Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog desetogodišnjeg trajanja radnog spora. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti sudova. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbačen jer potraživanje nije utvrđeno pravnosnažnom odlukom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Stanojevića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Stanojevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1988/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2307/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Stanojević iz Leskovca je 30. marta 2011. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio podneskom od 30. maja 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1988/01, a kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2307/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tužba u predmetnom radnom sporu podneta Opštinskom sudu u Leskovcu 28. maja 2001. godine; da suđenje traje deset godina, a nastavlja se i u 2011. godini; da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano posle nepune dve godine od podnošenja tužbe; da je postupak po žalbi podnosioca pred Okružnim sudom u Leskovcu trajao skoro četiri godine; da je usled predugog trajanja postupka tuženom data mogućnost da rasproda svu svoju imovinu i podnosioca tako onemogući da naplati svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja po nalazu i mišljenju sudskog veštaka iznose 831.414,58 dinara.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i prizna mu pravo na naknadu materijalne štete u gore označenom iznosu od 831.414,58 dinara, uvećanom za poreze i doprinose koji se isplaćuju iz zarade.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2307/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 28. maja 2001. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog "Magnat" d.o.o. iz Leskovca, radi poništaja odluke od 14. maja 2001. godine, kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu, zatim radi isplate neisplaćenih zarada za period od februara 2000. godine do dana vraćanja na rad, regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 1999, 2000. i 2001. godinu, otpremnine zbog prestanka radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška, kao i naknade za ishranu u toku rada za oktobar i novembar 2000. godine. Predmet je dobio broj P. 1988/01.

Pripremno ročište zakazano je za 11. april 2003. godine. Na ovom ročištu tužilac je istakao zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, o kome je odlučeno rešenjem Su. 49/04 od 31. marta 2004. godine, kojim je zahtev za izuzeće usvojen i predmet dodeljen u rad drugom sudiji. Novoimenovani sudija je pripremno ročište za glavnu raspravu zakazao za 25. april 2004. godine, za koji se ispostavilo da je neradni dan – nedelja, zbog čega je tužilac reagovao podneskom. Iz navedenih razloga, pripremno ročište je održano tek 25. maja 2004. godine.

U periodu do presuđenja, Opštinski sud je zakazao ukupno devet ročišta, od kojih je sedam održano. Izveden je dokaz saslušanjem svedoka D.P. i D.Z. i parničnih stranaka, kao i dokaz veštačenjem, preko sudskog veštaka ekonomsko–finansijske struke, koji se u dva navrata dopunski izjašnjavao po primedbama tuženog. Na ročištu održanom 14. jula 2005. godine Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu, ali je istu ponovo otvorio rešenjem od 15. novembra 2005. godine. Nakon ponovnog otvaranja glavne rasprave, održano je još tri ročišta. Na ročištu održanom 20. juna 2006. godine glavna rasprava je zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1988/01 od 20. juna 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi obavezan da tužiocu isplati neisplaćenu zaradu za septembar 2000. godine i srazmerni deo zarade za oktobar 2000. godine, za tri radna dana, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Ova presuda je tužiocu uručena 13. jula 2006. godine, a tuženom 12. jula 2006. godine.

Po žalbi tužioca najpre je postupao Okružni sud u Leskovcu, kome su spisi parničnog predmeta prosleđeni 25. avgusta 2006. godine. Nakon 1. januara 2010. godine, žalbeni postupak je nastavljen pred Apelacionim sudom u Nišu. Rešenjem ovog suda Gž1. 499/10 od 25. maja 2010. godine presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 1988/01 od 20. juna 2006. godine je ukinuta, a predmet vraćen na ponovni postupak.

Spisi parničnog predmeta su Osnovnom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Osnovni sud), koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Leskovcu, vraćeni 1. juna 2010. godine. Nakon ukidanja presude predmet je dobio oznaku P1. 2307/10. Od ukupno četiri ročišta za glavnu raspravu (17. decembra 2010. godine, 21. februara, 5. maja i 9. juna 2011. godine) nijedno nije održano, jer nije bilo procesnih pretpostavki za to. Tačnije, tuženom nisu mogli biti uručeni pozivi, sa konstatacijom dostavne službe da je "firma ugašena, a da se njen vlasnik odselio u Beograd".

Osnovni sud je 9. juna 2011. godine, na ročištu, doneo rešenje kojim se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog otvaranja prethodnog stečajnog postupka nad tuženim. Pismeni otpravak rešenja P1. 2307/10 od 9. juna 2011. godine tužiocu je uručen 13. juna 2011. godine, a tuženom 29. jula 2011. godine, preko oglasne table suda. Rešenje je postalo pravnosnažno 8. avgusta 2011. godine.

3.2. Pretragom podataka veb-sajta Agencije za privredne registre Ustavni sud je, pored ostalog, utvrdio:

- da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 113/10 od 1. jula 2011. godine otvoren stečajni postupak nad dužnikom "Magnat" d.o.o. iz Leskovca, utvrđena ispunjenost stečajnog razloga trajnije nesposobnosti plaćanja, zatim utvrđeno nepostojanje interesa poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, zaključen postupak stečaja nad dužnikom "Magnat" d.o.o. iz Leskovca i određeno da po pravnosnažnosti ovog rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije;

- da je rešenjem Registratora Registra privrednih subjekata koji vodi Agencija za privredne registre BD 49203/2012 od 12. aprila 2012. godine "Magnat" d.o.o. Leskovac – u stečaju brisan iz registra privrednih subjekata, na osnovu pravnosnažnog rešenja Privrednog suda u Leskovcu St. 113/10 od 1. jula 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04) , koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. maja 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je počev od 9. juna 2011. godine u prekidu, usled otvaranja prethodnog stečajnog postupka nad tuženim "Magnat" d.o.o. iz Leskovca. Ustavni sud je takođe utvrdio da je tuženo privredno društvo 12. aprila 2012. godine brisano iz registra privrednih subjekata, nakon sprovođenja tzv. automatskog stečaja, iz kog razloga Sud nalazi da predmetni parnični postupak nije moguće nastaviti, usled nepostojanja pravnog sledbeništva.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala deset godina do prekida postupka, koji je po shvatanju Ustavnog suda bio opravdan, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak u parnici iz radnog odnosa nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je odlučivano o nekoliko tužbenih zahteva, koji su zahtevali obimniji dokazni postupak. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za dugogodišnje trajanje parnice . Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za desetogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da se radilo o gubitku posla podnosioca, njegovom mogućem vraćanju na rad i isplati potraživanja iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo ne efikasno postupanje Opštinskog suda u Leskovcu i Okružnog suda u Leskovcu. Ovde se naročito ima u vidu: da je pripremno ročište u parnici iz radnog odnosa zakazano nakon skoro dve godine od podnošenja tužbe; da je o zahtevu tužioca za izuzeće postupajućeg sudije odlučivano godinu dana, nakon čega je novoimenovani sudija ročište zakazao u neradni dan – nedelju; da je nakon prvobitnog zaključenja glavne rasprave, prvostepeni sud posle četiri meseca odlučio da glavnu raspravu ponovo otvori; da Okružni sud u Leskovcu o žalbi podnosioca nije odlučio počev od 25. avgusta 2006. godine do 1. januara 2010. godine, kada je predmet prešao u nadležnost Apelacionog suda u Nišu, koji je drugostepeno rešenje doneo 25. maja 2010. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1988/01, a potom pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 2307/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od toga da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još uvek u prekidu, ali da je tuženi "Magnat" d.o.o. u međuvremenu brisan iz registra privrednih subjekata, po osnovu tzv. automatskog stečaja, Ustavni sud nalazi da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava ne mogu otklon iti izdavanjem nal oga nadležnom sudu da postupak okonča .

Ustavni sud ima u vidu da je Odlukom IUz-850/2010 od 12. jula 2012. godine utvrđeno da odredbe čl. 150. do 154. Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09), kojima je regulisan tzv. automatski stečaj, nisu u saglasnosti sa Ustavom, ali nalazi da je ova činjenica bez uticaja na odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari, s obzirom na to da je brisanje tuženog iz registra privrednih subjekata izvršeno pre donošenja navedene odluke i njenog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, imajući u vidu da podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.

Zahtev za naknadu materijalne štete Ustavni sud smatra nedozvoljenim, jer iznos koji se potražuje ustavnom žalbom nije utvrđen pravnosnažnom sudskom odlukom i prema pravnom stavu Ustavnog suda, ne ulazi u imovinu podnosioca. S tim u vezi, podnosiocu nije mogla biti pričinjena imovinska (materijalna) šteta nedosuđivanjem očekivanih iznosa novčanih potraživanja iz radnog odnosa. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zahtev odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti