Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku po predlogu za ponavljanje postupka. Iako je postupak trajao duže, ukupna dužina, s obzirom na prirodu spora, nije nerazumna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1415/2010
12.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Ć. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. Ć. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 904/2006, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Ć. iz N. S. podneo je 27. februara 2010. godine, preko punomoćnika S. H-B, advokata iz N. S, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3162/2008 od 3. decembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se u vreme izjavljivanja ustavne žalbe vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 904/2006.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u postupku po tužbi za naknadu materijalne štete tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen, nakon čega je podneo predlog za ponavljanje tog postupka, koji je takođe odbijen pravnosnažnom odlukom nadležnog suda, protiv koje je izjavio reviziju, o kojoj u vreme izjavljivanja ustavne žalbe još nije bilo odlučeno. Smatra da konkretni parnični postupak traje od dana podnošenja tužbe 17. oktobra 1997. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 904/2006 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 17. oktobra 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu radi naknade materijalne štete. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 904/2006 od 15. juna 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, dok je presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4790/06 od 18. januara 2007. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

3.2. Tužilac je 2. marta 2007. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu podneo predlog za ponavljanje parničnog postupka okončanog pravnosnažnom presudom tog suda P. 904/2006 od 15. juna 2006. godine, zasnivajući ga na činjenici i dokazima za koje je saznao i koje je pribavio nakon što je raniji parnični postupak pravnosnažno okončan.

Nakon što je navedeni predlog za ponavljanje postupka odbačen rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 904/2006 od 6. marta 2007. godine, jer punomoćnik tužioca nije priložio posebno punomoćje za njegovo podnošenje, tužilac je 12. marta 2007. godine podneo novi predlog za ponavljanje postupka, zasnivajući ga na istim činjenicama i dokazima kao i prethodni predlog.

Opštinski sud u Novom Sadu je do donošenja rešenja održao sedam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izveo dokaze čitanjem isprava i saslušanjem tri svedoka. Rešenjem prvostepenog suda P. 904/2006 od 20. februara 2008. godine nije dozvoljeno ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka. Rešenjem istog suda P. 904/2006 od 28. marta 2008. godine odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po predlogu za ponavljanje.

Postupajući po žalbi tužioca od 4. aprila 2008. godine, Okružni sud u Novom Sadu je doneo osporeno rešenje Gž. 3162/2008 od 3. decembra 2009. godine, kojim je, u stavu prvom izreke, podnetu žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje od 20. februara 2008. godine. U stavu drugom izreke drugostepenog rešenja odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno prvostepeno rešenje od 28. marta 2008. godine, kojim je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Tužilac je 24. februara 2010. godine izjavio reviziju protiv osporenog drugostepenog rešenja, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2603/10 od 21. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena kao neosnovana. U stavu drugom izreke revizijskog rešenja odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac podneo ustavnu žalbu zbog povrede Ustavom zajemečnih prava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenim postupcima, smatrajući da ti postupci predstavljaju jedinstveni postupak koji se može osporavati ustavnom žalbom.

U tom smislu Ustavni sud najpre ukazuje na svoj pravni stav da se pod jedinstvenim parničnim postupkom podrazumeva postupak koji se vodio pred prvostepenim sudom i drugostepenim sudom, kao i postupak koji je vođen po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, kada je izjavljivanje ovih vanrednih pravnih sredstava u konkretnom slučaju bilo dozvoljeno prema odredbama Zakona o parničnom postupku i kada su bila izjavljena na način i pod uslovima propisanim tim zakonom. Dakle, stav Ustavnog suda je da postupak koji se vodi po predlogu za ponavljanje parničnog postupka po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo, niti nastavak okončanog parničnog postupka, te stoga sa njim ne čini jedinstvenu celinu, jer cilj ovog postupka i jeste da se nakon pravosnažnog okončanja parnice u istoj pravnoj stvari, među istim strankama, postupak ponovo sprovede.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je parnični postupak koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 904/2006 i postupak koji se vodio po predlogu za njegovo ponavljanje posmatrao kao odvojene postupke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim je osporeno trajanje parničnog postupka koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 904/2006, Ustavni sud konstatuje da je taj postupak pravnosnažno završen presudom Okružnog suda u Novom Sadu još 18. januara 2007. godine, dakle nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, a pre 6. decembra 2007. godine kada je stupio na snagu Zakon o Ustavnom sudu. Kako je ustavna žalba izjavljena 27. februara 2010. godine, dakle po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu propisanog odredbom člana 113. stav 3. navedenog zakona, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog zakona.

Ustavni sud ističe da na drugačiju odluku ne utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u navedenom parničnom postupku. Ovo iz razloga što Zakon o Ustavnom sudu dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede označenog ustavnog prava izjavi i pre nego što su iskorišćena sva pravna sredstva, dakle, dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, tada se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan prijema osporenog pojedinačnog akta kojim se iscrpljuju pravna sredstva za zaštitu povređenih prava ili, kao što je ovde bio slučaj, u odnosu na dan stupanja na snagu Zakon o Ustavnom sudu, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava.

7. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da su ispunjeni uslovi da se povreda tog ustavnog prava ceni samo u odnosu na postupak po predlogu podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje ranije pravnosnažno okončanog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak pokrenut 2. marta 2007. godine, podnošenjem predloga Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2603/10 od 21. juna 2012. godine.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao pet godina i tri meseca, što može ukazati na činjenicu da je postupak okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud smatra, rukovodeći se sopstvenim stavovima i praksom, kao i odlukama Evropskog suda za ljudska prava, da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca.

Ustavni sud nalazi da se složenost i značaj postupka u kome je odlučivano o predlogu za ponavljanje mora sagledati sa stanovišta specifičnosti ove pravne stvari koja se ogleda u činjenici da u tom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već isključivo o ispunjenosti procesnih uslova za ponavljanje prethodno pravnosnažno okončanog parničnog postupka. Sledom iznetog, u konkretnom slučaju se nije radilo o složenom predmetu, ali se nije radilo ni o predmetu od većeg značaja za podnosioca, jer se u ovom postupku nije odlučivalo o njegovom pravu na naknadu materijalne štete. Takođe, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja predmetnog postupka.

Razmatrajući postupanje parničnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije imao periode neaktivnosti, već je u redovnim intervalima održavao ročišta za glavnu raspravu. Ustavni sud nalazi da je odlučivanje Okružnog suda u Novom Sadu u postupku po žalbi, kao i Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji, uticalo na duže trajanje predmetnog postupka. Međutim, iz navedene činjenice ne može se izvesti automatski zaključak da je u postupku odlučivanja o osnovanosti ovog vanrednog pravnog sredstva došlo do povrede prava podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud napominje da, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da domaći sud nije poštovao rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Evropskom konvencijom za zaštitu sudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude u predmetima ''Zielinski vs. Poland'' od 15. februara 2005. godine i ''Stoidis vs. Greece'' od 17. maja 2001. godine). Svakako da u konkretnom predmetu postoji doprinos drugostepenog i revizijskog suda u odugovlačenju predmetnog postupka, što, ipak, ne mora ukazivati da je taj postupak u celini nerazumno dugo trajao, posebno kod činjenice da je prvostepeni postupak okončan u roku kraćem od jedne godine. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu i da podnosilac u ustavnoj žalbi štetne posledice koje je pretrpeo zbog navodne povrede prava na suđenje u razumnom roku dovodi isključivo u vezu sa troškovima postupka, koje je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 904/2006 od 15. juna 2006. godine obavezan da naknadi tuženom. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe obavezan da tuženom naknadi samo troškove pravnosnažno okončanog parničnog postupka koji se po njegovoj tužbi vodio za naknadu materijalne štete, a čije trajanje, saglasno prethodno iznetoj oceni, ne može biti predmet ispitivanja Suda u postupku po ovoj ustavnoj žalbi. Sa druge strane, podnosilac nije obavezan da tuženom naknadi troškove postupka nastale povodom podnetog predloga za ponavljanje, iako taj postupak nije imao pozitivan ishod za podnosioca.

Polazeći od toga da postupak po predlogu za ponavljanje koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi nije bio od većeg značaja za podnosioca, da podnosilac ne tvrdi da su za njega u tom postupku nastupile štetne posledice, te da je postupak vođen i okončan pred tri sudske instance u roku od pet godina i tri meseca od dana podnošenja predloga, Ustavni sud je zaključio da je predmetni postupak u celini posmatrano okončan u granicama razumnog trajanja, te da podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku odlučivanja o predlogu za ponavljanje postupka u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 904/2006, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3162/2008 od 3. decembra 2009. godine, Ustavni sud je najpre konstatovao da je nakon podnošenja ustavne žalbe, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2603/10 od 21. juna 2012. godine odlučeno o reviziji podnosioca. Međutim, Ustavni sud je našao da time nisu ispunjene pretpostavke za meritorno odlučivanje da li je u predmetnom postupku koji je vođen po predlogu za ponavljanje povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Ovo iz razloga što iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava sadrži ustavno jemstvo svakome da će nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspraviti i odlučiti, između ostalog, o njegovim pravima i obavezama.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporenim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi da se pravosnažno okončani postupak ponovi, to je Ustavni sud ocenio da se osporena sudska odluka, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da uz ustavnu žalbu podnosilac nije dostavio dokaze za navode da mu je osporenim aktom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, podnosilac nije dostavio sudske odluke kojima bi dokazao da je sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučujući po poslednjem pravnom sredstvu, kojim se iscrpljuje redovan pravni put u postupku po predlogu za ponavljanje, drugačije odlučivao o tom predlogu. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu.

Konačno, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeno drugostepeno rešenje, kao i naknadno doneto revizijsko rešenje, očigledno potvrđuju da je podnosilac u postupku odlučivanja o navedenom vanrednom pravnom sredstvu imao i iskoristio zakonsko pravo na žalbu i na reviziju, pri čemu navedeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporava rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti