Odluka Ustavnog suda o visini naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe, utvrđujući da je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje. Iznos od 600 evra, dosuđen za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečaju, ocenjen je kao nedovoljan i neadekvatan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. oktobra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 460/15 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4226 /08) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 14. februara 201 9. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4613/17 od 14. decembra 201 8. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 460/15.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je nave la da je predmetni postupak, iako je hitan, okončan tek za deset godina. Podnositeljka je opisala okolnosti koje su prethodile podnošenju tužbe i ukazala na postupanje njenog poslodavca nakon što je vraćena na rad i u pogledu načina njegovog poslovanja, te na postupanje suda u drugom parničnom predmetu. Takođe, podnositeljka je navela da je priroda njenog posla (kafe kuvarica) nalagala da dolazi ranije na posao kako bi pripremila sve do početka rada zaposlenih, zbog čega je dolazila sat vremena pre početka radnog vremena, a što su potvrdili i drugi zaposleni koji su obavljali iste poslove kao i ona. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su podnositeljki osporenom presudom povređena označena prava i da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi koju je podnositeljka izjavila protiv prvostepene presude, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 460/15, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 15. avgusta 2008. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, njenog bivšeg poslodavca, kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, kao i da se obaveže tuženi da joj, na ime uvećanja zarade za prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnih praznika, na ime naknade za prevoz, naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora i naknade za neiskorišćeni godišnji odmor, isplati opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 203/08. Rešenjem suda od 12. novembra 2008. godine razdvojen je postupak u odnosu na zahteve za isplatu navedenih naknada po osnovu rada i povodom njih je formiran predmet P. 4226/08.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 16. april 2009. godine. Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao još dva ročišta (za 11. septembar i 23. oktobar 2009. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužilje.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmetni postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 9139/10, koji je prvo ročište zakazao za 22. oktobar 2010. godine, ali ono nije održano zbog obustave rada zaposlenih. Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još sedam ročišta, od kojih je četiri održano. Od tri neodržana ročišta, za dva nije naveden razlog njihovog neodržavanja, a jedno nije održano jer su se spisi predmeta nalazili kod određenog veštaka. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je dostavio nalaz i dopunski nalaz, sa mišljenjem i koji je saslušan, kao i dokaz saslušanjem dva svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9139/10 od 3. decembra 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Tuženi je podneskom od 26. februara 2013. godine tražio donošenje dopunske presude, a 1. marta 2013. godine je izjavio žalbu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9139/10 od 6. marta 2013. godine, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za donošenje dopunske presude.

Nakon odgovora tužilje na žalbu tuženog, spisi predmeta upućeni su Apelacionom sudu u Beogradu 21. aprila 2013. godine, radi postupanja po izjavljenoj žalbi.

U postupku po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 3131/13 od 18. septembra 2015. godine, kojim je ukinuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9139/10 od 3. decembra 2012. godine, a predmet upućen Drugom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu posle uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godini, na ponovno suđenje. Spisi predmeta su prvostepenom sudu dostavljeni 30. septembra 2015. godine.

U ponovnom postupku, u kojim je predmet dobio broj P1. 460/15 Drugi osnovni sud u Beogradu je prvo ročište zakazao za 12. septembar 2016. godine. Na ovom ročištu tužilja je povukla tužbu u odnosu na deo zahteva koji se odnosi na naknadu za neiskorišćen godišnji odmor, za regres za korišćenje godišnjeg odmora i za prevoz. Tužilja je, takođe, preinačila tužbu, ističući i zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, u visini njenih 13 zarada. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su još dva ročišta, od kojih jedno nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Na poslednjem ročištu izveden je dokaz saslušanjem tužilje i tuženog, kao parničnih stranaka.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 460/15 od 24. aprila 2017. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje. Protiv ove presude tužilja je 28. septembra 2017. godine izjavila žalbu, te su spisi dostavljeni drugostepenom sudu 1. decembra 2017. godine, radi odlučivanja o žalbi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4613/17 od 14. decembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, a presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 460/15 od 24. aprila 2017. godine je potvrđena.

U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je, prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilja radila kod tuženog do 8. avgusta 2008. godine, kada joj je otkazan ugovor o radu, ali da je vraćena na rad, počev od 31. decembra 2008. godine, nakon što je njen tužbeni zahtev za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa pravnosnažno usvojen. U obrazloženju je navedeno da je prvostepeni sud, ceneći iskaze saslušanih svedoka, zaključio da tužilja nije dokazala postojanje okolnosti izvršenog prekovremenog rada, u skladu sa uslovima propisanim odredbom člana 53. Zakona o radu, kao i da je zaključak prvostepenog suda da to što se dešavalo da tužilja dođe na rad oko 15 minuta pre početka radnog vremena, ne predstavlja prekovremeni rad u smislu obaveze ranijeg dolaska zaposlenog zbog naloga tuženog ili zbog povećanog obima posla koji se nije mogao završiti tokom redovnog radnog vremena. Stoga je, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, prvostepeni sud zaključio, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 228. Zakona o parničnom postupku, da tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade nije osnovan. Takođe, prvostepeni sud je, imajući u vidu da je tužilja, nakon donošenja presude Drugog opštinskog suda u Beogradu od 4. decembra 2008. godine, vraćena na rad, našao da ona nema pravo na naknadu štete umesto reintegracije, te je i u tom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilje, kako u pogledu dela kojim se potražuje uvećanje zarade na ime prekovremenog rada i rada u neradne dane jer nije dokazala da je takvog rada bilo, tako i u pogledu dela zahteva kojim se potražuje naknada umesto vraćanja na rad, zbog nezakonitog otkaza, budući da je tužilja vraćena na rad na osnovu pravnosnažne presude.

U obrazloženju osporene presude navedeno je i da je prvostepeni sud, suprotno navodima žalbe, cenio izvedene dokaze u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, dajući razloge za svoju odluku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 15. avgusta 200 8. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 14. decembra 2018. godine, trajao deset godina i četiri meseca.

Navedeno trajanje postupka koji je bio hitne prirode (radni spor), prema oceni Ustavnog suda ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Ustavni sud je, imajući u vidu predmet konkretnog spora, ocenio da je podnositeljka imala interes da se ovaj postupak efikasno sprovede, kao i da ona svojim ponašanjem nije doprinela navedenoj dužini trajanja postup ka. Ustavni sud je imao u vidu da je tužilja u toku postupka povukla deo tužbenog zahteva, kao i da je preinačila tužbu, ističući nov zahtev, ali je ocenio da navedeno nije uticalo da postupak duže traje. Ovo stoga jer je sprovođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke bilo neophodno zbog preostalog zahteva za isplatu opredeljenih iznosa, a novoistaknut zahtev nije zahtevao izvođenje novih dokaza.

Prema oceni Ustavnog suda, navedenoj dužini trajanja postupka doprineli su isključivo postupajući sudovi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvo ročište u ovom predmetu zakazano tek za osam meseci od podnošenja tužbe, da je prvo ročište nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine zakazano za godinu dana u odnosu na prethodno, a da je u ponovnom postupku prvo ročište zakazano za godinu dana od dostavljanja spisa. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je drugostepenom sudu bilo potrebno dve godine i pet meseci da odluči o žalbi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničn ih sud ova podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la.

6. U pogledu osporene presud e, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud, još jednom , ukazuje da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sud ovi dali ocenu izvedenih dokaza i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije da la ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da s u u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naime, uvidom u osporen u presud u, Ustavni sud je ocenio da ona sadrž i dovoljne i jasne razloge za iznete stavove o neosnovanosti tužbenog zahteva kojima je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje .

Takođe, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka nije dostavila dokaze da su sudovi u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije odluke od osporene, što bi moglo da dovede do povrede prava na jednaku zaštitu prava.

Navode ustavne žalbe koji se odnose na ponašanje tuženog, njenog poslodavca i postupanje sudova u drugim predmetima, Ustavni sud nije razmatrao, jer nisu u vezi sa osporenom presudom ni sa postupanjem suda u osporenom parničnom postupku, pa time ni predmet ove ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju označene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o visini naknade štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti