Odbijena ustavna žalba za naknadu štete zbog terorističkog akta na Kosovu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu za naknadu štete od Republike Srbije zbog smrti lica u terorističkom aktu na Kosovu i Metohiji. Sud je utvrdio da država nije odgovorna jer u to vreme nije imala efektivnu kontrolu nad teritorijom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1413/2010
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vukoja Tomaševića, Jovice Rajkovića, Vojkana Rajkovića, Gordane Kovačević i Danijele Marić, svih iz sela Suvo Grlo, opština Srbica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vukoja Tomaševića, Jovice Rajkovića, Vojkana Rajkovića, Gordane Kovačević i Danijele Marić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2246/04 od 21. novembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1049/09 od 19. maja 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2691/09 od 4. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vukoje Tomašević, Jovica Rajković, Vojkan Rajković, Gordana Kovačević i Danijela Marić, svi iz sela Suvo Grlo, opština Srbica, su 1. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je 2. februara 2000. godine na autobus UNHCR-a 60146, na području sela Čubrelj, opština Srbica, došlo do napada raketnom granatom, kojom prilikom je poginula P. R. iz sela Banje, ćerka, odnosno majka podnosilaca ustavne žalbe; da je osporenom prvostepenom presudom odbijen njihov tužbeni zahtev za naknadu štete iz razloga što su, po oceni tog suda, njihova potraživanja zastarela, a što je potvrđeno i osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu; da je u obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije navedeno da se rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima ne odnosi na Republiku Srbiju, jer je, po mišljenju podnosilaca, Vrhovni sud Srbije pogrešno protumačio navedenu odredbu i napravio razliku između učinioca krivičnog dela i odgovornog lica; da, po mišljenju podnosioca, njihovo potraživanje nije zastarelo ni kad je u pitanju primena člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer je stavom 2. ovog člana propisan objektivni rok od pet godina za podnošenje tužbe; da je Vrhovni sud Srbije odbio reviziju podnosilaca kao neosnovanu, jer je smatrao da tužena Republika Srbija nije pasivno legitimisana, pa nije ni odgovorna, saglasno članu 180. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Kragujevcu je 21. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu P. 2246/04, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da im tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu Državna zajednica SCG) na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužioca – Jovice Rajkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Državna zajednica SCG na ime naknade materijalne štete isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu trećem izreke odbio kao zastareo deo tužbenog zahteva tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da im tužena Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije (u daljem tekstu: MUP RS), na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica isplati odgovarajuće novčane iznose; u stavu četvrtom izreke odbio kao zastareo deo tužbenog zahteva tužioca – Jovice Rajkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija, MUP RS, isplati odgovarajući novčani iznos na ime materijalne štete koju je pretrpeo; u stavu petom izreke odredio da se prekida postupak u parnici P. 2246/04 po tužbi tužilje P. R. usled smrti tužilje.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Kragujevcu je 19. maja 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 1049/09, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2246/04 od 21. novembra 2008. godine.

Podnosioci ustavne žalbe su 15. juna 2009. godine izjavili reviziju protiv navedene drugostepene presude. Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2691/09 od 4. novembra 2009. godine revizija podnosilaca je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je u postupku utvrđeno da se teroristički akt dogodio 2. februara 2000. godine na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, posle stupanja na snagu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1244, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma (10. juna 1999. godine) i posle povlačenja svih snaga države Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije sa Kosova i Metohije; da je prema Kumanovskom sporazumu KFOR odgovoran za bezbednost građana na teritoriji Kosova i Metohije, a da je povlačenjem Vojske Jugoslavije sa ove teritorije, KFOR preuzeo potpunu kontrolu nad ovom teritorijom, tako da tužena više nije bila u mogućnosti da garantuje bezbednost građana na području Kosova i Metohije; da, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tužena nije odgovorna za štetu koju su tužioci pretrpeli zbog smrti bliskog lica, u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, budući da organi tužene nisu mogli da spreče nastanak štete.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, bitne su sledeće odredbe Ustava, zakona i međunarodnih pravnih akata:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.

Članom 1. Vojno-tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane posrednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uključi razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi vlada države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog Sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).

Članom 2. stav 2. Vojno-tehničkog sporazuma utvrđeno je da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiju izvan Kosova ..., da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 1 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije Ujedinjenih nacija (tačka h).

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija: odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije za takvo prisustvo (stav 5.); ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4. aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9. (stav 7.); odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).

5. Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe da im je osporenim presudama Opštinskog suda u Kragujevcu P. 2246/04 od 21. novembra 2008. godine, Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 1049/09 od 19. maja 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 2691/09 od 4. novembra 2009. godine, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi koji su, u granicama svoje nadležnosti, sproveli postupak u skladu sa zakonom, te utvrdili da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca za naknadu štete zbog smrti bliskog lica - majke, odnosno ćerke podnosilaca ustavne žalbe koja je preminula usled terorističkog akta koji se dogodio 2. februara 2000. godine na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Saglasno odredbi člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za štetu nastalu smrću fizičkog lica usled akta terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Odgovornost države za štetu u ovom slučaju proizlazi iz njene dužnosti da se stara o sigurnosti ljudi i da obezbeđuje javni red i mir.

Međutim, odgovornost države za štetu nastalu usled akta terora će postojati samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj je izvršen teroristički akt, te je samim tim mogla da spreči da do tog akta i do štete dođe. Za utvrđivanje odgovornosti države u ovom slučaju nije od značaja činjenica da Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Republike Srbije, već da li su nadležni državni organi Republike Srbije u vreme predmetnog terorističkog akta mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.

Vojno-tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, Vlade SRJ i Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka nadležni državni organi SRJ i Republike Srbije (vojska i policija) nisu imali mogućnost da se staraju o sigurnosti građana na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija.

Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.

Dakle, u vreme kada se dogodio navedeni teroristički akt, organi SRJ i Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, a time ni da spreče preduzimanje terorističkog akt i nastupanje štete po podnosioce ustavne žalbe. Stoga, po oceni Ustavnog suda, Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu koja je prouzrokovana terorističkim aktom na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija nakon povlačenja Snaga SRJ i Republike Srbije sa ovog područja.

S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije u osporenoj presudi Rev. 2691/09 od 4. novembra 2009. godine pružio ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da Republika Srbija ne može biti odgovorna za štetu prouzrokovanu podnosiocima ustavne žalbe, te da su, stoga, tužbeni zahtevi podnosilaca neosnovani. Prihvatajući kao pravno utemeljenu argumentaciju o nedostatku pasivne legitimacije tužene u predmetnom parničnom postupku navedenu u revizijskoj presudi najvišeg suda u Republici Srbiji, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu pravne zasnovanosti stava da su tužbeni zahtevi podnosilaca za naknadu štete neosnovani zbog zastarelosti potraživanja za naknadu štete koji je iznet u osporenim presudama nižestepenih sudova. Imajući u vidu da je podnosiocima bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuju u parničnom postupku, preduzimaju zakonom dopuštene radnje i ulažu pravne lekove, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je prilikom odlučivanja, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Ustava, prema kojoj se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače, pored ostalog, i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava. U predmetima Behrami i Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške (predstavke br. 71412/01 i 78166/01) Evropski sud za ljudska prava je razmatrao pitanje kome se može „pripisati“ odgovornost za smrt Gadafa Behramija, rođenog 1988. godine, i ranjavanje njegovog brata Bekira Behramija, rođenog 1990. godine, usled eksplozije kasetne bombe koja je bačena za vreme NATO bombardovanja 1999. godine u blizini Kosovske Mitrovice, a koja nije uklonjena do spornog događaja 11. marta 2000. godine, kao i odgovornost za pritvaranje G. Saramatija 24. aprila 2001. godine na Kosovu i Metohiji. Da bi odlučilo o prihvatljivosti navedenih predstavki Veliko veće Evropskog suda za ljudska prava je u Odluci od 2. maja 2007. godine utvrđivalo da li sporno nečinjenje UNMIK (neuklanjanje mina u predmetu Behrami) i sporno činjenje KFOR (stavljanje u pritvor u predmetu Saramati) može da se pripiše Ujedinjenim nacijama ili tuženim državama članicama (Francuskoj, Nemačkoj i Norveškoj) čije trupe su učestvovale u mirovnim snagama. U Odluci Evropskog suda za ljudska prava je konstatovano sledeće: „Narednog dana, 10. juna 1999. godine, usvojena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. KFOR je dobio mandat da vrši potpunu kontrolu na Kosovu. UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i njegova prva uredba je potvrdila da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom (UNMIK Regulation 1999/1, vidi i UNMIK Regulation 2001/19). Iako je Savet bezbednosti UN predvideo postepeni prenos odgovornosti UNMIK na lokalne vlasti, nema dokaza da su se bilo bezbednosna bilo civilna situacija značajno promenile do datuma ovih događaja. Kosovo je, stoga, na te datume bilo pod stvarnom kontrolom međunarodnih snaga koje su vršile javna ovlašćenja koja je, pod normalnim okolnostima, vršila Vlada SRJ“ (stav 70.). Takođe je konstatovano da je KFOR „vršio zakonito preneta ovlašćenja Saveta bezbednosti UN prema Glavi VII, tako da se sporno činjenje u principu moglo pripisati UN ...“ (stav 141.), kao i „da je UNMIK bio pomoćni organ UN osnovan shodno Glavi VII Povelje, tako da se sporno nečinjenje u načelu moglo pripisati UN u istom smislu“ (stav 143.). Evropski sud za ljudska prava je zaključio da podnete predstavke moraju biti proglašene neusaglašenim ratione personae s odredbama Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer taj sud nije nadležan da razmatra postupke tuženih država izvršene u ime UN.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijena ustavna žalba za naknadu štete zbog terorističkog akta na Kosovu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti