Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao 13 godina, utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo odugovlačenju, jer je tužbu zbog "ćutanja administracije" podneo tek nakon deset godina.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1413/2008
10.12.2009.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Najdana Vojinovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. decembra 2009. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Najdana Vojinovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1667/06 od 18. septembra 2008. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Najdan Vojinović iz Niša je 2. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1667/06 od 18. septembra 2008. godine.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je naredbom načelnika Personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 1-42 od 27. februara 1995. godine otpušten sa školovanja, da je protiv ove naredbe izjavio žalbu 1. marta 1995. godine, a da je potom, s obzirom na to da o žalbi nije odlučeno, podneo i urgenciju 12. novembra 2003. godine. Dalje navodi da je, kako nadležni organ nije rešio po žalbi ni nakon urgencije, podneo tužbu u upravnom sporu, koja je osporenim rešenjem odbačena kao neuredna 18. septembra 2008. godine. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je postupak trajao od 1. marta 1995. godine do 20. novembra 2008. godine, kada mu je osporeno rešenje dostavljeno, to mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a takođe smatra da mu je ovakvim postupanjem, odnosno nepostupanjem nadležnih organa povređeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spis predmeta Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1677/06 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Naredbom načelnika Personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 1-42 od 27. februara 1995. godine podnosilac ustavne žalbe otpušten je sa školovanja. U obrazloženju je navedeno da se otpušta sa školovanja danom saopštenja ove naredbe, a da će ga nadležni starešina postaviti na odgovarajuće mesto po mirnodopskoj i ratnoj formaciji, kao i da je naredba doneta na predlog Centra vojnih škola Vojske Jugoslavije, zbog grubog narušavanja discipline i postupaka koji su protivni vojnom redu.
Protiv naredbe načelnika Personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 1-42 od 27. februara 1995. godine podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu koja je primljena 1. marta 1995. godine u Vojnoj pošti broj 2102-3.
Podnosilac ustavne žalbe je zbog "ćutanja administracije" podneo tužbu koja je primljena u Sudu Srbije i Crne Gore 30. decembra 2005. godine. U tužbi je navedeno da drugostepeni organ po žalbi nije odlučio u zakonom propisanom roku, kao ni u daljem roku od sedam dana po podnošenju urgencije 12. novembra 2003. godine.
Vrhovni sud Srbije je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Saveznim sudom, odnosno Sudom Srbije i Crne Gore.
Rešenjem Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 1677/06 od 7. aprila 2008. godine naloženo je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe da u roku od osam dana od dana prijema ovog rešenja uredi tužbu tako što će dostaviti dokaz da je žalbu protiv naredbe načelnika Personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 1-42 od 27. februara 1995. godine dostavio nadležnom drugostepenom organu, kao i dokaz da je urgenciju zbog nedonošenja rešenja dostavio Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore - načelniku Generalštaba dana 12. novembra 2003. godine, kako se to u tužbi navodi, pošto se iz dostavljene fotokopije potvrde o prijemu pošiljke ne vidi datum predaje pošti. Navedeno rešenje sadržalo je i upozorenje da će tužba biti odbačena ukoliko se u ostavljenom roku ne postupi po nalogu suda.
Postupajući po naloženom, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je u dopisu od 28. maja 2008. godine naveo da je žalbu protiv naredbe načelnika Personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 1-42 od 27. februara 1995. godine dostavio prvostepenom organu, Vojnoj pošti 2102-3 1. marta 1995. godine, a urgenciju Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore - načelniku Generalštaba 12. novembra 2003. godine.
Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 18. septembra 2008. godine doneo rešenje U-SCG. 1677/06 kojim je tužba odbačena, primenom odredbe člana 27. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju rešenja je navedeno da podnosilac ustavne žalbe, prilikom uređivanja tužbe, nije otklonio sve nedostatke tužbe, odnosno nije dostavio dokaz da je urgenciju zbog nedonošenja rešenja dostavio Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore - načelniku Generalštaba 12. novembra 2003. godine.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Odredbama člana 27. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 46/96) propisano je da će, ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, predsednik veća pozvati tužioca, prema potrebi, i preko drugog suda, da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukazaće mu na posledice ako ne postupi po zahtevu suda, a da će, ako tužilac u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke u tužbi, koji sprečavaju rad suda, sud rešenjem odbaciti tužbu kao neurednu, ako ne nađe da je osporeni upravni akt ništav.
5. Imajući u vidu navedene odredbe Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje doneto od strane zakonom ustanovljenog suda, u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama zakona kojima se uređuje postupak u upravnim sporovima.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je stanovišta da u konkretnom slučaju, s obzirom na to da se ustavnom žalbom osporava nedonošenje odluke po izjavljenoj žalbi, što je i bio razlog pokretanja upravnog spora, vreme razumnog trajanja postupka treba ceniti od dana podnošenja žalbe 1. marta 1995. godine do 18. septembra 2008. godine, kada je tužba odbačena osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije.
Naime, podnosilac ustavne žalbe je protiv naredbe načelnika Personalne uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije broj 1-42 od 27. februara 1995. godine podneo žalbu 1. marta 1995. godine. Podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2005. godine sudu Srbije i Crne Gore podneo tužbu zbog "ćutanja administracije". Vrhovni sud Srbije je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Sudom Srbije i Crne Gore, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora. Vrhovni sud Srbije je osporeno rešenje doneo 18. septembra 2008. godine, odnosno u roku od jedne godine, osam meseci i 28 dana od preuzimanja predmeta Suda Srbije i Crne Gore.
Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem odbacio tužbu podnosioca ustavne žalbe, s obzirom da podnosilac ustavne žalbe nije otklonio nedostatke tužbe koji sprečavaju rad suda, odnosno nije dostavio dokaz da je urgenciju zbog nedonošenja rešenja dostavio Generalštabu Vojske Srbije i Crne Gore - načelniku Generalštaba 12. novembra 2003. godine. Ustavni sud je utvrdio da je od momenta podnošenja žalbe 1. marta 1995. godine do donošenja osporenog rešenja po tužbi 18. septembra 2008. godine proteklo više od 13 godina.
Iako navedeni vremenski period sam po sebi ukazuje na nerazumno dugo trajanje postupka pred nadležnim upravnim i sudskim organima, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ističe da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija, te da ocena razumnosti trajanja jednog postupka ne može da se zasniva isključivo na njegovom vremenskom trajanju, već zavisi i od niza drugih činilaca kao što su, pre svega, pravna i činjenična složenost spornih pitanja, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje organa koji su vodili postupak i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.
Ocenjujući uticaj navedenih činilaca na trajanje konkretnog postupka, Ustavni sud nalazi da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore po podnetoj tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom sudskom postupku. Međutim, nasuprot tome, Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije od dana prijema predmeta postupao efikasno i da je odluka tog suda doneta u roku od nepunih godinu dana i devet meseci, pri čemu je za ishod postupka - odbacivanje tužbe, isključivo odgovoran podnosilac ustavne žalbe koji nije obezbedio procesne uslove da se po podnetoj tužbi meritorno odluči.
Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da je trinaestogodišnjem trajanju postupka pre svega doprineo sam podnosilac ustavne žalbe koji je tužbu zbog "ćutanja administracije" podneo tek nakon više od deset godina od dana izjavljivanja žalbe, iako je imao zakonsku mogućnost da drugostepenom organu podnese urgenciju za postupanje po žalbi odmah po isteku roka za donošenje odluke po žalbi, koji prema odredbi člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) iznosi najviše dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, te da, ako drugostepeni organ o žalbi ne odluči ni u roku od narednih sedam dana, saglasno odredbi člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, pokrene upravni spor. Iz navedenog sledi da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo da tužbu podnese još u maju 1995. godine, a on je to učinio tek 30. decembra 2005. godine.
Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe svojim nečinjenjem odložio pokretanje upravnog spora za preko deset godina, Ustavni sud je zaključio da ni pravo o kome je u ovom sporu trebalo odlučivati za njega nije bilo od naročitog značaja.
Na osnovu svega iznetog, Sud je ocenio da trajanje upravnog spora koje je ukupno iznosilo kraće od tri godine, računajući i zastoj nastao zbog prestanka rada Suda Srbije i Crne Gore kome je tužba podneta, za podnosioca ustavne žalbe nema značaj povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ovo stoga što je, sa jedne strane, podnosiocu to pravo bilo omogućeno, te ga je on i iskoristio podnošenjem tužbe u upravnom sporu, a sa druge strane, što razloge za isticanje povrede označenog prava podnosilac ustavne žalbe u suštini zasniva na navodima o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a za koje je Ustavni sud prethodno utvrdio da nisu osnovani.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.
Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.
|
|
|
PREDSEDNIK dr Bosa Nenadić |