Povreda prava roditelja u postupku izvršenja viđanja deteta

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu oca kome je onemogućeno viđanje maloletnog deteta. Utvrđeno je da redovni sudovi nisu adekvatno zaštitili roditeljska prava i najbolji interes deteta, već su odluku zasnovali isključivo na otporu deteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da su rešenjem Višeg suda u Negotinu Gži. 67/24 od 11. septembra 2024. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Negotinu Gži. 67/24 od 11. septembra 2024. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu I. 14/24 od 18. juna 2024. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 16. oktobra 2024. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Negotinu Gži. 67/24 od 11. septembra 2024. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosiocu duži niz godina onemogućeno da viđa svoje dete, zbog čega je podneo predlog za izvršenje; da je višegodišnjim neostvarivanjem kontakta sa ocem, detetu pričinjena šteta; da je podnosilac izuzetno motivisan da narušenu komunikaciju sa detetom normalizuje i stabilizuje; da je predlog za izvršenje odbijen na osnovu izveštaja nadležnog organa starateljstva, sa kojim podnosilac nije bio upoznat, kao i mišljenja deteta iznetog na ročištu, na koje podnosilac nije bio pozvan, suprotno članu 105. Zakona o parničnom postupku; da je Viši sud u Negotinu, prilikom odlučivanja o žalbi, morao uzeti u obzir specifičnost ove vrste izvršnog postupka, u kome sve aktivnosti suda, kao i drugih institucija, a posebno organa starateljstva, moraju biti usmerene ka očuvanju porodične veze između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio L. M. iz Kladova, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. Imenovana je dopis Ustavnog suda uredno primila 31. marta 2025. godine, ali se u ostavljenom roku nije izjasnila.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu I. 14/24, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu P2. 96/13 od 15. maja 2013. godine, stavom I izreke, samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnim N. S, rođenim 28. jula 2008. godine, povereno je tužilji L. M. iz Kladova, majci deteta, dok je stavom II izreke uređen način održavanja ličnih odnosa između deteta i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao roditelja sa kojim dete ne živi, i to jednom mesečno, svakog poslednjeg vikenda, tako što će otac dolaziti iz Niša i sa detetom provoditi subotu i nedelju u Kladovu, preuzimanjem u 10,00 časova ispred stana majke i vraćanjem na isto mesto, u 17,00 časova subotom, a u 16,00 časova nedeljom.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. aprila 2024. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Osnovnom sudu u Negotinu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika L. M. iz Kladova, na osnovu stava II izreke pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu P2. 96/13 od 15. maja 2013. godine.

Centar za socijalni rad za opštinu Kladovo, kao nadležni organ starateljstva, dostavio je izveštaj broj 560-42-83/2024 od 6. juna 2024. godine, koji je sačinjen nakon obavljenog razgovora sa detetom, posredstvom psihologa, a na zahtev suda, saglasno odredbama čl. 371. i 375. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a u vezi sa odredbama člana 61. stav 4. i člana 65. Porodičnog zakona. Navedeni izveštaj nije dostavljen izvršnom poveriocu.

Postupajući sudija je 11. juna 2024. godine održao ročište, saglasno odredbi člana 371. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a u vezi sa članom 65. Porodičnog zakona, na kome je, u prisustvu psihologa organa starateljstva, saslušano dete stranaka. Izvršni poverilac i izvršni dužnik nisu pozivani na to ročište.

Rešenjem Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu I. 14/24 od 18. juna 2024. godine odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje od 1. aprila 2024. godine.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Negotinu je doneo osporeno rešenje Gži. 67/24 od 11. septembra 2024. godine, kojim je žalbu odbio, te je navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno u celini.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da polazeći od toga da dete koje je navršilo deset godina, saglasno članu 65. Porodičnog zakona, može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima, a kako dete stranaka ima navršenih 15 godina, to je prvostepeni sud održao ročište, kako bi u saradnji sa psihologom organa starateljstva utvrdio njegovo mišljenje, nalazeći da je to u najboljem interesu deteta, a shodno odredbi člana 371. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da su, stoga, neosnovani žalbeni navodi izvršnog poverioca da je sud bio u obavezi da ga pozove na pomenuto ročište; da je prvostepeni sud pribavio izveštaj Centra za socijalni za opštinu Kladovo, u kome je navedeno da maloletni sin stranaka živi sa majkom i očuhom, da ga na ranije susrete sa ocem vezuju izuzetno neprijatna osećanja i neprijatna iskustva, da vreme koje je poslednji put proveo sa ocem, a što se dogodilo pre četiri godine, za njega nije bilo prijatno, posebno jer je otac koristio priliku da govori ružno o njegovoj majci, da se seća očeve pretnje da će ga odvesti u Niš i da za to niko neće znati, da je pre pet ili šest meseci otac poslao poruku majci da mu se javi, ali da on to nije želeo da učini, da prema ocu ne oseća nikakvu emotivnu povezanost i da ne želi da se postupak okonča izvršenjem, jer bi u takvoj situaciji pružio otpor; da je prvostepeni sud, saglasno odredbi člana 371. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, održao ročište, kako bi u saradnji sa psihologom organa starateljstva utvrdio mišljenje deteta; da je maloletni N. S. izjavio na ročištu da nema potrebu, niti želju da se viđa sa ocem, zbog čega je prvostepeni sud doneo pobijano rešenje.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je prvostepeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, pa se žalbom izvršnog poverioca neosnovano pobija; da je odredbom člana 61. stav 4. Porodičnog zakona propisano da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi; da prema odredbi člana 65. istog zakona, dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje i koje je navršilo 10. godinu života, može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima; da je dete stranaka navršilo 15. godinu života, a i iz izveštaja organa starateljstva i njegovog mišljenja, koje je utvrđeno u saradnji sa psihologom organa starateljstva, proizlazi da ono odbija da održava lične odnose sa ocem, ovde izvršnim poveriocem; da bi donošenje rešenja o izvršenju bilo opravdano samo ako izvršni dužnik svojim radnjama onemogućava ostvarivanje kontakta između deteta i drugog roditelja; da imajući u vidu izveštaj organa starateljstva i mišljenje deteta, proizlazi da u konkretnom slučaju izvršni dužnik ne onemogućava ostvarivanje kontakta između deteta i drugog roditelja, već da dete odbija da održava lične odnose, te polazeći od odredaba člana 61. stav 4. i člana 65. Porodičnog zakona, sledi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je predlog za izvršenje odbio kao neosnovan.

4. Odredbama člana 65. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni (stav 1.); da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19 i 9/20 – autentično tumačenje) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15):

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da se ovim zakonom uređuje postupak u kome sudovi i javni izvršitelji prinudno namiruju potraživanja izvršnih poverilaca zasnovana na izvršnim i verodostojnim ispravama (izvršni postupak), postupak obezbeđenja potraživanja i položaj javnih izvršitelja (član 1.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe ove glave zakona (čl. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. i 377.) (član 379.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno, da je psiholog organa starateljstva dužan da utvrdi emocionalni status deteta, način njegovog reagovanja na stres i mehanizme preovladavanja, brzinu prilagođavanja na promene, emocionalne odnose deteta i lica sa kojim dete živi i licem kome treba da bude predato i druge činjenice značajne za samo organizovanje radnji izvršenja, kao i da obavi informativno savetodavni rad sa licem sa kojim dete živi i pokuša da izdejstvuje dobrovoljnu predaju deteta (upoznavanje sa time da se dobrovoljnom predajom deteta izbegavaju traumatsko reagovanje deteta i štetne posledice po njegov rast i razvoj i sl.), da je psiholog organa starateljstva dužan da se i pre izvršenja i u toku samog izvršenja rukovodi zaštitom najboljeg interesa deteta (član 375. st. 2, 3. i 5.); da dete prinudno oduzima i predaje organ starateljstva uz prisustvo i nadzor suda, da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sud kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (član 376. st. 2. i 3.).

Odredbama Porodičnog zakona je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. st. 1 – 3.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta i da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici, da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61. st. 1 – 4.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) je propisano: da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog je značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta, da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga (član 18. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

5. Kada je reč o pravima roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud podseća da je u svojoj praksi, u više odluka, iskazao stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine, dostupna na veb sajtu www.ustavni.sud.rs).

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), primenjujući i tumačeći pravo na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, ustanovio je da uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu predstavlja osnovni element porodičnog života, čak i kada je došlo do raskida odnosa između roditelja (videti presude Diamante i Pelliccioni protiv San Marina, broj predstavke 32250/08, od 27. septembra 2011. godine, stav 170, Keegan protiv Irske, broj predstavke 16969/90, od 26. maja 1994. godine, stav 50. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). U situaciji kada je porodična veza između deteta i roditelja već uspostavljena, država i njeni organi moraju biti usmereni na očuvanje te veze, posebno kada je zajednica života između roditelja prestala. Reč je, dakle, o pozitivnoj obavezi države da omogući delotvorno poštovanje porodičnog života, usvajanjem adekvatnih mera, kao što su kreiranje pravnog okvira za presuđenje i mehanizma za prinudno izvršenje, a onda kada je to primereno i preduzimanje specifičnih koraka (videti presudu u predmetu Moog protiv Nemačke, predstavke br. 23280/08 i 2334/10, od 6. oktobra 2016. godine, st. 53. i 54.). U vezi sa pozitivnom obavezom države, ESLjP smatra da član 8. Evropske konvencije sadrži pravo roditelja da se preduzmu mere za njihovo ponovno spajanje sa decom i obavezu nacionalnih organa da takva spajanja olakšaju (videti, pored ostalih, presude Iganaccolo-Zenide protiv Rumunije, predstavka broj 31679/96, od 25. januara 2000. godine, stav 94, Nuutinen protiv Finske, broj predstavke 32842/96, od 27. juna 2000. godine, stav 127. i Iglesias Gil i A. U. I. protiv Španije, broj predstavke 56673/00, od 29. aprila 2003. godine stav 49.).

Takođe, ESLjP je više puta istakao da u pitanjima koja se odnose na starateljstvo nad decom njihov interes mora biti od najveće važnosti, tačnije, da se prvenstveno mora voditi računa o detetovom najboljem interesu (videti presudu Gnahoré protiv Francuske, broj predstavke 40031/98, od 19. septembra 2000. godine, ESLjP 2000-IX, stav 59.). Najbolji interes deteta može, u zavisnosti od svoje prirode i ozbiljnosti, nadilaziti interese roditelja (videti presudu Velikog veća Sahin protiv Nemačke, broj predstavke 30943/96, od 8. jula 2003. godine, ESLjP 2003-VIII, stav 66.). Ustavni sud podseća i na stav ESLjP, po kome se verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom postepeno smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihovog prirodnog zbližavanja neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je Viši sud u Negotinu, odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog poverioca, prihvatio u celini zaključak prvostepenog suda po kome nisu ispunjeni uslovi za prinudno namirenje nenovčanog potraživanja – prava roditelja sa kojim dete ne živi da sa njim održava lične odnose. Razlozi za neispunjenje obaveze izvršnog dužnika da podnosiocu ustavne žalbe omogući održavanje ličnih odnosa sa detetom, prema modelu koji je utvrđen izvršnom ispravom, po oceni Višeg suda u Negotinu, nisu na strani izvršnog dužnika, već deteta, koje odbija da održava kontakte sa svojim ocem. Dakle, polazeći od osnovnog cilja izvršnog postupka, a to je prinudno namirenje potraživanja izvršnog poverioca zasnovano na izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, što podrazumeva izričito ili prećutno odbijanje izvršnog dužnika da dobrovoljno ispuni svoju obavezu na način i u roku kako je to određeno izvršnom ili verodostojnom ispravom, Viši sud u Negotinu se saglasio sa zaključkom prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se predloženo izvršenje dozvoli.

Po shvatanju Ustavnog suda, Viši sud u Negotinu je kod donošenja osporenog drugostepenog rešenja morao uzeti u obzir specifičnosti izvršnog postupka u kome se izvršavaju odluke u vezi sa porodičnim odnosima, pre svega, one koje glase na predaju deteta i održavanje ličnih odnosa sa detetom. Saglasno članu 3. stav 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, u svim aktivnostima javnih ili privatnih institucija koje se tiču dece, zaštita najboljeg interesa deteta mora biti na prvom mestu. S tim u vezi, Zakonom o izvršenju i obezbeđenju je izričito propisana dužnost suda da u ovoj vrsti izvršnog postupka posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta (član 371. stav 1.). U situaciji kada je došlo do prestanka zajednice života između roditelja, kao što je ovde slučaj, uživanje u zajedničkom društvu deteta i roditelja predstavlja i dalje osnovni element porodičnog života, tako da sve aktivnosti sudova i drugih institucija, a pre svega, organa starateljstva, moraju biti usmerene ka očuvanju porodične veze između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi. Stoga Ustavni sud smatra da se u ovoj vrsti izvršnog postupka ne može prioritetni značaj dati okolnosti da li je izvršni dužnik spreman dobrovoljno da ispuni svoju obavezu iz izvršne isprave, već da li se lični odnosi između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi održavaju, saglasno izvršnoj ispravi. Drugim rečima, sama činjenica da se izvršna isprava ne realizuje u navedenom delu, bez ulaženja u ocenu čijom krivicom je do toga došlo, po mišljenju Suda, čini opravdanim pokretanje mehanizma za prinudno izvršenje (videti Odluku Ustavnog suda Už-15000/2021 od 21. aprila 2022. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs). Sudu u ovoj vrsti izvršnog postupka stoje na raspolaganju značajna ovlašćenja čija je svrha da se omogući održavanje ličnih odnosa u skladu sa izvršnom ispravom. Pored novčanog kažnjavanja izvršnog dužnika, koje u okolnostima konkretnog slučaja verovatno ne bi bilo nužno, mada se i pasivno držanje izvršnog dužnika, u određenim okolnostima, može smatrati sprečavanjem izvršenja, Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa još i zakazivanje ročišta, ako je to u najboljem interesu deteta, pozivanje škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima. S druge strane, u ovoj vrsti izvršnog postupka neizostavno je i učešće organa starateljstva, kao pomoćnog organa koji pre izvršenja i u toku samog izvršenja treba da pruži podršku na prvom mestu deci, nastojeći da utiče na to da se prinuda izbegne ili svede na najmanju moguću meru, kao i da ista bude svrsishodna (videti Odluku Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda). Organ starateljstva u ovoj vrsti izvršnog postupka mora pokazati visok stepen proaktivnosti, sa ciljem da se ostvarivanje kontakta omogući barem u kontrolisanim uslovima, dok se ne steknu uslovi da se ti kontakti ostvaruju na način kako je to određeno izvršnom ispravom.

U konkretnom slučaju, postupajući sudija, rukovođen izveštajem Centra za socijalni rad za opštinu Kladovo, kao nadležnog organa starateljstva, te nakon uzimanja iskaza od deteta stranaka, na ročištu održanom u smislu člana 371. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, u prisustvu psihologa organa starateljstva, utvrdio je da dete ne želi da ima kontakte sa svojim ocem, što je bio dovoljan razlog da se predlog za izvršenje ne usvoji, posebno jer je reč o detetu sa navršenih 15 godina života, koje je sposobno za rasuđivanje, te može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, saglasno članu 61. stav 4. Porodičnog zakona. Suštinski, dakle, odluka o odbijanju predloga za izvršenje zasnovana je na odricanju deteta od prava da održava lične odnose sa drugim roditeljem. Međutim, odredbe st. 2. i 3. navedenog člana Porodičnog zakona propisuju da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta, a takvu odluku sud donosi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije ni potpuno, niti delimično lišen roditeljskog prava. S druge strane, postupajući sudija i organ starateljstva se uopšte nisu bavili postojanjem eventualnih razloga za neku vrstu lišenja roditeljskog prava, već je predmet njihove opservacije bilo isključivo mišljenje deteta, na kome je kasnije zasnovana odluka o odbijanju predloga za izvršenje. Prema tome, podnosilac ustavne žalbe je, po mišljenju Ustavnog suda, stavljen de facto u poziciju roditelja koji je lišen roditeljskog prava, iako o tome prethodno nije doneta sudska odluka u zakonom propisanom (parničnom) postupku. Drugim rečima, mišljenje deteta kojim se ono suštinski odriče od prava da sa roditeljem sa kojim ne živi održava lične odnose, nije samo po sebi dovoljno da se u izvršnom postupku odbije predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne i izvršne presude kojom je utvrđen model viđanja deteta, a koji nije sudskom odlukom naknadno izmenjen. U takvoj situaciji, sud je dužan da imajući u vidu takvo mišljenje deteta, te činjenicu da izvršni poverilac, kao roditelj sa kojim dete ne živi i koji, saglasno izvršnoj ispravi, zahteva viđanje sa detetom, nije lišen roditeljskog prava, pribegne svim zakonskim ovlašćenjima koja mu u ovoj vrsti postupka stoje na raspolaganju, a najpre da od organa starateljstva zahteva proaktivan pristup kako bi se omogućilo održavanje ličnih odnosa u skladu sa izvršnom ispravom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su osporenim rešenjem Višeg suda u Negotinu Gži. 67/24 od 11. septembra 2024. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, pa je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Kladovu I. 14/24 od 18. juna 2024. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava roditelja iz člana 65. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Navedeno predstavlja i dovoljnu meru da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija zbog utvrđene povrede prava, iz kog razloga Sud nije posebno razmatrao ni zahtev podnosioca da se odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava roditelja u postupku izvršenja viđanja deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti