Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog raskida ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Revizijski sud je proizvoljno primenio materijalno pravo o raskidu ugovora, zanemarujući ugovornu proceduru za raskid i načelo savesnosti i poštenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „A.“ DOO Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „A.“ DOO Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/20 od 11. februara 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/20 od 11. februara 2021. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3740/19 od 28. maja 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „A.“ DOO Beograd izjavilo je Ustavnom sudu, 7. oktobra 2021. godine, preko punomoćnika V. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/20 od 11. februara 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je revizijski sud proizvoljno tumačio odredbu člana 18. ugovora zaključenog među parničnim strankama, što je vodilo pogrešnoj primeni materijalnog prava, kao i da revizijska odluka ne sadrži obrazloženje u pogledu pravnih stavova koji su u presudi zauzeti.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/20 od 11. februara 2021. godine i naloži sudu da donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3740/19 od 28. maja 2020. godine.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 103/13), dostavio ustavnu žalbu A. d. „E. S.“ Beograd, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja na navode ustavne žalbe.

Podneskom predatim Ustavnom sudu 13. marta 2025. godine A. d. „E. S.“ Beograd, se izjasnilo na navode ustavne žalbe ukazujući, pored ostalog, na nedostatak bitnih činjenica i dokaza na koje se podnosilac ustavne žalbe poziva, kao i na pravnu neutemeljenost, nepotpunost i nerazumljivost pitanja koja se u ustavnoj žalbi postavljaju.

Ustavni sud je izjašnjenje trećeg (zainteresovanog) lica dostavio podnosiocu ustavne žalbe radi upoznavanja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, kao i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 6492/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja:

Pred Privrednim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) vođen je parnični postupak po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv JP „E.S.“ Beograd, radi naknade štete.

Presudom Privrednog suda P. 6492/17 od 20. marta 2019. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete isplati iznos od 19.833.727,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. decembra 2017. godine pa do isplate. U stavu drugom izreke tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž. 3740/19 od 28. maja 2020. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Privrednog suda P. 6492/17 od 20. marta 2019. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/20 od 11. februara 2021. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3740/19 od 28. maja 2020. godine. U stavu drugom izreke odbijen je zahtev tuženog na naknadu troškova revizijskog postupka. U obrazloženju presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužilac kao prodavac i tuženi, kao kupac bili u ugovornom odnosu povodom zaključenog ugovora o kupoprodaji teleskopske auto dizalice za teške terene, nosivosti 40 tona od 28. novembra 2016. godine, po ceni od 43.000.000,00 dinara bez PDV; da ugovoreni rok isporuke nije mogao da bude duži od 90 dana od dana stupanja ugovora na snagu; da je usled događaja više sile - požara na brodu u kome je oštećena dizalica koju je tužilac trebao da isporuči tuženom, tuženi tužiocu odobrio pisanim putem produženje roka za ispunjenje ugovorne obaveze do 30. jula 2017. godine; da je, nakon toga, 25. jula 2017. godine tužilac obavestio tuženog da je nastupila nova okolnost koju tužilac smatra višom silom, usled koje je prinuđen da traži novo produženje roka za ispunjenje obaveze, jer je sud u NR Kini doneo odluku kojom je fabrici koja proizvodi predmetnu dizalicu onemogućeno da raspolaže imovinom, zbog čega dizalica nije mogla da bude isporučena na vreme; da tuženi na ovaj zahtev tužioca nije odgovorio i nije mu dostavio obaveštenje o naknadnom produžetku roka; da je tuženi dopisom od 23. avgusta 2017. godine od tužioca tražio dostavljanje bankarskih garancija sa produženim rokom važenja jer je ugovor još bio na snazi, što je tužilac i učinio; da je tužilac putem e-mail poruka redovno obaveštavao tuženog o kretanju dizalice uz dostavljanje dokumentacije, ali se tuženi u tom periodu nije izjasnio na predloženo produženje ugovora; da je tužilac 18. septembra 2017. godine ponudio tuženom ispunjenje obaveze, ali je tuženi odbio preuzimanje dizalice i raskinuo ugovor, nakon čega je aktivirao bankarske garancije i naplatio iznose po istima.

Prema mišljenju revizijskog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je sporni ugovor između stranaka raskinut pisanom izjavom volje tuženog od 18. septembra 2017. godine, u smislu člana 18. stav 1. ugovora i člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, zbog neispunjenja obaveze od strane tužioca, te da tuženi nije tužiocu nakon 30. jula 2017. godine produžio rok za ispunjenje obaveze, kao i da činjenica da je tuženi tražio produžetak bankarske garancije ne znači automatski i produžetak roka za isporuku. Dalje je navedeno da prilikom prvog produžetka roka za isporuku stranke nisu zaključile aneks ugovora, u smislu odredaba člana 17. ugovora, ali se tom prilikom tuženi pisanim putem izjasnio da prihvata produženje roka, a da u situaciji kada takve izričite izjave tuženog nema, nema mesta tumačenju da je i pored toga došlo do produžetka roka za isporuku. Revizijski sud na kraju ukazuje i na to da su bez uticaja navodi kojima se ukazuje na to da sudovi nisu primenili član 18. ugovora, kojim je regulisan raskid i kojim je predviđeno da je kupac pre raskida u obavezi da dostavi pisanu opomenu kojom konstatuje nepoštovanje odredbi ugovora i da zatim, ukoliko prodavac ne ispuni obaveze u roku od osam dana zahteva raskid ugovora u narednih pet dana. Ovo stoga što je tuženi već jednom produžio rok za ispunjenje obaveze tužiocu, te kako je bilo evidentno da tužilac neće ispuniti svoju obavezu ni u tom roku, to eventualni nedostatak pisane opomene u kojoj se ukazuje na neurednost isporuke nema takav značaj na ostvarivanje prava tuženog na raskid ugovora.

4. Odredbom člana 32. stav 1.Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89-Odluka USJ i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) propisano je: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da je strana u obligacionom odnosu dužna da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina), da je strana u obligacionom odnosu dužna da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka), da je strana u obligacionom odnosu dužna da se u ostvarivanju svog prava uzdrži od postupka kojim bi se otežalo izvršenje obaveze druge strane (član 18); da su strane u obligacionim odnosima dužne da u pravnom prometu postupaju u skladu sa dobrim poslovnim običajima (član 21. stav 1.); da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase, da se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.); da se pri odlučivanju o raskidanju ugovora, odnosno o njegovoj izmeni, sud rukovodi načelima poštenog prometa, vodeći računa naročito o cilju ugovora, o normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste, o opštem interesu, kao i o interesima obeju strana (član 135); da poverilac dolazi u docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči (član 325. stav 1.); da dolaskom poverioca u docnju prestaje docnja dužnika, i na poverioca prelazi rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari, da od dana poveriočeve docnje prestaje teći kamata, da je poverilac u docnji dužan naknaditi dužniku štetu nastalu usled docnje za koju odgovara, kao i troškove oko daljeg čuvanja stvari (član 326).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava vezane za postojanje uslova za raskid ugovora, kao i za odbijanje ispunjenja obaveze od strane tuženog, te u skladu sa tim i prava podnosioca da zahteva naknadu štete.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen radi naknade štete nastale neosnovanim odbijanjem tuženog da primi predmet ugovorne obaveze i naplatom bankarske garancije.

Što se tiče ključnih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud podseća da je tužilac, nakon prvog produžetka roka za isporuku predmeta ugovorne obaveze (usled više sile-oštećenja dizalice zbog požara na brodu kojim je prevožena), a koje mu je tuženi pismenim putem odobrio, tuženog, pre isteka naknadnog roka za ispunjenje ugovornih obaveza, obavestio o nastupanju okolnosti (sudska zabrana raspolaganja imovinom fabrici koja proizvodi dizalicu koja je bila predmet ugovorne obaveze, po kom osnovu je novoproizvedena autodizalica zadržana u luci Šangaj, NR Kina) usled kojih je ponovo bio prinuđen da traži produžetak roka za isporuku, obaveštavajući ga istovremeno da je, kako se ne bi čekao ishod sudskog spora koji se vodi prema fabrici kooperantu koja je proizvela dizalicu, sa matičnom fabrikom angažovan drugi kooperant da proizvede novu dizalicu koja će biti otpremljena 12. avgusta 2017. godine, sa očekivanim prispećem u Beograd oko 27. septembra 2017. godine. Istim dopisom kojim je molio tuženog za dodatno produženje roka isporuke za još 90 dana, tužilac je ponudio tuženom da mu, ukoliko je potrebno, ustupi na korišćenje drugu registrovanu dizalicu istih karakteristika sve dok se ne realizuje isporuka ugovorene. Neposredno nakon ovog dopisa, a pre isteka produženog roka za isporuku, tužilac je tuženom dostavio prevedene odluke kineskog suda i prevedenu prepisku iz matične firme u vezi predmeta isporuke. Tuženi se o produžetku roka nije izričito izjasnio, a nije se izjasnio ni o ponudi tužioca da mu do isporuke ugovorene (nove) dizalice ustupi na korišćenje registrovanu dizalicu istih karakteristika. Takođe, tuženi se nije izjašnjavao ni o obaveštenjima tužioca o kretanju predmeta ugovorne obaveze, koji je u međuvremenu otpremljen iz fabrike. Međutim, tuženi je od tužioca tražio produžetak roka važenja bankarske garancije za dobro izvršenje posla, jer je ugovor još bio na snazi, da bi nakon dopremanja dizalice na ugovoreno mesto odbio prijem iste, raskinuo ugovor i naplatio novčani iznos iz bankarske garancije.

Revizijski sud iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključuje da je predmetni ugovor među parničnim strankama raskinut u skladu sa odredbama ugovora, kao i člana 124. ZOO, zbog neispunjenja obaveze od strane tužioca, da traženje produžetka važenja bankarske garancije nije istovremeno značilo i produženje roka za isporuku, te da ni činjenica da prilikom raskida nije ispoštovana procedura predviđena odredbom člana 18. stav 1. ugovora nije od značaja, budući da se iz svih okolnosti moglo zaključiti da tužilac svakako neće ispuniti obavezu na vreme.

Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 10. ZOO regulisana autonomija volje ugovornih strana prema kojoj su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji, dok član 17. stav 1. predviđa dužnost ispunjenja obaveza, odnosno pravilo pacta sunt servanda, prema kom je zaključeni ugovor zakon za ugovorne strane, koje su dužne ispuniti svoje obaveze na način određen ugovorom i odgovorne su za ispunjenje tih obaveza. Ustavni sud dalje ukazuje da se, saglasno članu 99. stav 1. ZOO, odredbe ugovora primenjuju onako kako glase. Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 18. stav 1. ugovora koji su parnične stranke zaključile regulisan način raskid ugovora, a koji podrazumeva obavezu kupca da pre raskida dostavi pisanu opomenu kojom konstatuje nepoštovanje odredbi ugovora i da zatim, ukoliko prodavac ne ispuni obaveze u roku od osam dana zahteva raskid ugovora u narednih pet dana. Međutim, revizijski sud je, uprkos izričitim ugovornim odredbama, zauzeo stav da je ugovor pravno valjano raskinut pismenom izjavom tuženog od 18. septembra 2017. godine, bez obzira na to što pre raskida nije ispoštovana procedura predviđena ugovorom, te da tužilac kao ugovorna strana koja nije uredno ispunila svoju obavezu nema pravo na naknadu štete, u skladu sa odredbama člana 124. i 132. ZOO. Revizijski sud smatra da se odredbe ugovora ne mogu tumačiti na štetu tuženog koji nije kriv za raskid ugovora.

Međutim, Ustavni sud smatra da se ovakav zaključak revizijskog suda ne iskazuje kao ustavnopravno prihvatljiv. Naime, podnosilac ustavne žalbe je oba puta tražio produženje roka za isporuku predmeta ugovorne obaveze usled okolnosti koje nisu zavisile od njegove volje i koje se ne mogu pripisati njegovoj krivici. Sa druge strane, iz celokupnog ponašanja tuženog prilikom ponovljenog zahteva za produženje roka, nije se mogao izvesti zaključak da on ne želi nastavak poslovne saradnje i realizaciju ugovorne obaveze od strane podnosioca. Ovo stoga, što je tuženi redovno obaveštavan, kako o preuzimanju, tako i o kretanju dizalice, a čak je tražio i produženje važnosti bankarske garancije, jer je ugovor još bio na snazi. Stoga se, prema mišljenju Ustavnog suda, raskid ugovora prilikom ispunjenja ugovorne obaveze i odbijanje prijema dizalice, a zatim naplata novčanog iznosa iz bankarske garancije ne može smatrati ponašanjem koje je u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, sadržanog u članu 12. ZOO. Osnovno dejstvo načela savesnosti i poštenja sastoji se u otklanjanju primene bilo koje zakonske ili ugovorne odredbe ako bi to u datom slučaju proizvelo posledice suprotne ovom načelu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ne može prihvatiti stav revizijskog suda da je, u konkretnom slučaju, tuženi imao pravo da, saglasno odredbama čl. 124. i 132. ZOO, raskine ugovor, (posledično i da podnosilac nema pravo na naknadu štete zbog neosnovanog odbijanja tužioca da primi ispunjenje obaveze), pri tom, ne uzimajući u obzir odredbe člana 10, člana 12. i člana 17. stav 1. ZOO, te smatrajući da nisu od značaja odredbe ugovora kojima je propisana procedura za raskid ugovora.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 428/20 od 11. februara 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu i odredio da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3740/19 od 28. maja 2020. godine.

7. Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporenog akta, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1.Ustava.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog raskida ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti