Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro osam godina. Sud je utvrdio da, s obzirom na složenost predmeta i doprinos podnositeljke trajanju postupka, rok nije nerazuman.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Prokuplja , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1771/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Prokuplja je , 20. februara 2013. godine, preko punomoćnika dr Đ. D . iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1013/11 od 26. novembra 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1771/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka bila zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova u Prokuplju sve do 28. februara 2005. godine, kada joj je radni odnos prestao bez ikakve odluke poslodavca, na koji način joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava; da su podnositeljki u vreme prestanka radnog odnosa uskraćena mnoga prava po osnovu rada, i to naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2004. i 2005. godinu, isplata otpremnine po osnovu prevremenog odlaska u penziju, a pre svega uvećanje plate od 20% koje je pripadalo zaposlenima u poslednjoj godini rada, a koje jedino podnositeljki, od svih žena zaposlenih kod tužene, nije isplaćeno, na koji način je izvršena njena diskriminacija, suprotno članu 21. Ustava; da je podnositeljka punih osam godina vodila postupak za ostvarenje uskraćenih prava, uprkos tome što je reč o sporu hitne prirode, koji se po zakonu morao završiti za šest meseci; da je „enormnoj“ dužini trajanja osporenog postupka najviše doprinela procesna nedisciplina tužene koja je tolerisana od strane suda; da su u žalbenom postupku učestvovale sudije Apelacionog suda u Beogradu koji su po zakonu bili dužni da se izuzmu, a čije izuzeće je traženo, ali nije dozvoljeno; da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom uskratio podnositeljki označena ustavna prava.

U zahtevu o kome Usttavni sud treba da odluči podnositeljka je istakla samo naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1771/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. februara 2005. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi poništaja prvostepenog rešenja o prestanku radnog odnosa broj 118-689/2004 od 29. decembra 2004. godine, te radi isplate zarade i ostalih primanja iz radnog odnosa i naknade štete zbog neiskorišćenih godišnjih odmora. Predmet je zaveden pod brojem P1. 133/05. Podneskom od 14. marta 2005. godine, tužilja je zatražila i poništaj drugostepenog rešenja Ministra unutrašnjih poslova broj 675/2005 od 31. januara 2004. godine, kojim je rešenje o prestanku radnog odnosa potvrđeno.

Pripremno ročište, zakazano za 5. april 2005. godine, nije održano, jer nije bilo dokaza da je tužilja uredno pozvana. Republički javni pravobranilac, kao zakonski zastupnik tužene (u daljem tekstu: RJP), odgovor na tužbu je dostavio 8. aprila 2005. godine. Punomoćnik tužilje se na navode iz odgovora na tužbu izjasnio podneskom od 28. aprila 2005. godine. Radi dostavljanja ovog podneska RJP, ročište od 5. maja 2005. godine je odloženo, a sledeće (15. juna 2005. godine) nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 6. jula 2005. godine, dat je nalog RJP da dostavi podatke da li je tužilja koristila godišnji odmor u 2004. i 2005. godini, te da li su joj isplaćene zarade za januar i februar 2005. godine. Budući da RJP nije prisustvovao ovom ročištu, upućen mu je dopis od 14. jula 2005. godine, na koji je odgovoreno 19. jula 2005. godine. Na ročištu održanom 15. septembra 2005. godine, punomoćnik tužilje je precizirao tužbeni zahtev tužilje u vezi novčanih potraživanja i predložio da se donese delimična presuda u odnosu na osporena rešenja. Sud je zaključio glavnu raspravu u tom delu.

Delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 133/05 od 15. septembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja (prvostepenog i drugostepenog) o prestanku radnog odnosa.

Po žalbi tužilje, spisi parničnog predmeta su sredinom januara 2006. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu. Presudom Gž1. 267/06 od 10. maja 2007. godine je odbijena žalba tužilje, te je delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 133/05 od 15. septembra 2005. godine u celini potvrđena. Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 1. juna 2007. godine.

Prvostepeni sud je po prijemu spisa održao ročište, dana 29. juna 2007. godine, na kome je punomoćnik tužilje preinačio tužbu isticanjem novih tužbenih zahteva uz postojeće (isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2004. i 2005. godine, isplata otpremnine povodom odlaska u penziju i isplata otpremnine za zaposlene koji u penziju odlaze po osnovu socijalnog programa). RJP je dat nalog da dostavi relevantne podatke u vezi novopostavljenih zahteva. Tužilja je 9. jula 2007. godine izjavila reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 267/06 od 10. maja 2007. godine. Održano je još jedno ročište (15. oktobra 2007. godine), na kome je punomoćniku tužilje naloženo da uredi tužbu utoliko što će označiti iznose novčanih potraživanja koja su predmet spora. Po naredbi postupajućeg sudije sa ovog ročišta, predmet je upućen revizijskom sudu.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev2. 1463/07 od 1. novembra 2007. godine odbijena je revizija tužilje. Spisi predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 27. decembra 2007. godine.

Na ročištu održanom 9. aprila 2008. godine, RJP je ponovljen nalog od 29. juna 2007. godine. RJP je traženi izveštaj dostavio 3. juna 2008. godine, u kome je, pored ostalog, navedeno da je otpremnina povodom odlaska u penziju tužilji isplaćena 21. marta 2008. godine. Ovaj izveštaj je punomoćniku tužilje uručen na ročištu, dana 12. juna 2008. godine, na kome je on zatražio izuzeće postupajućeg sudije zbog „tolerisanja“ zloupotrebe procesnih ovlašćenja od strane RJP. Rešenjem predsednika suda Su. 123/08 od 1. jula 2008. godine odbijen je zahtev za izuzeće. Na ročištu održanom 25. septembra 2008. godine, punomoćnik tužilje je predao podnesak kojim je tužbeni zahtev precizirao u skladu sa izveštajem RJP i predložio da se RJP izjasni o tome da li je tužilji isplaćena uvećana zarada za 20%, koja je isplaćivana zaposlenima u poslednjoj godini rada kod tužene. Podneskom od 11. novembra 2008. godine, RJP je obavestio sud da tužilji nije isplaćena uvećana zarada po navedenom osnovu. Punomoćnik tužilje je podneskom od 17. novembra 2008. godine izrazio protest što RJP tražene izveštaje ne dostavlja u rokovima koje mu sud odredi. Na ročištu održanom 19. novembra 2008. godine, glavna rasprava je zaključena.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 133/05 od 19. novembra 2008. godine, kojim je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, a odbio tužbeni zahtev za isplatu otpremnine. Punomoćnik tužilje je 30. januara 2009. godine izjavio žalbu, a 18. februara 2009. godine i zahtev za donošenje dopunske presude, u kome je naveo da sud nije odlučio o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog nepoštovanja procesne discipline od strane RJP, koji je istaknut u podnesku od 17. novembra 2008. godine. Rešenjem P1. 133/05 od 25. marta 2009. godine zahtev za donošenje dopunske presude je odbijen, sa obrazloženjem da punomoćnik navedeni zahtev nije okvalifikovao kao tužbeni zahtev, već kao procesni predlog. Protiv ovog rešenja, punomoćnik tužilje je 5. maja 2009. godine izjavio žalbu.

Spisi predmeta su na žalbeni postupak upućeni sredinom maja 2009. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2577/09 od 12. juna 2009. godine potvrđeno je rešenje od 25. marta 2009. godine, a presuda od 19. novembra 2008. godine je ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, predmet je dobio broj P1. 534/09. Ročište zakazano za 6. novembar 2009. godine nije održano, jer punomoćnik tužilje nije bio uredno pozvan. Nakon 1. januara 2010. godine predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, u kome je zaveden pod brojem P1. 1771/10. Punomoćnik tužilje je revidirao tužbu podneskom od 8. aprila 2010. godine, te su kao tužbeni zahtevi tužilje istaknuti: isplata naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2004. i 2005. godinu, isplata manje isplaćene zarade za 2004. godinu, isplata otpremnine zbog prevremenog odlaska u penziju koja se zaposlenima isplaćuje po osnovu socijalnog programa, isplata zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati otpremnine, te isplata naknade štete zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja od strane RJP i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U periodu do presuđenja je održano još dva ročišta (30. juna i 14. septembra 2010. godine).

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1771/10 od 14. septembra 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2004. godine, dok su svi ostali zahtevi odbijeni kao neosnovani.

Po žalbama stranaka, predmet je 23. februara 2011. godine upućen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 1013/11 od 5. jula 2012. godine otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, na kojoj su održana tri ročišta. RJP nije po nalogu suda dostavio izveštaj o korišćenju godišnjeg odmora za tužilju. Na ročištu održanom 26. novembra 2012. godine, rasprava pred drugostepenim sudom je zaključena.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1013/11 od 26. novembra 2012. godine je delimično preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1771/10 od 14. septembra 2010. godine , tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje za isplatu zatezne kamate zbog kašnjenja u isplati otpremnine, dok je u preostalom delu ova presuda potvrđena.

Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 4. januara 2013. godine. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje uručena 21. januara 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 10. februara 2005. godine , podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1013/11 od 26. novembra 2012. godine, koja je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe uručena 21. januara 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao sedam godina i devet meseci, što može ukazivati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju ceniti i drugi činioci, pre svega složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravljalo u tom postupku za podnosioca.

Sledom iznetog , Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju , od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe analiza postupanja nadležnog suda i analiza ponašanja podnosi teljke ustavne žalbe kao tužilje u osporenom postupk u.

Ustavni sud konstatuje da je tužbom podnositeljke tražen poništaj rešenja kojim joj je prestao radni odnos, kao i isplata paušalno određenih novčanih potraživanja iz radnog odnosa. Dakle, reč je o dva potpuno odvojena i nezavisna zahteva za sudsku zaštitu, između kojih nije postojao bilo kakav objektivni koneksitet.

Predmetni spor je u tzv. statusnom delu (poništaj rešenja) okončan za dve godine i osam meseci, što Ustavni sud smatra izuzetno efiksanim postupanjem, budući da je o zahtevu odlučivano u tri sudske instance - pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom. U periodu do okončanja postupka po zahtevu za poništaj rešenja nije bilo konkretnog postupanja po zahtevu podnositeljke za isplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa. Prvi razlog jeste što je punomoćnik podnositeljke već na ročištu održanom 15. septembra 2005. godine (sedam meseci od podnošenja tužbe) predložio donošenje delimične presude o statusnom zahtevu, što je prvostepeni sud prihvatio. Drugi razlog leži u tome što do tog perioda podnositeljka, odnosno njen punomoćnik, nije precizno odredio šta podnositeljka tačno potražuje i u kojim iznosima. Dakle, postojao je neopredeljen tužbeni zahtev.

Prema tome, parnični postupak po zahtevu za isplatu novčanih potraživanja efektivno je započeo tek nakon vraćanja spisa parničnog predmeta iz Vrhovnog suda Srbije (27. decembra 2007. godine). Računajući dužinu trajanja postupka po navedenom zahtevu od tog procesnog momenta, Ustavni sud je utvrdio da je isti trajao manje od pet godina. U tom periodu je dva puta presuđeno u prvom stepenu, što je podrazumevalo i dva žalbena postupka. Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 133/05 od 19. novembra 2008. godine je ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak. U žalbenom postupku protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1771/10 od 14. septembra 2010. godine je otvorena rasprava pred drugostepenim sudom, u okviru koje su održana tri ročišta.

Analizirajući postupanje podnositeljke kao stranke u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je njen punomoćnik tužbeni zahtev konačno opredelio u podnesku od 8. aprila 2010. godine. Do tog momenta, punomoćnik tužilje je tužbu u par navrata preinačavao i uređivao, kako pismenim putem, tako i na ročištima, iz kog razloga je predmet spora konačno „zaokružen“ navedenim podneskom. Insistiranje na donošenju dopunske presude povodom zahteva koji je imao karakter procesnog predloga za kažnjavanje tužene strane, dodatno je prolongiralo prvi od navedenih žalbenih postupaka.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju , postup ak koji je vođen povodom dva odvojena i nezavisna zahteva za sudsku zaštitu, od kojih je postupak povodom zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa u tri stepena okončan za dve godine i osam meseci, a postupak povodom zahteva za isplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa za manje od pet godina, u okviru kojeg je dva puta presuđeno u prvom stepenu , uz utvrđeni doprinos podnositeljke kao stranke u postupku, ne može smatrati nerazumno dugim. Ustavni sud ukazuje da su bez uticaja navodi podnositeljke o procesnoj nedisciplini RJP, koja se ogledala u nepoštovanju sudskih rokova za dostavu relevantnih podataka i izveštaja, jer kao što je već izneto, postupak kao celina nije trajao nerazumno dugo.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se tiče navoda o povredi ostalih Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, utvrdio da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a da pri tome ne navodi nijedan ustavnopravni razlog kojim bi ukazala na to da je zaključivanje Apelacionog suda u Beogradu u osporenoj odluci, kao i primena materijalnog i/ili procesnog prava, bilo proizvoljno i/ili arbitr erno. Štaviše, navodi o tome da su u postupku donošenja osporene presude učestovale sudije koje je po zakonu trebalo izuzeti, te da je podnositeljka tražila njihovo izuzeće koje nije usvojeno, ne odgovaraju činjeničnom stanju, budući da u spisima parničnog predmeta nema zahteva za izuzeće, niti pak postoje navodi podnositeljke kojima je izražena sumnja u nepristrasnost članova veća drugostepenog suda.

Povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, podnositeljka vezuje za prestanak radnog odnosa kod tužene, dana 28. februara 2005. godine. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba , ratione materiae, inkompatibilna sa osporenom presudom u delu u kome podnositeljka ističe povredu prava iz člana 36. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povrede označenih ustavnih prava, to nema osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističu povred e načela iz člana 21. i prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je rešio kao u drugom delu izreke .

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti