Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić , članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20518/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5870/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Beograda je, 1 8. februara 201 7. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2741/16 od 18. maja 2016. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1706/16 od 3. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih odredbama čl. 32, 58. i 69. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20518/10.

U ustavnoj žalbi podnosilac se navodi da je predmetni postupak pokrenut još 200 7. godine, a da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, već parnični sudovi načinom njegovog vođenja. Podnosilac, nezadovoljan ishodom spora radi naknade štete, u kome je imao svojstvo tužioca, ističe da sudovi nisu cenili „krunske“ dokaze i da su uz „šturo“ obrazloženje odbili njegov tužbeni zahtev. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioc a na naknadu materijalne štete u visini postavljenog tužbenog zahteva sa kojim nije uspeo i troškova parničnog postupka koje je imao , te nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 20518/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 17. septembra 2007. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužen e Republike Srbije, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5870/07.

Do donošenja delimične presude, postupak je vođen, najpre, pred Opštinskim sud om, a od 2010. godine pred Višim sudom u Beogradu pod brojem P. 20518/10. Pred Opštinskim sudom bilo je zakazano i održano šest ročišta. U dokaznom postupku je saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke i tri svedoka, sprovedena su dva veštačenja preko određenih sudskih veštaka hirurga – ortopeda i neuropsihijatra, te pribavljena izjašnjenja veštaka. Viši sud u Beogradu je nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta, jer je izostala uredna dostava poziva za tuženu, zaključio 5. maja 2011. godine glavnu raspravu i doneo delimičnu presudu.

Delimičnom presudom Višeg suda u Beogradu P. 20518/10 od 5. maja 2011. godine, u stavovima prvom i drugom izreke, obavezan a je tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 1.600.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 10.000.000,00 dinara, sa kamatom; u trećem stavu izreke je konstatovano da će sud o preostalom tužbenom zahtevu, kao i o naknadi troškova parničnog postupka, odlučiti naknadno, po pravnosnažnosti delimične presude ; u četvrtom stavu izreke je tužilac oslobođen plaćanja sudskih taksi. Označena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6531/11 od 6. juna 20 12. godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke i u ukinutom delu predmet je vraćen na ponovno odlučivanje, a spisi predmeta su 20. juna 2012. godine primljeni u prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku bilo je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano sedam. U dokaznom postupku saslušan je ponovo tužilac i veštak neuropsihijatar, te više puta tražen podatak od različitih organa Ministarstva odbrane, te Gen eralštaba vojske Republike Srbije radi pribavljanja podataka iz vojne evidencije za tužioca, pa između ostalog i podatka po čijem je naređenju tužilac upućen na ratište, kada je zadobio povrede koje su u u zročno posledičnoj vezi sa traženom naknadom štete. Sprovedeno je i ekonomsko-finansijsko veštačenje, te pročitani broji pismeni dokazi. Dva ročišta nisu održana zbog štrajka advokata i sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 20518/10 od 15. januara 201 6. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i duševne bolove zbog naruženosti isplati iznos od po 500.000,00 dinara , za pretrpljeni strah iznos od 1.000.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i znos od 8000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24. novembra 2009. godine do isplate, kao i da mu na ime materijalne štete za izgubljenu zaradu isplati iznos od 5.943.134,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom po pojedinačnim iznosima za svaki mesec od februara 1994. do februara 2015. godine, te na ime rente iznos od 4.820.855,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. septembra 2015. godine. Tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove postupka u iznosu od 274.500,00 dinara, a oslobođen je plaćanja sudskih taksi.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacion i sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2741/16 od 18. maja 2016. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u prvom stavu izreke, dok je preinačio rešenje o troškovima parničnog post upka i tužioca obavezao da tuženoj naknadi troškove u iznosu od 210.000,00 dinara.

Protiv označene drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, te je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1706/16 od 3. novembra 2016. godine odbijena kao neosnovana revizija tužioca. Spisi predmeta primljeni su u Višem sudu 23. decembra 2016. godine. Osporenu presudu je punomoćnik tužioca primio 19. januara 2017. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 17. septembra 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja u sve tri sudske instance , donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1706/16 od 3. novembra 2016. godine, trajao devet godina i skoro dva meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak bio relativno složen, kako zbog tri veštačenja koja su obavljena, tako i zbog utvrđivanja spornih okolnosti u vezi sa naknadom štete po raznim vidovima koju je tužilac tražio.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede, kao i da on svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sudovi nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od više od devet godina , leži na sudovima koji su postupali u prvom stepenu u ovom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, najpre, doneta delimična presuda, i to nakon tri godine i osam meseci , ali da je ista bila ukinuta, zbog čega je predmet vraćen na ponovni postupak. Nakon još četiri godine i osam meseci doneta je prvostepena presuda, kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca u celini. Posle donošenja ove presude, postupak je, u još dve sudske instance, okončan efikasno, za nepunih deset meseci. Na trajanje postupka van granica razumnog roka nije uticalo postupanje sudova druge i treće instance, jer su ovi sudovi za nekoliko meseci odlučivali o žalbi, odnosno o reviziji tužioca.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak traje više od devet godina. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom prevashodno ukazuje na nepravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporenih odluka. Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud smatra da su sudovi na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenili merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložili zašto je odbijen tužbeni zahtev tužioca , a u situaciji kada je utvrđeno da je tužilac u vreme povređivanja bio pripadnik Vojske Republike Srpske, a ne tužene. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe podno sioca izjavljene protiv prvostepene presude, a o kojima se drugostepeni sud detaljno izjasnio, odnosno iz revizije, ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka.

Kako podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu materijalne štete ističe u visini tužbenog zahteva iz parnice u kojoj nije uspeo, te povodom troškova parničnog postupka, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ovaj zahtev očigledno vezuje za povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu iznetu ocenu povodom ovog prava, Sud istaknuti zahtev nije posebno razmatrao.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu i prava na socijalnu zaštitu, zajemčenih čl. 58. i 69. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenih prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i ove njegove navode o povredi ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti