Odbijanje žalbe S. D. na pritvor za teško krivično delo

Kratak pregled

Ustavni sud je našao da je produženje pritvora S. D, okrivljenom za silovanje deteta, ustavnopravno utemeljeno. Sud je ocenio da je uspostavljena ravnoteža između prava okrivljenog i zaštite najboljeg interesa maloletne žrtve.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14134/2022
10.07.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Dragana Kolarić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D. iz Novog Kneževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. D. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 414/22 od 20. oktobra 2022. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 1694/22 od 7. novembra 2022. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D. iz Novog Kneževca podneo je Ustavnom sudu, 19. novembra 2022. godine, preko punomoćnika V. D, advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 414/22 od 20. oktobra 2022. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 1694/22 od 7. novembra 2022. godine, zbog povrede prava iz člana 31. st. 1. i 3, člana 36. stav 2. i člana 39. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se pravo garantovano označenom odredbom Evropske konvencije suštinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnosilac suštinski ističe i povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, kako to nesporno proizlazi iz navoda same ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se u konkretnom slučaju, od određivanja pritvora, samo ponavljaju isti razlozi, a pritvor se okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, produžava automatski; da su osporena rešenja nedovoljno obrazložena, te da ne postoje osobite okolnosti za produžavanje pritvora podnosiocu; da pritvor podnosiocu traje 1536 dana; da žalba podnosioca na rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 414/22 od 20. oktobra 2022. godine suštinski nije razmatrana, niti je data razložna ocena žalbenih navoda; da „ograničiti slobodu kretanja licu na osnovu razloga koji u rešenju o određivanju pritvora nisu jasno određeni, precizirani, individualizovani, te kao takvi ne stoje, predstavlja direktno kršenje člana 39. stav 2. Ustava“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja, kao i da ukloni štetne posledice puštanjem podnosioca na slobodu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio:

- da je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 86/18 od 16. avgusta 2018. godine prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, određen pritvor, a koji mu se računa od 14. avgusta 2018. godine;

- da je podnosiocu pritvor više puta produžavan;

- da je Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu 26. decembra 2018. godine podnelo Višem sudu u Zrenjaninu optužnicu Kto. 79/18 protiv okrivljenog, zbog krivičnog dela silovanje u produženju iz člana 178. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19);

- da je rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 572/18 od 14. januara 2019. godine potvrđena optužnica;

- da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 119/19 od 30. januara 2019. godine ukinuto rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 572/18 od 14. januara 2019. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

- da je nakon dopune istrage, Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu podnelo optužnicu Kto. 79/18 od 12. juna 2019. godine protiv okrivljenog, zbog krivičnog dela silovanje u produženju iz člana 178. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i krivičnog dela silovanje u produženju iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 414/22 od 20. oktobra 2022. godine prema okrivljenom produžen pritvor za 60 dana na osnovu člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Odluka US i 62/21 – Odluka US);

- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 1694/22 od 7. novembra 2022. godine odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 414/22 od 20. oktobra 2022. godine;

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbije mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 – Odluka US i 62/21 – Odluka US) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3.); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (član 216. stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (član 216. stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (član 216. stav 3.).

Članom 178. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispravka, 107/05-ispravka, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) propisano je: da ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina (stav 1.); da ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda lica prema kojem je delo izvršeno ili ako je delo izvršeno od strane više lica ili na naročito svirep ili naročito ponižavajući način ili prema maloletniku ili je delo imao za posledicu trudnoću, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do dvanaest godina (stav 3.); da ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt lica prema kojem je delo izvršeno ili je delo učinjeno prema detetu, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina ili doživotnim zatvorom (stav 4.).

5. Podnosilac smatra da su mu osporenim rešenjima Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 414/22 od 20. oktobra 2022. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 1694/22 od 7. novembra 2022. godine povređena prava iz člana 31. i člana 39. stav 2. Ustava. Ustavni sud je povredu prava na slobodu kretanja i prava iz člana 31. stav 3. Ustava cenio kroz istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, budući da su navodi kojima se obrazlaže povreda navedenih prava identični, te činjenice da se, u konkretnom slučaju, ne može postaviti pitanje povrede prava iz člana 31. stav 1. Ustava, jer se tom odredbom jemči pravo okrivljenom na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice.

Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode, utemeljene na relevantnim dokazima, predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da se ne može upuštati u instanciono odlučivanje/rezonovanje, kao i da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora, proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluka Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. stav 2. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Inače, podnosilac se u pritvoru nalazi počev od 14. avgusta 2018. godine, tako da je zaključno sa 19. novembrom 2022. godine, kada je podneo ustavnu žalbu, podnosilac u pritvoru boravio četiri godine i tri meseca.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano. Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Takođe, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnosiocu ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne i dovoljne razloge. Tačnije, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno i detaljno obrazložili postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je u osporenom prvostepenom rešenju navedeno da „ iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da je okrivljeni S. D. iz Novog Kneževca izvršio krivično delo silovanje u produženju iz člana 178. stav 4. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika RS i krivično delo silovanje u produženju iz člana 178. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika RS, odnosno da je u vremenskom periodu od 2014. godine do 8. avgusta 2018. godine u Novom Kneževcu prinudio na obljubu i sa njom izjednačen čin svoju usvojenicu maloletnu oštećenu S.M. Sem toga, iz izvoda iz kaznene evidencije za okrivljenog proizlazi da je okrivljeni u vremenskom periodu od 2001. godine do 2014. godine sedam puta pravnosnažno osuđivan od čega dva puta na bezuslovne kazne zatvora i to: presudom Opštinskog suda u Srbobranu K. 31/99 od 18. jula 2001. godine na kaznu zatvora u trajanju od osam meseci, uslovno zbog krivičnog dela krađe iz člana 165. stav 1. KZ RS, presudom Opštinskog suda u Bečeju K. 97/02 od 6. septembra 2005. godine na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, uslovno, zbog krivičnog dela krađe iz člana 165. stav 1. KZ RS, presudom po žalbi Okružnog suda u Subotici Kž. 508/05 od 22. decembra 2005. godine na kaznu zatvora u trajanju od osam meseci uslovno zbog krivičnog dela krađe iz člana 165. stav 1. KZ RS, presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu K. 11/06 od 20. septembra 2006. godine, Odeljenje u Sečnju, na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca zbog krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika RS, presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu K. 18/06 od 20. septembra 2009. godine na kaznu zatvora u trajanju od dva meseca zbog krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika RS, presudom po žalbi Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 1306/10 od 18. februara 2010. godine na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca uslovno zbog krivičnog dela sitna krađa iz člana 210. stav 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika RS i presudom po žalbi Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 2991/13 od 10. septembra 2014. godine na novčanu kaznu u iznosu od 20.000 dinara zbog krivičnog dela krađa u pokušaju iz člana 203. stav 2. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika. Dakle, u pitanju je kriminološko i penološki povratnik, što ukazuje da ranije izrečene krivične sankcije nisu pozitivno uticale na okrivljenog da više ne čini krivična dela, pri čemu je veće posebno cenilo činjenicu da je poslednja osuda okrivljenog iz 2014. godine, a da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je upravo tada počeo da vrši krivičnopravne radnje krivičnog dela silovanje u produženju iz člana 178. stav 4. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika RS, te da je osnovano sumnjiv da je predmetne krivičnopravne radnje vršio dug vremenski period od 2014. godine do 8. avgusta 2018. godine, što ukazuje na kontinuitet protivpravnog ponašanja i odlučnost okrivljenog. Imajući u vidu sve navedeno, veće nalazi da sve navedene okolnosti u međusobnom sadejstvu predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao u kratkom vremenskom periodu da ponovi krivično delo, zbog čega je neophodno da se pritvor protiv okrivljenog produži u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3. ZKP.

Ovaj sud je ispitao da li svrha zbog koje je pritvor određen i produžavan može da se ostvari nekom drugom, blažom merom obezbeđenja prisustva okrivljenog, koju predviđa ZKP, ali tako nešto ne nalazi za shodno, budući da blaže mere ne daju dovoljan stepen garancije za nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, te je mera pritvora za sada jedina svrsishodna i adekvatna mera kojom može da se obezbedi funkcija nesmetanog vođenja krivičnog postupka“.

Takođe, u obrazloženju osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 1694/22 od 7. novembra 2022. godine je, između ostalog, navedeno da je „osnovanost daljeg zadržavanja okrivljenog S. D. u pritvoru po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3. ZKP, i po stanovištu ovog suda, opravdavaju činjenice navedene u obrazloženju rešenja prvostepenog suda – da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je izvršio krivično delo silovanje u produženju iz člana 178. stav 4. u vezi sa stavom 1. i članom 61. KZ i krivično delo silovanje u produženju iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. i člana 61. KZ, odnosno da je osnovano sumnjiv da je u vremenskom periodu od 2014. godine do 8. avgusta 2018. godine u Novom Kneževcu prinudio na obljubu i sa njom izjednačen čin svoju usvojenicu, maloletnu oštećenu M.S, da iz izvoda iz kaznene evidencije za okrivljenog proizlazi da je isti ranije sedam puta pravnosnažno osuđivan u vremenskom periodu od 2001. godine do 2014. godine presudama bliže navedenim u obrazloženju pobijanog rešenja, da je poslednja osuda okrivljenog iz 2014. godine, a da je isti osnovano sumnjiv da je upravo tada počeo da vrši krivičnopravne radnje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, te da je osnovano sumnjiv da je predmetne krivičnopravne radnje vršio dug vremenski period od 2014. godine do 8. avgusta 2018. godine, što ukazuje na kontinuitet protivpravnog ponašanja i odlučnost okrivljenog, kako to pravilno prvostepeni sud utvrđuje, a ceneći i okolnosti ranijeg života okrivljenog koje ukazuju na to da prethodno izrečene krivične sankcije nisu pozitivno uticale na njega da prestane sa vršenjem krivičnih dela i da se uzdrži od protivpravnog ponašanja, navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, i po oceni ovog suda, imaju kvalitet i značaj osobitih okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni u slučaju da se nađe na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, te samim tim i opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru po ovom zakonskom osnovu, kao nužne mere radi nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka, čija se svrha, a nasuprot žalbenim navodima, ne može ostvariti drugom merom predviđenom zakonom.

U konkretnom slučaju, i po oceni ovog suda, pritvor je neophodna mera radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, te se ista svrha ne može ostvariti drugim, blažim merama, budući da stepen garancije koje one pružaju nije ekvivalentan opasnosti od ponavljanja krivičnog dela koja se stiče na strani okrivljenog, zbog čega su žalbeni navodi branilaca okrivljenog i predlog da se okrivljenom pritvor zameni blažom merom, ocenjeni kao neosnovani i neprihvatljivi.

Nasuprot žalbenim navodima branilaca okrivljenog S. D. u kojima se ističe da je okrivljeni ranije osuđivan za druga krivična dela, odnosno da nikada nije osuđivan za krivična dela za koja je u ovom postupku osnovano sumnjiv, pa da ranija osuđivanost okrivljenog ne može predstavljati razlog za produženje pritvora protiv okrivljenog po osnovu člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, ovaj sud nalazi da činjenica o ranijoj osuđivanosti okrivljenog i sama po sebi ukazuje na ličnost okrivljenog i njegovo društveno neprihvatljivo odnosno nezakonito ponašanje u ranijem periodu, a i u vezi sa ostalim navedenim okolnostima, svakako u konkretnom slučaju ima karakter one osobite okolnosti koja opravdava ocenu prvostepenog suda da će okrivljeni, ukoliko se nađe na slobodi, u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, zbog čega su izneti žalbeni navodi branilaca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani“.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Osvrćući se na navode ustavne žalbe da se u rešenjima kojima je produžavan pritvor ponavljaju isti razlozi, Ustavni sud naročito napominje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio bilo kakve dokaze kojima bi potkrepio svoje navode. Pri tome, Sud je imao u vidu činjenicu da je podnosilac imao punomoćnika iz reda advokata.

6. Ustavni sud smatra da je zbog specifičnosti samog predmeta potreban poseban nivo opreza kako bi se zaštitila prava maloletnih lica, odnosno dece. Naime, u konkretnom slučaju oštećena je dete u smislu Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Zbog toga, Ustavni sud je razmotrio da li je u konkretnom slučaju ispunjen uslov proporcionalnosti između prava na slobodu i bezbednost podnosioca i prava maloletne oštećene. Odnosno da li su postupajući sudovi uspostavili ravnotežu između prava podnosioca i adekvatne zaštite oštećene, tj. da li je postupanje nadležnih organa bilo u najboljem interesu kako podnosioca, tako i maloletne oštećene (videti Odluku Ustavnog suda Už-9956/2016 od 29. decembra 2020. godine).

Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu pritvor produžen u svemu u skladu sa odredbom člana 31. stav 2. Ustava, a kako je to nesporno utvrđeno u tački 5. ove Odluke. Podnosiocu je pritvor osporenim rešenjima produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao u kratkom vremenskom periodu da ponovi krivično delo, a kako je to i utvrđeno u osporenom prvostepenom rešenju. Ustavni sud smatra da je prema podnosiocu ustavne žalbe, postupljeno u svemu u skladu sa njegovim Ustavom zajemčenim pravom na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 2. Ustava.

Sa druge strane, Ustavni sud smatra da je pružena adekvatna zaštita i maloletnoj oštećenoj, odnosno usvojenici podnosioca ustavne žalbe. Pri tome, Sud je imao u vidu činjenicu da je oštećena dete u smislu Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, kao i da je usvojena od strane podnosioca, a koje činjenice ukazuju na njen posebno ranjiv položaj. Sud je naročito imao u vidu i težinu krivičnih dela iz člana 178. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i člana 178. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, odnosno da je podnosilac osnovano sumnjiv da je krivičnopravne radnje krivičnih dela silovanja, a koja mu se stavljaju na teret, vršio dug vremenski period od 2014. godine do 8. avgusta 2018. godine. Nesporno je da napred navedena krivična dela ostavljaju teške posledice na žrtvu, a naročito na maloletnu žrtvu, a posebno kada su učinjena u produženom trajanju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je uspostavljena pravična ravnoteža između prava podnosioca i najboljeg interesa oštećene u konkretnom slučaju (videti Odluku Ustavnog suda Už-3471/19 od 22. decembra 2022. godine)

7. Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 414/22 od 20. oktobra 2022. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.2. 1694/22 od 7. novembra 2022. godine povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 31. stav 2. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje žalbe S. D. na pritvor za teško krivično delo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti