Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, jer je sud u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji donosio različite odluke. Istovremeno, odbija žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, smatrajući da je osporena odluka, iako neusaglašena, suštinski pravno ispravna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . Đ . iz Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3591/18 od 19. oktobra 2018. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D . Đ . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3591/18 od 19. oktobra 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3591/18 od 19. oktobra 2018. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Đ . iz Prokuplja je, 11. decembra 2018. godine, preko punomoćnika R . G, advokata iz Prokuplja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršne isprave - sudskog poravnanja Osnovnog suda u Prokuplju P. 15833/06 od 17. aprila 2007. godine (u kojoj je kao tuženi označeno preduzeće … „F.“ d.o.o. Prokuplje); da je Prvi osnovni sud u Beogradu usvojio predlog za izvršenje, dok je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem usvojio žalbu izvršnog dužnika, preinačio rešenje o izvršenje i odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da u konkretnom slučaju obaveza izmirenja potraživanja iz izvršne isprave nije prešla na Republiku Srbiju, u smislu odredbe člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, budući da je sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi navedeno preduzeće br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine, zaključen pre nego što je doneta izvršna isprava; da su netačni navodi Višeg suda da je navedeni sporazum zaključen pre nego što je doneta izvršna isprava; da je Viši sud u Beogradu u drugim predmetima, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, utvrdio da navedeni sporazum predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave prešla na Republiku Srbiju.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu. Tražio je odlaganje izvršenja osporenog akta i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu i drugu relevantnu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Sudskim poravnanjem Osnovnog suda u Prokuplju P. 15833/06 od 17. aprila 2007. godine obavezano je tuženo preduzeće … „F.“ d.o.o. Prokuplje (u daljem tekstu: preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje) da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, plati novčano potraživanje iz radnog odnosa.

Vlada i preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje zaključili su sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine (u daljem tekstu: sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine). Članom 1. navedenog sporazuma je utvrđeno da udeo državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje iznosi 100%, odnosno da su sredstva koja koristi preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje 100% u državnoj svojini.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo Odluku Už-369/2012, kojom je usvojena ustavna žalba podnosioca Lj.M. izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV/I/690/2011/5 od 24. oktobra 2011. godine, kojim je pravnosnažno odbijen predlog za izvršenje protiv Republike Srbije, a koji predlog je takođe podnet na osnovu izvršne isprave i navedenog sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine. U Odluci Ustavnog suda je utvrđeno da je ustavnopravno neprihvatljivi zaključak izvršnog suda da navedeni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ne predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine o prelazu obaveze iz izvršne isprave sa preduzeća „F .“ d.o.o. Prokuplje na Republiku Srbiju.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. juna 2018. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršne isprave - sudskog poravnanja Osnovnog suda u Prokuplju P. 15833/06 od 17. aprila 2007. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem Ii. 23282/18 od 28. juna 2018. godine odredio predloženo izvršenje.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gži. 3591/18 od 19. oktobra 2018. godine usvojio žalbu izvršnog dužnika, preinačio rešenje o izvršenje i odbio kao neosnovan podnosiočev predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da je sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine zaključen pre nego što je doneta izvršna isprava - sudsko poravnanje, te da, stoga, obaveza izmirenja potraživanja iz izvršne isprave nije prešla na Republiku Srbiju i da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine.

U prilog svojih tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3346/18 od 5. septembra 2018. godine, Gži. 3213/18 od 23. avgusta 2018. godine, Gži. 1386/18 od 4. aprila 2018. godine, Gži. 1931/18 od 7. maja 2018. godine i Gži. 1132/18 od 19. marta 2018. godine. Navedenim aktima pravnosnažno su usvojeni predlozi za izvršenje izvršnih poverilaca-radnika preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršnih isprava (presuda i sudskih poravnanja u kojima je kao tuženi označeno preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje) i sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine. U tim rešenjima Višeg suda u Beogradu je utvrđeno da sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje prešla na Republiku Srbiju. U izvršnim postupcima, u kojima su doneta navedena rešenja Višeg suda u Beogradu, podneti su predlozi za izvršenje na osnovu izvršnih isprava, presuda i sudskih poravnanja, koja su postala pravnosnažna i izvršna pre zaključenja sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje i 113/17 – autentično tumačenje) propisano je, pored ostalog: da se izvršni postupak vodi i na predlog i u korist lica koje kao izvršni poverilac nije označeno u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi, ako javnom ili po zakonu overenom ispravom dokaže da je potraživanje iz izvršne ili verodostojne isprave prešlo na njega, a ako takav dokaz nije moguć - ako prelaz potraživanja dokaže pravnosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku (stav 1); da se odredba stava 1. ovog člana shodno primenjuju i kad se izvršni postupak vodi prema licu koje u izvršnoj ili verodostojnoj ispravi nije označeno kao dužnik (stav 3.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tvrdnje o povredi navedenog prava zasniva na činjenici da je Viši sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosio različita rešenja u pogledu osnovanosti predloga za izvršenje protiv izvršnog dužnika - Republike Srbije.

U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 3591/18 od 19. oktobra 2018. godine usvojena je žalba izvršnog dužnika Republike Srbije, preinačeno je rešenje o izvršenje i odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa iz kojeg proizlazi da je sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine zaključen posle donošenja izvršne isprave - sudskog poravnanja Osnovnog suda u Prokuplju P. 15833/06 od 17. aprila 2007. godine. Sa druge strane, u prilog svojih tvrdnji o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3045/17 od 10. novembra 2017. godine, Gži. 3332/17 od 30. novembra 2017. godine, Gži. 3314/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3334/17 od 7. decembra 2017. godine, Gži. 3326/17 od 1. decembra 2017. godine i Gži. 3732/17 od 22. decembra 2017. godine. Ustavni sud je uvidom u navedena rešenja utvrdio da su tim rešenjima pravnosnažno usvojeni predlozi za izvršenje izvršnih poverilaca-radnika preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje protiv izvršnog dužnika Republike Srbije, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa, na osnovu izvršnih isprava (presuda i sudskih poravnanja u kojima je kao dužnik potraživanja označeno preduzeće „F.“ d.o.o. Prokuplje) i sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine. U dostavljenim sudskim odlukama Višeg suda u Beogradu je utvrđeno da sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje prešla na Republiku Srbiju. U izvršnim postupcima, u kojima su doneta navedena rešenja Višeg suda u Beogradu, podneti su predlozi za izvršenje na osnovu izvršnih isprava, presuda i sudskih poravnanja, koja su postala pravnosnažna i izvršna pre zaključenja sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine.

Kako je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, bio u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i izvršni poverioci u navedenim slučajevima, pa je odbijanjem njegovog predloga za izvršenje doveden u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili izvršni poverioci čiji su istovrsni predlozi za izvršenje usvojeni, Sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je osporenim rešenjem usvojena žalba izvršnog dužnika Republike Srbije, preinačeno rešenje o izvršenju i odbijen kao neosnovan predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da u konkretnom slučaju obaveza izmirenja potraživanja iz izvršne isprave nije prešla na Republiku Srbiju, u smislu odredbe člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine, budući da je sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi navedeno preduzeće br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine, zaključen, pre nego što je doneta izvršna isprava - sudsko poravnanje Osnovnog suda u Prokuplju P. 15833/06 od 17. aprila 2007. godine. Imajući u vidu da je, kako sam sud navodi, izvršna isprava – sudsko poravnanje doneta 2007. godine, a da je sporazum zaključen 2010. godine, nesporno je da se obrazloženje osporenog rešenja ne zasniva na ustavnopravno prihvatljivim razlozima u pogledu utvrđenih činjenica.

Međutim, po oceni Ustavnog suda činjenica da je postupajući sud pogrešno konstatovao vremenski redosled donošenja navedenog sporazuma i sudskog poravnanja, nije dovela do suštinske povrede prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe. Ovo iz razloga što se, sa ustavnosudskog stanovišta, prilikom ocene povrede prava na pravično suđenje, posebno postavlja pitanje - da li sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje (dužnika novčanog potraživanja iz izvršne isprave) prešla na Republiku Srbiju (izvršni dužnik označen u predlogu za izvršenje).

Za razliku od pravnog stanovišta koje je Ustavni sud zauzeo u Odluci Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine povodom pravnog dejstva predmetnog sporazuma br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine, Sud je u daljem razvoju svoje prakse, u nizu kasnijih donetih odluka, zauzeo drugačije pravno stanovište povodom pravnog dejstva predmetnog sporazuma, ali i sporazuma iste sadržine koje je Vlada zaključila sa drugim društvenim/državnim preduzećima.

Ustavni sud ukazuje da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu, ali je obaveza najvišeg suda da dâ suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo stranke u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Atanasovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , broj predstavke 36815/03, od 14. januara 2010. godine, stav 38.).

U skladu sa prethodno navedenim, Ustavni sud je u Odluci Už-6446/2018, donetoj na sednici održanoj od 4. marta 2021. godine, zauzeo pravno stanovište da predmetni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine ne predstavlja overenu ispravu iz člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine koja dokazuje da je obaveza iz izvršne isprave sa preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje, dužnika novčanog potraživanja iz izvršne isprave, prešla na Republiku Srbiju, koja je označena izvršnim dužnikom u predlogu za izvršenje (detaljno obrazloženje Odluke i razloga za odstupanje od prakse videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Takođe, Ustavni sud je, na sednici održanoj 22. novembra 2018. godine, doneo Odluku Už-2514/2016, u kojoj je zauzeo pravno stanovište da sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi društveno preduzeće … „S.“ Niš, ne predstavlja overenu ispravu iz člana 23. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine o prelazu obaveze iz izvršne isprave sa preduzeća „S.“ Niš na Republiku Srbiju. Članom 1. navedenog sporazuma je utvrđeno da udeo državne svojine u sredstvima koja koristi preduzeće „S.“ Niš iznosi 100%, odnosno da su sredstva koja koristi preduzeće „S.“ Niš 100% u državnoj svojini. Dakle, radi se o sporazumu koji ima isti naziv, istu sadržinu i zaključen je takođe sa Vladom, kao i predmetni sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine koji je Vlada zaključila sa preduzećem „F.“ d.o.o. Prokuplje.

Preispitujući svoj stav izražen u Odluci Už-369/2012 od 12. novembra 2014. godine, Ustavni sud je utvrdio da sporazum br. 46-164/08 od 5. jula 2010. godine, na koji se poziva i podnosilac ove ustavne žalbe, ne predstavlja javnu ili po zakonu overenu ispravu kojom se dokazuje da je obaveza prešla sa dužnika koji je naveden u izvršnoj ispravi na treće lice koje je navedeno u predlogu za izvršenje, niti je izvršni poverilac pružio dokaz da je do prelaza obaveze došlo pravosnažnom ili konačnom odlukom donetom u parničnom, prekršajnom ili upravnom postupku, a što su uslovi propisani članom 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2015. godine. Ustavni sud, takođe, ukazuje da zaključenjem sporazuma izvršni dužnik iz izvršni isprave nije prestao da postoji, kao i da sam sporazum ne sadrži nijednu odredbu o prenosu/prelazu obaveze izmirenja obaveza preduzeća „F.“ d.o.o. Prokuplje na Republiku Srbiju, niti je prenos ili prelaz obaveze iz izvršne isprave sa izvršnog dužnika na državu, predviđen zakonom ili drugim propisom.

Imajući u vidu sve iznete razloge, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kojem je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3591/18 od 19. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je Ustavni sud meritorno odlučio o ustavnoj žalbi, to je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja rešenja Višeg suda u Beogradu Gži. 3591/18 od 19. oktobra 2018. godine odbacio, saglasno odredbi člana 56. stav 3. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.