Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku iz radnog odnosa koji je trajao preko dvanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Jovanovića iz Lapova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Jovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 227/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Minis tarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Jovanović iz Lapova je 30. marta 2011. godine, preko punomoćnika Milenka Maleševića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 227/07.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnosilac 1998. godine od Drugog opštinskog suda u Beogradu zatražio poništaj nezakonitog rešenja, kojim ga je tuženi JP "Železnice Srbije" novčano kaznio; da je Okružni sud u Beogradu ukidao prvostepene presude, ali da prvostepeni sud, iz njemu znanih razloga, nije nalazio za shodno da postupak okonča na jedini mogući način - usvajanjem tužbenog zahteva; da je zbog navedednog razloga predmetni postupak trajao ukupno dvanaest godina; da je podnosilac na kraju uspeo u sporu, ali je zbog "neznanja prvostepenog suda" trpeo i trpi duševni bol, jer su kršena njegova osnovna ljudska prava dok nije dokazao da je bio savestan i da je svoj posao radio korektno i profesionalno.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i prizna mu pravo na naknadu štete zbog nerazumnog vođenja sudskog postupka u iznosu od 500.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 227/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 3. novembra 1998. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: sud) tužbu protiv tuženog Javnog železničkog transportnog preduzeća "Beograd", radi poništaja rešenja broj 70/98-I-38 od 29. septembra 1998. godine i povraćaja neosnovano naplaćene novčane kazne i naknade štete po ovom rešenju, u ukupnom iznosu od 902,16 dinara. Predmet je dobio broj P1. 499/98.

Pripremno ročište je održano 20. januara 1999. godine. Na prvom ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 29. mart 1999. godine glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme, zbog ratne opasnosti. Iz tog razloga je sledeće ročište održano 13. septembra 1999. godine. U ovom periodu sud je izveo dokaz saslušanjem svedoka D.G, kao i tužioca u svojstvu parnične stranke.

Punomoćnik tužioca nije pristupio na ročište zakazano za 5. jun 2000. godine, iako je bio uredno pozvan, zbog čega je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Predlog za povraćaj u pređašnje stanje, sa alternativno postavljenim predlogom za nastavak postupka, punomoćnik tužioca je podneo 12. juna 2000. godine. Sud je ročište povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje zakazao za 31. januar 2001. godine, na kome nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, a zatim je odredio nastavak postupka nakon mirovanja. Naredna četiri ročišta (11. maja i 27. septembra 2001. godine, 23. januara i 23. aprila 2002. godine) sud je posvetio saslušanju svedoka Z.T, koji je najpre odbio da pristupi na tri ročišta, dostavljajući podneske u kojima je tvrdio da mu ništa o konkretnom događaju nije poznato, te da je verovatno u pitanju zabuna oko lica sa istim imenom i prezimenom. Na ročište zakazano za 23. april 2002. godine ovaj svedok je ipak pristupio i dao svoj iskaz. Potom je sud naišao na problem oko saslušanja svedoka D.M. i M.T, koje je nekoliko puta pozivao preko adrese tuženog preduzeća. U ovom periodu odloženo je čak pet ročišta za glavnu raspravu. Navedeni svedoci su na tri ročišta bili uredno pozvani, na jedno ročište je uredno bio pozvan samo svedok D.M, a na jedno samo svedok M.T. Sud je u dva navrata izrekao novčanu kaznu svedocima zbog neodazivanja pozivima suda, međutim, u spisima nema podatka o tome da li su ove kazne izvršene. Konačno, sud je pomenute svedoke saslušao 5. decembra 2003. godine, uputivši im pozive za ovo ročište na adrese njihovih prebivališta, koje je u međuvremenu dostavio punomoćnik tužioca. U periodu do prvog presuđenja, sud je zakazao još šest ročišta, na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka B.J, M.B i B.D. Dva ročišta u ovom periodu nisu održana zbog nedolaska svedoka. Na ročištu održanom 13. aprila 2005. godine, sud je nakon ponovnog saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke, glavnu raspravu zaključio.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 499/98 od 13. aprila 2005. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca kao neosnovani. Ova presuda je punomoćniku tužioca uručena 23. maja 2005. godine, a tuženom 24. maja 2005. godine.

Po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je postupao počev od 7. jula 2005. godine, kada su mu spisi prosleđeni, do 15. jula 2007. godine, kada je spise vratio prvostepenom sudu. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2242/05 od 8. decembra 2006. godine presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 499/98 od 13. aprila 2005. godine je ukinuta i predmet je vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, predmet je dobio broj P1. 227/07 i do narednog presuđenja zakazano je još četiri ročišta za glavnu raspravu (13. februara, 23. maja i 13. oktobra 2008. godine i 9. februara 2009. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka J.U i ponovo saslušan tužilac u svojstvu parnične stranke. Sud je zaključio glavnu raspravu na ročištu održanom 9. februara 2009. godine,

Drugi opštinski sud je doneo presudu P1. 227/07 od 9. februara 2009. godine kojom je tužbene zahteve tužioca za poništaj rešenja broj 70/98-I-38 od 29. septembra 1998. godine i povraćaj neosnovano naplaćene novčane kazne i naknade štete po navedenom rešenju u celini odbio kao neosnovane. Punomoćnik tužioca je navedenu presudu primio 2. marta 2009. godine, a tuženi 26. februara 2009. godine.

Radi odlučivanja o žalbi tužioca, spisi parničnog predmeta su prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu krajem marta 2009. godine. Nakon 1. januara 2010. godine, nadeležnost Okružnog suda u Beogradu preuzeo je Apelacioni sud u Beogradu, koji je 17. decembra 2010. godine doneo presudu Gž1. 1742/10 kojom je presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 227/07 od 9. februara 2009. godine preinačio i tužbene zahteve tužioca u celini usvojio. Spisi predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 16. februara 2011. godine, a navedena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 28. februara 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04) , koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 3. novembra 1998. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1742/10 od 17. decembra 2010. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 28. februara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja predmetnog sudskog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala dvanaest godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak u parnici iz radnog odnosa nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, što je iziskivalo i izvođenje većeg broja dokaza. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za dvanaestogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da se radilo o nastojanju podnosioca da dokaže nepostojanje svoje odgovornosti za štetu koju je zbog predmetnog događaja (iskliznuće kola iz šina) pretrpelo tuženo preduzeće.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on samo delimično doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka , imajući u vidu mirovanje postupka, koje je određeno zbog nedolaska punomoćnika tužioca na ročište zakazano za 5. jun 2000. godine, što je, po nalaženju Ustavnog suda, produžilo trajanje osporenog postupka za šet meseci. Ustavni sud takođe ima u vidu i činjenicu da je u inicijalnoj fazi postupka, glavna rasprava bila opravdano odložena na neodređeno vreme zbog ratne opasnosti, što je uticalo da postupak traje dodatnih šest meseci.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u najvećoj meri je doprinelo ne dovoljno efikasno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu. Ovde se pre svega ima u vidu: da prvostepeni sud, prilikom zakazivanja ročišta, nije obraćao dovoljnu pažnju na hitnost postupka, zbog čega su vremenski razmaci između dva ročišta bili od tri do čak pet meseci; da je veliki broj ročišta odložen zbog nemogućnosti suda da obezbedi prisustvo pojedinih svedoka, u kom smislu je primetno tolerisanje neodazivanja svedoka pozivima suda i neizvršavanje izrečenih novčanih kazni, što ukazuje na činjenicu da sud nije uložio adekvatne napore u postizanju efikasnosti i ubrzanja postupka. Ustavni sud je takođe ocenio da je i drugostepeni postupak oba puta trajao neprihvatljivo dugo, s obzirom na to da se od dvanaest godina utvrđene dužine osporenog postupka, predmet čak četiri godine nalazio u žalbenom postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 227/07, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, materijalnopravni značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, polazeći od toga da je vrednost predmeta spora novčani iznos od 902,16 dinara, zatim objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka, kao i podnosiočev doprinos tome. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedovoljne efikasnosti nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda (videti Odluke Už–1591/2010 od 8. decembra 2012. godine i Už-1250/2010 od 13. marta 2013. godine), praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti