Povreda prava na pravično suđenje zbog protivrečne sudske prakse o naknadi zarade

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Okružni sud u Novom Pazaru je u istoj pravnoj stvari doneo dijametralno suprotne odluke, što je narušilo pravnu sigurnost podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mile Mrlješ iz sela Osaonice, grad Novi Pazar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mile Mrlješ izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 261/07 od 21. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 536/07 od 26. juna 2007. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 536/07 od 26. juna 2007. godine i određuje se da Okružni sud u Novom Pazaru, odnosno drugi nadležan sud, ponovo odluči o žalbi Mile Mrlješ podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 261/07 od 21. marta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mila Mrlješ iz sela Osaonice, grad Novi Pazar je, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, 17. avgusta 2007. godine Ustavnom sudu podnela dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, prava zajemčenih odredbama čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava zajemčenog odredbom člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim presudama povređena navedena prava iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnosiocu nema dugovanja i odbili njen tužbeni zahtev na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 26. februara 2004. do 13. februara 2007. godine, kao i za isplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 1. januara 2004. godine do 13. februara 2007. godine. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde je taj sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena prava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljki ustavne žalbe je 13. februara 2007. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu rešenja o prestanku radnog odnosa, jer je proglašena tehnološkim viškom.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, i podnositeljke ustavne žalbe, 13. februara 2007. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. navedenog sporazuma utvrđeno je da nema duga Preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i Preduzeće se obavezuje da uplati Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5, a sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 261/07 od 21. marta 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, podnet radi isplate minimalne zarade, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 26. februara 2004. godine do 13. februara 2007. godine, kada je podnositeljki prestao radni odnos po osnovu rešenja tuženog, jer je proglašena tehnološkim viškom, kao i za isplatu doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja za period od 1. januara 2004. godine do 13. februara 2007. godine. U obrazloženju presude je istaknuto da se podnositeljka ustavne žalbe odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza, te je sud našao da je tužbeni zahtev neosnovan, jer su stranke pomenutim sporazumom, pored ostalog, regulisale i sva međusobna dugovanja na dan prestanka radnog odnosa, što znači i po osnovu minimalne zarade i uplate doprinosa, a što je predmet tužbenog zahteva.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 536/07 od 26. juna 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 261/07 od 21. marta 2007. godine. U obrazloženju presude je navedeno da pobijana presuda nije zahvaćena nijednom bitnom povredom odredaba člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje Okružni sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitnim povredama postupka na koje se žalba poziva, kao i da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjeno materijalno pravo.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje Mustafić Bahrije iz Novog Pazara i obavezan tuženi DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. Ustavni sud konstatuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama prestala da se primenjuje stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, ali da su označena prava iz Povelje garantovana ovim Ustavom, kao i da se odredbe člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razliku od prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na rad.
Odredbama Ustava, kojima su zajemčena prava na čiju se povredu podnositeljka poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći; da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade, koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, i zarade, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na zaradu (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade, time što je potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, a naročito obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati i sve neisplaćene naknade zarade, Ustavni sud je ocenio da time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, povređeno njeno pravo na pravičnu naknadu za rad.
Ustavni sud naglašava da naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada predstavlja pravičnu naknadu za rad u smislu odredbe člana 60. stav 4. Ustava. Naime, podnositeka ustavne žalbe je bila na plaćenom odsustvu, ne svojom voljom, već odlukom poslodavca. U takvoj pravnoj situaciji, naknada zarade zbog plaćenog odsustva sa rada se ima upodobiti sa pravičnom naknadom za rad, koje se zaposleni ne može odreći, jer mu to ne dozvoljava navedena odredba Ustava.
6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Ovo tim pre što ujednačavanje sudske prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog suda u Republici Srbiji.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupcima pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru P1. 261/07 i Okružnim sudom u Novom Pazaru Gž1. 536/07, koji su predmet ove ustavne žalbe, i u postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Novom Pazaru u predmetu Gž1. 109/07, utvrđeno je da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, jer su proglašene tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u tim postupcima tužilje su tražile isplatu minimalne zarade sa zakonskom zateznom kamatom i uplatu doprinosa obaveznog socijalnog osiguranja, koje zahteve je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog istovetnog činjeničnog i pravnog stanja u navedenim predmetima, sudovi su u postupcima koji su predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbili, dok je u postupku koji je okončan presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 1. 109/07 istovetan zahtev usvojen.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveo u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od četiri meseca doneo potpuno različite presude po istom pravnom pitanju, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je potpuno različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 261/07 od 21. marta 2007. godine i osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 536/07 od 26. juna 2007. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud ukazuje da je na isti način već odlučivao u predmetima Už - 143/2007, Už - 197/2007, Už - 149/2007, Už - 1862/2009 i Už - 1863/2009.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po podnetoj žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava za sada preuranjen, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio.
8. Polazeći od iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na pravično suđenje zbog protivrečne sudske prakse o naknadi zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti