Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko pet godina. Postupak pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru karakterisalo je neefikasno postupanje, uključujući dva ukidanja prvostepenih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ramiza Hamidovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Ramiza Hamidovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P 1. 707/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ramiz Hamidović iz Novog Pazara je 2. decembra 2008. godine, preko punomoćnika – advokata Mare H. Popović iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru vodio u predmetu P 1. 707/08.

U ustavnoj žalbi je navedeno da radni spor, koji je hitne prirode, nije okončan ni nakon četiri godine, deset meseci i 17 dana od dana podnete tužbe Opštinskom sudu u Novom Pazaru. Podnosilac ustavne žalbe traži da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 12. jula 2009. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), od Opštinskog suda u Novom Pazaru zahtevao da dostavi na uvid spise predmeta P 1. 707/08. Traženi spisi predmeta dostavljeni su Ustavnom sudu 12. avgusta 2009. godine.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P 1. 707/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, Ramiz Hamidović iz Novog Pazara je, sa još 25 radnika “Minel-rastavljači” a.d. iz Novog Pazara, 16. januara 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu radi isplate razlike u naknadi zarade protiv tuženog “Minel – rastavljači“ a.d. iz Novog Pazara.

Tužioci su tražili da sud obaveže tuženog da im isplati razliku u naknadi zarade za vreme plaćenog odsustva, u iznosu od 40% zarade za određeni period, sa zakonskom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i da im tuženi nadoknadi troškove parničnog postupka. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P 1. 61/04.

Tokom prvostepenog postupka pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru je održano pet ročišta za glavnu raspravu (17. marta, 3. juna, 8. jula, 10. novembra 2004. godine i 11. oktobra 2005. godine). Sud je saslušao dva svedoka H. R. i B. N. i izveo dokaze veštačenjem od strane dvojice sudskih veštaka ekonomske struke, S. R. i F. R.

Opštinski sud u Novom Pazaru je, nakon ročišta od 1. marta 2006. godine, doneo presudu P 1. 61/04 kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Tužioci su, preko punomoćnika, 18. aprila 2006. godine izjavili žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Novom Pazaru je rešenjem Gž 1. 352/06 od 23. februara 2007. godine usvojio žalbu punomoćnika tužilaca, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P 1. 61/04 od 1. marta 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja navedeno da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku ( u daljem tekstu: ZPP), budući da je izreka presude nerazumljiva jer protivreči razlozima presude, kao i bitnom povredom postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 259. stav 2. ZPP, pošto prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio, a preko usaglašenih mišljenja veštaka, da li je došlo do pogrešnog obračuna u isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva.

Spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu u Novom Pazaru na dalji postupak, a predmet je prethodno dobio novi broj P 1. 262/07. Pred prvostepenim sudom je, u ponovnom postupku, održano pet ročišta za glavnu raspravu (11. juna, 5. septembra, 24. oktobra, 21. novembra 2007. godine i 17. marta 2008. godine), sprovedeno je veštačenje od strane veštaka finansijske struke M. I, punomoćnik tužioca je, podneskom od 21. februara 2008. godine, precizirao tužbeni zahtev u pogledu iznosa koji potražuje od tuženog. Opštinski sud u Novom Pazaru je, nakon ročišta od 12. maja 2008. godine, doneo presudu P 1. 262/07. Stavom prvim izreke ove presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da im isplati razliku u naknadi zarade za vreme plaćenog odsustva u iznosu od 40% zarade i to Ramizu Hamidoviću 51.376,00 dinara za period od 31. decembra 2002. godine do 1. februara 2008. godine, sa zakonskom kamatom od dana obavljenog veštačenja 31. januara 2008. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke tužba je odbačena kao pravnosnažno presuđena stvar u delu u kojem je tužilac Ramiz Hamidović tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati razliku u naknadi zarade za vreme plaćenog odsustva u iznosu od 40% zarade za period od 5. juna 2002. godine do 31. decembra 2002. godine, a stavom trećim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Punomoćnik tužioca je 4. avgusta 2008. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Novom Pazaru je rešenjem Gž 1. 1300/08 od 13. novembra 2008. godine usvojio žalbu punomoćnika tužilaca, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P 1. 262/07 od 12. maja 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je navedeno da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom iz člana 361. stav 2. ZPP, jer je zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog čega se nije mogla ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava. U toku postupka sud je angažovao tri veštaka ekonomske struke čiji se nalazi razlikuju, a kako u toku postupka nije otklonio protivrečnosti i nedostatke u nalazima veštaka, to je i presuda zahvaćena bitnom povredom iz člana 361. stav 1. u vezi člana 259. stav 2. ZPP.

Spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu u Novom Pazaru na dalji postupak, a predmet je prethodno dobio novi broj P 1. 707/08. Prvostepeni sud je, u ponovnom postupku održao dva ročišta za glavnu raspravu (27. januara i 15. aprila 2009. godine) na kojima je usaglasio nalaze veštaka i nakon ročišta od 15. aprila 2009. godine doneo presudu P 1. 707/08. Stavom prvim izreke ove presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da im isplati razliku u naknadi zarade za vreme plaćenog odsustva u iznosu od 40% zarade i to Ramizu Hamidoviću 51.376 dinara za period od 31. decembra 2002. godine do 1. februara 2008. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dana obavljenog veštačenja 31. januara 2008. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke ove presude tužba je odbačena kao pravnosnažno presuđena stvar u delu u kojem je tužilac Ramiz Hamidović tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati razliku u naknadi zarade za vreme plaćenog odsustva u iznosu od 40% zarade za period od 5. juna 2002. godine do 31. decembra 2002. godine, a stavom trećim izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Punomoćnik tužilaca je 9. juna 2006. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Novom Pazaru je presudom Gž 1. 962/09 od 6. jula 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 707/08 od 15. aprila 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je usaglašenim mišljenjima i nalazima sva tri veštaka finansijske struke, prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio da je tuženi, kao poslodavac, pravilnom primenom odredaba člana 69. Zakona o radnim odnosima i člana 81. Zakona o radu, tužiocima obračunavao i isplaćivao zaradu za vreme plaćenog odsustva u spornom periodu, zbog čega je pravilno odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca i odlučio kao u izreci pobijane presude u stavu pod jedan, kao i da je pravilno prvostepeni sud našao da se radi o presuđenoj stvari u odnosu na tužbeni zahtev tužioca Ramiza Hamidovića kojim je tražio da mu poslodavac isplati razliku u naknadi zarade u iznosu od 40% bruto zarade za period od 5. juna 2002. godine do 31.12.2002. godine, pa je primenom odredaba čl. 279. i 280. Zakona o parničnom postupku odbacio tužbeni zahtev tužioca Ramiza Hamidovića koji se odnosi na potraživanja iz radnog odnosa za 2002. godinu i odlučio kao u izreci pobijane presude pod dva. Punomoćnik tužilaca je 10. jula 2009. godine primio presudu Okružnog suda

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze, ili ako je nalaz jednog ili više veštaka nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, veštačenje će se obnoviti sa istim ili drugim veštacima (član 259. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (član 361. stav 1.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav . tačka 5)); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P 1. 707/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 16. januara 2004. godine kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru.

Predmetni parnični postupak je okončan nakon pet godina pet meseci i 24 dana kada je 10. jula 2009. godine punomoćniku tužilaca uručena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 1. 962/09 od 6. jula 2009. godine.

Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan postupak. Naime, podnosilac ustavne žalbe je, zajedno sa još 25 radnika “Minel-rastavljači” a.d. iz Novog Pazara, podneo tužbu radi isplate razlike u naknadi zarade za vreme plaćenog odsustva u određenom periodu. Sud je trebalo da utvrdi, na osnovu sprovedenog veštačenja, da li je poslodavac pravilno tužiocima obračunavao i isplaćivao zaradu za vreme plaćenog odsustva u određenom periodu.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da svojim postupcima nije doprineo neopravdanoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Razmatrajući prirodu tužbenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da blagovremeno rešavanje parničnog postupka za podnosioca ustavne žalbe ima nesumnjiv značaj, budući da se vodio radni spor koji je po svojoj prirodi hitan.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Novom Pazaru snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P 1. 707/08. Odgovornost ovog suda se ogleda u činjenici da su mu presude (P 1. 61/04 od 1. marta 2006. godine i P 1. 262/07 od 12. maja 2008. godine) dva puta ukidane rešenjima Okružnog suda u Novom Pazaru (Gž 1. 352/06 od 23. februara 2007. godine i Gž 1. 1300/08 od 23. maja 2008. godine), iz razloga što veštačenje nije sprovedeno u skladu sa Zakonom o parničnom postupku, pa je došlo do bitne povrede pravila parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 259. stav 2. ZPP.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i Okružni sud u Novom Pazaru, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz člana 373. Zakona o parničnom postupku da na osnovu održane rasprave preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, potvrđuje da je u konkretnom slučaju neopravdano dugo trajanje parničnog postupka posledica neefikasnog i nepravilnog postupanja Opštinskog suda u Novom Pazaru.

Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru nisu obraćali naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova propisanu odredbama člana 435. Zakona o parničnom postupku, pa je tako Opštinski sud u Novom Pazaru doneo prvu presudu P 1. 61/04 od 1. marta 2006. godine posle više od dve godine od dana podnete tužbe (tužba je podneta 16. januara 2004. godine), a Okružni sud u Novom Pazaru je godinu dana odučivao o žalbi koja je podneta protiv navedene prvostepene presude (rešenje Gž 1. 325/06 od 23. februara 2007. godine).

Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države(videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P 1. 707/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić