Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništivši rešenje Višeg suda u Šapcu. Sud je zauzeo stav da potvrđeni međunarodni ugovor između Srbije i Crne Gore ima veću pravnu snagu od Zakona o advokaturi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14266/2018
09.12.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zgrade u Budvi, ulica V. broj …, Crna Gora, i S . G . iz Budve, Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zgrade u Budvi, ulica V. broj …, Crna Gora i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Loznici Ii. 613/18 od 26. septembra 2018. godine i rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 1122/2018 od 30. oktobra 201 8. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Šapcu Gž. 1122/2018 od 30. oktobra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi Stambene zgrade u Budvi, ulica V. broj …, Crna Gora izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici Ii. 613/18 od 26. septembra 2018. godine.

3. Odbacuje se zahtev Stambene zgrade u Budvi, ulica V. broj …, Crna Gora za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba S. G . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici Ii. 613/18 od 26. septembra 2018. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1122/2018 od 30. oktobra 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zgrada u Budvi, ulica V. broj …, Crna Gora, i S. G . iz Budve, Crna Gora izjavili su Ustavnom sudu, 12. decembra 201 8. godine, preko punomoćnika M. G , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede člana 17, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe Stambena zgrada u Budvi, ulica V. broj … (u daljem tekstu: podnosilac prvog reda) podneo preko podnositeljke ustavne žalbe S . G . (podnositeljka drugo g reda) Osnovnom sudu u Loznici predlog za izvršenje pravnosnažne presude Osnovnog suda u Cetinju; da je navedeni predlog za izvršenje odbačen sa obrazloženjem da advokati koji nisu upisani u imenik Advokatske komore Srbije nemaju pravo da zastupaju stranke pred sudovima Republike Srbije; da je to u suprotnosti sa međudržavnim ugovorom zaključenim između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima iz 2009. godine, kojim je utvrđeno da advokati upisani u advokatski imenik u jednoj od država ugovornica, mogu zastupati stranke u postupcima pred sudovima i drugim nadležnim organima druge države ugovornice. Podnositeljka drugog reda smatra da je došlo i do povrede načela sadržano g u članu 17. Ustava, koje se odnosi na položaj stranaca.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac prvog reda je podneo Osnovnom sudu u Loznici, preko punomoćnika , podnositeljke drugog reda – advokata iz Crne Gore, predlog za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja na celokupnoj imovini dužnika , na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Cetinju P. 763/2015 od 8. jula 2016. godine .

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici Ii. 613/18 od 26. septembra 2018. godine navedeni predlog je odbačen kao nedozvoljen .

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Šapcu je doneo osporeno rešenje Gž. 1122/2018 od 30. oktobra 2018. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je , pored ostalog , navedeno: da isticanje žalbe da su odredbom člana 14. Zakona o advokaturi propisani uslovi za upis u advokatski imenik Advokatske komore Srbije stranih državljana, a ne uslovi za zastupanje pred sudovima i drugim državnim organima Republike Srbije licima koja su kao advokati upisani u imenik Advokatske komore druge države, u konkretnom slučaju Crne Gore, neosnovani, jer je Zakonom o advokaturi koji je „stupio na snagu 11.05.2011. godine“ propisano da se pravo na bavljenje advokaturom u Republici Srbiji stiče donošenjem odluke o upisu u imenik advokata i polaganjem zakletve i da i strani državljani mogu da se upišu u imenik Advokatske komore Srbije pod uslovom da ispunjavaju uslove iz člana 14. Zakona o advokaturi; da Zakon o advokaturi uopšte ne propisuje uslov uzajamnosti za zastupanje pred sudovima i drugim državnim organima Republike Srbije , bez obzira na činjenicu što je zaključen Ugovor između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima ( „Službeni glasnik RS“, broj 1/10, od 21. maja 2010. godine), pa je počev od 17. maja 2011. godine neophodno da svaki strani državljanin , da bi zastupao stranke pred sudovima i drugim državnim organima u Republici Srbij i, bude upisan u imenik Advokatske komore u skladu sa zakonskim uslovima; da punomoćnik izvršnog poverioca, advokat iz Crne Gore, nije pružio dokaz da je, u skladu sa odredbama zakona o advokatur i Republike Srbije , upisan u imenik advokata Republike Srbije i da stoga ne mo že zastupati stranku pred sudom.

4. Odredbama Ustava, koje su od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu, je utvrđeno: da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16. stav 2.); da se jemči svakom pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, da je Ustav najviši pravni akt Republike Srbije, da svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom, da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije, da potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, kao i da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava (član 194.) .

Ugovor između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima (u daljem tekstu: Međunarodni ugovor) je sačinjen 29. maja 2009. godine u Podgorici , Crnoj Gori, potvrđen je donošenjem Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, koji je donela Narodna skupština Republike Srbije na sednici održanoj 5. maja 2010. godine. Zakon o potvrđivanju Međunarodnog ugovor a je objavljen 21. maja 2010. godine u „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori “, broj 1/10, a stupio je na snagu 30. maja 2010. godine . Odredbama člana 2. Međunarodnog ugovora je, pored ostalog, propisano: da državljani jedne države ugovornice imaju jednaku pravnu zaštitu u postupcima pred sudovima i drugim organima druge države ugovornice kao i njeni državljani (stav 1.), da državljani jedne države ugovornice imaju na teritoriji druge države ugovornice slobodan pristup sudovima i drugim organima; da pred ovim organima oni mogu da zastupaju svoje interese, podnose zahteve i preduzimaju radnje pod istim uslovima kao i njeni sopstveni državljani (stav 2.), da se odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjuju i na pravna lica osnovana u skladu sa zakonima države ugovornice na čijoj se teritoriji nalazi njihovo sedište (član 3.), da advokati upisani u advokatski imenik u jednoj od država ugovornica, mogu zastupati stranke u postupcima pred sudovima i drugim nadležnim organima druge države ugovornice (član 4.).

Odredbama Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 24/12) je propisano: da se o vim zakonom uređuju advokatska služba, uslovi za bavljenje advokaturom i oblici rada advokata, prava, obaveze i odgovornost advokata i advokatskih pripravnika i organizacija i rad advokatskih komora (član 1.) ; da se pravo na bavljenje advokaturom stiče donošenjem odluke o upisu u imenik advokata i polaganjem advokatske zakletve (član 5.); da su uslovi za donošenje odluke o upisu u imenik advokata, ako ovim zakonom nije drugačije određeno - 1) diploma pravnog fakulteta stečena u Republici Srbiji ili diploma pravnog fakulteta stečena u stranoj državi i priznata u skladu sa propisima koji uređuju oblast visokog obrazovanja, 2) položen pravosudni i advokatski ispit u Republici Srbiji, 3) državljanstvo Republike Srbije, 4) opšta zdravstvena i potpuna poslovna sposobnost, 5) nepostojanje radnog odnosa, 6) neosuđivanost za krivično delo koje bi kandidata činilo nedostojnim poverenja za bavljenje advokaturom, 7) nepostojanje druge registrovane samostalne delatnosti ili statusa statutarnog zastupnika, direktora ili predsednika upravnog odbora u pravnom licu, člana ili predsednika izvršnog odbora banke, zastupnika državnog kapitala, stečajnog upravnika, prokuriste i lica koje ugovorom o radu ima utvrđenu zabranu konkurencije, 8) dostojnost za bavljenje advokaturom, 9) obezbeđen radni prostor pogodan za bavljenje advokaturom i ispunjenost tehničkih uslova, u skladu sa aktom Advokatske komore Srbije, 10) protek najmanje tri godine od donošenja konačne odluke o odbijanju zahteva za upis u imenik advokata bilo koje od advokatskih komora u sastavu Advokatske komore Srbije, ako je kandidat prethodno podnosio zahtev koji je odbijen; da se smatra da nije dostojan poverenja za bavljenje advokaturom kandidat iz čijeg se života i rada, u skladu sa opšteprihvaćenim moralnim normama i kodeksom, može zaključiti da se neće savesno baviti advokaturom i čuvati njen ugled, da ispunjenost uslova za upis u imenik advokata iz stava 1. tač. 6) i 8) ovog člana advokatska komora ceni po slobodnoj oceni (član 6.); da se strani državljanin može upisati u upisnik A i upisnik B imenika advokata, ako se bavi advokaturom u matičnoj državi u skladu sa propisima te države i ako, u zavisnosti od vrste upisa, ispunjava uslove iz st. 2. i 3. ovog člana, da za upis u upisnik A imenika advokata kandidat mora ispunjavati uslove iz člana 6. stav 1. tač. 4) do 10) ovog zakona, da za upis u upisnik B imenika advokata kandidat mora, pored uslova iz stava 2. ovog člana, ispunjavati i uslove iz člana 6. stav 1. tačka 2) ovog zakona, da je uz zahtev za upis u upisnik A imenika advokata, advokat - strani državljanin dužan da dostavi uverenje o državljanstvu države čiji je državljanin i potvrdu advokatske komore čiji je član o tome da u matičnoj državi ima status advokata, u izvorniku i overenom prevodu na srpski jezik, ne starije od tri meseca, kao i dokaze o ispunjenosti uslova iz člana 6. stav 1. tač. 4) do 7) i 9) ovog zakona, da uz zahtev za upis u upisnik B imenika advokata, advokat - strani državljanin je dužan da, pored priloga iz stava 4. ovog člana, dostavi i dokaze o ispunjenosti uslova iz stava 3. ovog člana, da se o upisu advokata - stranog državljanina obaveštava nadležna advokatska komora u njegovoj matičnoj državi (član 14.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja o odbacivanju predloga za izvršenje kao nedozvoljenog primat dali zakonskim odredbama, a ne odredbama potvrđenog Međunarodnog ugovora i na taj način uskratili podnositeljki prvog reda da je , kao advokat iz Crne Gore , zastupa podnosi lac drugog reda u izvršnom postupku , a što je za konačnu posledicu imalo pravnosnažno odbacivanje predloga za izvršenje kao nedozvoljenog.

Imajući u vidu razloge odbacivanja predloga za izvršenje, pred Ustavni sud se k ao sporno pravno pitanje postavlja pitanje odnosa pravne snage odredaba potvrđenog Međunarodnog ugovora i odredaba Zakona o advokaturi, a koji na različite načine uređuje pitanje uslova i prava advokata iz jedne države da, bez upisa u imenik advokata advokatske komore d ruge države, zastupaju stranke pred sudovima te druge države . Konkretnije, pred Ustavni sud se kao sporno pravno pitanje postavlja koji će od dva opšta akta sudovi primenjivati u spornoj situaciji – da li potvrđeni Međunarodni ugovor ili Zakon o advokaturi, koji je stupio na snagu godinu dana kasnije i koji ne sadrži odredbu koju sadrži Međunarodni ugovor, prema kojoj advokati upisani u advokatski imenik u jednoj od država ugovornica mogu zastupati stranke u drugoj državi ugovornici.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da Ustav ne sadrži izričitu odredbu o položaju i statusu potvrđenih međunarodnih ugovora u odnosu na norme domaćeg prava, pre svega zakona , već se njihova pravna snaga utvrđuje analizom ustavnih odredaba o hijerarhiji domaćih i međunarodnih opštih pravnih akata. Pitanje položaja i statusa u unutrašnjem pravnom poretku postavlja se samo u odnosu na potvrđene međunarodne ugovore, dakle samo za one ugovore koji su postali deo unutrašnjeg pravnog poretka, kao što je to slučaj sa konkretnim potvrđenim Međunarodnim ugovorom.

Ustavni sud dalje ukazuje na to da su ustavne odredbe koje se odnose na položaj i status, odnosno pravnu sna gu potvrđenih međunarodnih ugovora u unutrašnjem pravnom poretku nedvosmislene - najpre se u odredbi člana 16 . stav 2. Ustava predviđa da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom, a potom to isto naglašava i odredba člana 194 . stav 4. Ustava prema kojoj potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom. Dalje, Ustav u članu 194. stav 5. utvrđuje da zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima. Drugim rečima, jedini opšti pravni akt koji je u hijerarhiji unutrašnjih pravnih propisa iznad potvrđenog međunarodnog ugovora je Ustav , što znači da su svi ostali unutrašnji opšti pravni akti, uključujući i zakone, akti manje pravne snage od potvrđenih međunarodnih ugovora. Dakle, u hijerarhiji pravnih normi, potvrđeni međunarodni ugovor se nalazi ispod Ustava, a iznad zakona.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da su u trenutku donošenja osporenih rešenja i predmetni potvrđeni Međunarodni ugovor i Zakon o advokaturi bili na snazi, te da su na različit način uredili pitanje da li postoji obaveza advokata iz Crne Gore, da bude upisan u advokatski imenik Advokatske komore Srbije, ukoliko želi da zastupa stranku u postupku pred sudovima Republike Srbije. Ustavni sud dalje primećuje da su sudovi primenjujući Zakon o advokaturi podnositeljki prvog reda uskratili pravo da je , kao advokat iz Crne Gore, zastupa podnosilac drugog reda u izvršnom postupku, a što je dalje dovelo do pravnosnažnog odbacivanja predloga za izvršenje kao nedozvoljenog . Naime, Zakon o advokaturi propisuje da ukoliko određeno lice želi da se bavi advokaturom, to pravo stiče tek donošenjem odluke o upisu u imenik advokata i polaganjem advokatske zakletve, dok su uslovi za upis stranih državljana propisani odredbama člana 14. Zakona. Sa druge strane, potvrđeni Međunarodni ugovor u članu 2. stav 4. jasno propisuje da advokati upisani u advokatski imenik u jednoj od država ugovornica, mogu zastupati stranke u postupcima pred sudovima i drugim nadležnim organima druge države ugovornice, bez propisivanje obaveze upisa u imenik advokata te druge države.

To dalje znači da pravni akt veće pravne snage – potvrđeni Međunarodni ugovor propisuje da ne postoji obaveza advokata iz Crne Gore, da bude upisan u advokatski imenik Advokatske komore Srbije, ukoliko želi da zastupa stranku u postupku pred sudovima Republike Srbij e. Pored toga, Ustavni sud napominje da se saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, potvrđeni međunarodni ugovori neposredno primenjuju, što dalje znači da Ustav ne zahteva donošenje posebnih propisa koji bi bliže uredili primenu i propisali postupak sprovođenja međunarodnih ugovora. Konačno, Ustavni sud podseća da član 142. stav 2. Ustava predviđa da sudovi, pored ostalog, sude na osnovu potvrđenih međunarodnih ugovora, a što podrazumeva neposrednu primenu potvrđenih međunarodnih ugovora kada je takva primena obavezna i pravilna.

Imajući u vidu napred izloženo, Ustavni sud zaključuje da s tanovište sudova prema kome prednost u primeni ima Zakon o advokaturi, ne s amo zbog toga što je kasnije stupio na snagu, već i zbog činjenice da „uopšte ne propisuje uslove uzajamnosti za zastupanje pred sudovima u drugim organima Republike Srbije (bez obzira na postojanje Međunarodnog ugovora)“, nije ustavnopravno prihvatljiv za Ustavni sud, jer se ne radi o opštim aktima iste pravne snage. Na konkretnu situaciju se ne može primeniti pravilo da kasniji zakon derogira prethodni (lex posterior derogat legi priori), niti pravilo da posebni zakon derogira opšti (lex specialis derogat legi generali). Navedena pravila se primenjuju samo onda kada je potrebno dati tumačenje koji propis treba primeniti kada su u koliziji dva propisa iste pravne snage koji različito regulišu istu oblast , a što u konkretnoj situaciji nije slučaj, jer se ne radi o opštim aktima iste pravne snage. Stoga, primat u primeni ima potvrđeni Međunarodni ugovor u odnosu na Zakon o advokaturi, saglasno pravilu lex superior derogat legi inferiori.

Na temelju izloženog, Ustavni sud ocenjuje da, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje i prava na pristup sudu nije ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje osporenih akata, jer se zasniva na nepravičnoj i proizvoljnoj primeni prava, a koja je od značaja za ostvarivanje i zaštitu prava na pravično suđenje i prava prvog podnosioca u izvršnom postupku .

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu podnosioca prvog reda , te utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Loznici Ii. 613/18 od 26. septembra 2018. godine i rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 1122/2018 od 30. oktobra 2018. godine povređeno pravo podnosioca prvog reda na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio rešenje Višeg suda u Šapcu Gž. 1122/2018 od 30. oktobra 2018. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca prvog reda izjavljenoj protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici Ii. 613/18 od 26. septembra 2018. godine .

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povred u prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je podnosiocu prvog reda utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporenog akta, pri čemu Ustavni sud naglašava da uz ustavnu žalbu nije dostavljen dokaz da su sudovi u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca prvog reda za naknadu materijalne štete „prouzrokovane vođenjem postupka, sastavom predloga za izvršenje, sudske takse na predlog i odluku, sastava žalbe, takse na žalbu i drugostepeno rešenje, sastav ustavne žalbe te budućih troškova vezanih za postupak izvršenja “, Ustavni sud ukazuje, da će o predlogu za izvršenje biti odlučivano ponovo odlučivano u izvršnom postupku, a samim tim i o troškovima tog postupka koji su akcesorne prirode. Što se tiče zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, i zauzeo stanovište da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs). Iz navedenih razloga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju, zbog čega je Ustavni sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete.

9. Što se tiče ustavne žalbe podnositeljke drugog reda, Ustavni sud podseća da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da osporenim aktima nije neposredno odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe drugog reda, već je ona kao advokat bila punomoćnik izvršnog poverioca – podnosioca ustavne žalbe prvog reda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnositeljka drugog reda nije aktivno legitimisana za podnošenje ustavne žalbe, te je, u tački 4. izreke, odbacio njenu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 8577/2022: Odluka o suđenju u razumnom roku i troškovima upisa u advokatski imenik
• Už 1869/2019: Odluka kojom se usvaja ustavna žalba zbog povrede prava na pristup sudu
• Už 5416/2025: Povreda prava na pravično suđenje pri izvršenju strane sudske odluke
• Už 8535/2022: Povreda prava na nepristrasan sud zbog učešća istog sudije u različitim instancama
• Už 4165/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu
• IUz 51/2012: Rešenje Ustavnog suda o pokretanju postupka ocene ustavnosti Zakona o parničnom postupku
• Už 5055/2013: Odluka Ustavnog suda o naknadi štete nakon utvrđivanja neustavnosti propisa