Odluka Ustavnog suda o povredi prava na trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je osporenim rešenjima o produženju pritvora povređeno pravo podnosioca iz člana 31. Ustava. Sudovi nisu pružili dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje u pritvoru nakon dužeg vremenskog perioda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Radojčića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Radojčića i utvrđuje da je, rešenjem Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 87/08 od 20. oktobra 2008. godine i rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 46/08 od 17. novembra 2008. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Ova Odluka objaviće se u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Radojčić iz Novog Sada je 5. decembra 2008. godine podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu, preko punomoćnika Gradimira Nalića, Igora Olujića i Brankice Majkić, advokata iz Beograda, protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 87/08 od 20. oktobra 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z.46/08 od 17. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost, pritvora i trajanja pritvora zajemčenih odredbama člana 27, čl. 30. i 31. Ustava Republike Srbije. Iz sadržine ustavne žalbe, Sud je utvrdio da se povrede prava koje podnosilac navodi odnose na odredbe člana 27. stav 1, člana 30. stav 1. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi:
- da se protiv njega i još trinaest lica vodi postupak pred Okružnim sudom u Beogradu-Veće za ratne zločine, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, koji je u fazi glavnog pretresa;
- da se od ukupno četrnaest okrivljenih, petorica i dalje nalaze u pritvoru, dok se ostali brane sa slobode (nakon što su svi osim jednog bili u pritvoru tokom trajanja ovog postupka);
- da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 87/08 od 20. oktobra 2008. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor i da je određeno da mu po tom rešenju pritvor može trajati dva meseca, te da je produženje pritvora zasnovano na odredbi člana 142. stav. 2. tačka 5. Zakonika o krivičnom postupku;
- da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kž. II r.z. 46/08 od 17. novembra 2008. godine odbijena žalba branilaca i potvrđeno rešenje Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. 87/08 od 20. oktobra 2008. godine;
- da se podnosilac ustavne žalbe i dalje nalazi u pritvoru;
- da smatra da ni Okružni sud u Beogradu ni Vrhovni sud Srbije u svojim rešenjima, osim propisane kazne i težine konkretnog krivičnog dela, ne navode druge razloge za produženje pritvora, te da nisu dati jasni razlozi i kriterijumi na osnovu kojih se podnosilac ustavne žalbe i dalje nalazi u protvoru;
- da navodi prvostepenog rešenja da je produženje pritvora neophodno u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka „jer je u konkretnom slučaju izvršenja ratnih zločina u slavonskom selu Lovas 1991. godine, bilo povezanog delovanja više izvršilaca i smrti najmanje sedamdeset lica te uništenja imovine većeg obima”, stoje i u odnosu na okrivljene kojima je pritvor ukinut i omogućeno im da se brane sa slobode, a da se krivični postupak nesmetano vodi uprkos činjenici da se devetorica od četrnaest okrivljenih brane sa slobode.
Iz svega navedenog smatra da je jasno da produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe nije bilo neophodno sa stanovišta vođenja krivičnog postupka, te da mu je time narušeno pravo na slobodu garantovano Ustavom.
2. U ustavnoj žalbi je podnosilac pokrenuo i pitanje saglasnosti odredbe člana 142. stav 2. tačka 5 Zakonika o krivičnom postupku sa Ustavom Republike Srbije. Smatra da pomenuta odredba eventualno može biti u saglasnosti sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ukoliko se razlozi za određivanje pritvora iz tačke 5. Zakonika o krivičnom postupku uklapaju u kontekst četvrtog osnova za određivanje pritvora koji prihvata Evropski sud za ljudska prava, a taj osnov jeste potreba da se održi javni red. Ukazuje, pri tome, i na odluku Saveznog ustavnog suda od 7. decembra 2000. godine, kojom je utvrđeno, inter alia, da odredba člana 191. stav 2. tačke 4. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku nije bila u saglasnosti sa članom 24. stav 1. Ustava Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine.
3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 22. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
Članom 27. stav 1. Ustava, zajemčeno je da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost. Lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.
Odredbom člana 30. stav 1. Ustava zajemčeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.
Članom 31. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.), kao i da se posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.).
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
- Pred Okružnim sudom u Beogradu-Većem za ratne zločine vodi se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još trinaest lica, po optužnici Tužilaštva za ratne zločine, zbog postojanja osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, propisano odredbom člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ;
- Podnosilac ustavne žalbe nalazi se u pritvoru od 28. maja 2007. godine kada je lišen slobode, po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Ki.V.7/07 od 30. maja 2007. godine, koji mu je određen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu je kasnije produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5. Zakonika o krivičnom postupku.
- Okružni sud u Beogradu- Veće za ratne zločine je po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 146. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, ispitivao da li i dalje stoje razlozi za pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe i još pet lica i rešenjem Kv.V. 87/08 od 20. oktobra 2008. godine im je produžio pritvor, koji po tom rešenju može trajati najduže dva meseca. Pritvor je produžen jer po oceni krivičnog veća i dalje stoje razlozi za zadržavanje okrivljenih u pritvoru u smislu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5. Zakonika, uz obrazloženje da se produženje pritvora pokazuje opravdanim i neophodnim u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka s obzirom da “se okrivljenima stavlja na teret izvršenje krivičnog dela za koje je zakonom propisana kazna preko deset godina, pa imajući u vidu istovremeno i način izvršenja krivičnog dela-povezano delovanje više izvršilaca i okolnosti koje se mogu smatrati posebno teškim zbog nastalih posledica u vidu povrede telesnog integriteta većeg broja lica i smrti najmanje sedamdeset civilnih lica, te oštećenja i uništenja imovine u znatnoj vrednosti”.
- Vrhovni sud Srbije- Veće za ratne zločine je rešenjem Kž. II r.z. 46/08 od 17. novembra 2008. godine odbio kao neosnovane žalbe okrivljenih i branilaca izjavljenih protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu- Veće za ratne zločine Kv.V. 87/08 od 20. oktobra 2008. godine.
U osporenom rešenju navodi se da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prema okrivljenima produžio pritvor i da izneti razlozi opravdavaju stav suda o postojanju zakonskih osnova po kome je pritvor ovim okrivljenima produžen. Dodaje se da “osim postojanja osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivično delo za koje je po zakonu propisana kazna preko deset godina, postoji i osnovana sumnja u pogledu načina izvršenja krivičnog dela za svakog od okrivljenih predstavljena u činjeničnom opisu optužnice, te osnovana sumnja da su okrivljeni povezanim delovanjem sa više različitih radnji povredili i ugrozili fizičko i psihičko stanje i integritet više lica, uništavajući njihovu imovinu, što je imalo za posledicu teška telesna povređivanja i smrt velikog broja lica, pa je produženje pritvora po članu 142. stav 2. tačka 5. ZKP, nužno i opravdano”. Na kraju se u osporenom rešenju konstatuje da su neosnovani navodi iz žalbi “da u osporenom rešenju nisu individualizirane činjenice koje se tiču načina izvršenja krivičnog dela u odnosu na svakog od okrivljenih…i da je bez značaja na pravilnost rešenja o produženju pritvora činjenica da je u dosadašnjem toku postupka devet učesnika pušteno na slobodu”.
5. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti, čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141.stav 1. do 3.).
Odredbama člana 142. stav 2. Zakonika propisano je: da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti: ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače (tačka 2.); ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5.).
Ostale odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje su od značaja za odlučivanje propisuju: da posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. stav 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. stav 1. i 3.).
6. Ustavni sud je, prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, ceneći citirane odredbe Ustava i Zakonika, pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno je da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega se nameću dva merila zakonitosti lišenja slobode. Prvo, da lišenje slobode mora biti samo iz razloga predviđeni zakonom, i drugo, u skladu sa zakonom propisanim postupkom. O zakonitosti lišenja slobode odlučuje nadležni sud po službenoj dužnosti, kao i po žalbi lica lišenog slobode, i dužan je da hitno odluči o zakonitosti i naredi hitno puštanje na slobodu ukoliko je lišenje slobode bilo nezakonito. Osnovni cilj ovakve ustavne odredbe jeste da se spreči samovoljno i nezakonito lišenje slobode nekog lica.
Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. Zakonika, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.
Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava i člana 146. stav 2. Zakonika, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, te da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti, i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Posle stupanja optužnice na pravnu snagu, rok za ispitivanje razloga za pritvor je po isteku svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu. Iz navedenog proizlazi da ukoliko sud oceni da i dalje postoje razlozi za pritvor i s tim u vezi ne donese odluku o njegovom ukidanju, pritvor kao mera i dalje traje sve do donošenja odluke kojom se pritvor ukida.
Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da pritvor, kao zakonska mera kojom se oduzima osnovno ljudsko pravo na slobodu, predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor nije kazna i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu. Pritvor se, naime, određuje pre nego što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena krivica, tako da tokom trajanja mere pritvora u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan, još uvek u potpunosti važi Ustavom i Zakonikom utvrđena pretpostavka nevinosti.
7. Nema sumnje da je lišenje slobode podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju izvršeno zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio teško krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Ustavni sud, međutim, naglašava da je postojanje osnovane sumnje da je neko lice izvršilo krivično, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, uslov sine qua non za postojanje zakonitosti, kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora. Međutim, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za dalje zadržavanje na snazi ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Arbitrerno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.) ili ako sud daje stalno identične i stereotipne razloge zbog kojih je doneto rešenje o produženju pritvora, a da pri tome ne elaborira nove razloge zbog kojih je produženje pritvora neophodno (presuda Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (Kurt protiv Turske, 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, 69481/01 od 27. jula 2006. godine).
Propustom sudova da bez valjanog obrazloženja i individualizacije razloga, prema načelu srazmernosti, ocene osnovanost, nužnost i primerenost daljeg zadržavanja u pritvoru podnosioca u smislu navedenog člana, podnosiocu ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, povređeno ustavno pravo na trajanje pritvora, imajući u vidu razloge pritvora. Određena krivična dela, zbog svoje posebne težine i visine zaprećene kazne opravdavaju inicijalno pritvaranje, štaviše, nekada, kao što je slučaj kod izrazito teških krivičnih dela, kao što su krivična dela protiv čovečnosti i ratnog zločina, dužina pritvora može biti opravdana i kod dugogodišnjeg pritvora (predmet Jentzsch protiv Nemačke, aplikacija od 6. oktobra 1970, Rezolucija 32, od 5. maja 1971.), ali je i u tim slučajevima potrebno dalje opravdanje za produženje pritvora.
Kako je Ustavom utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.), Ustavni sud je, sledom navedenog, prilikom ocene navoda i donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, imao u vidu i navedenu praksu Evropskog suda za ljudska prava. U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da ni prvostepeni, ni drugostepeni sud u svojim rešenjima nisu dali dovoljno jasne, ubedljive i individualizovane razloge za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Ispitujući zakonitost i opravdanost pritvora koji je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen osporenim rešenjima, Ustavni sud je ustanovio da se nadležni sudovi u svojim obrazloženjima oslanjaju, pre svega, na težinu krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret i objektivne posledice koje su nastupile, a propuštaju da navedu subjektivne razloge za produženje pritvora, koji bi ih individualizovali u odnosu na svakog pritvorenika pojedinačno. O ovim zahtevima se posebno mora voditi računa u slučajevima kakav je ovaj, kada su zakonska obeležja krivičnog dela i osnov po kome je pritvor produžen veoma slični.
Uvažavajući prethodne navode, Ustavni sud smatra da je nadležan sud dužan da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrdi i navede dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru, i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku.
Nema sumnje da je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Ustavni sud je ocenio da je predmet koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu, veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku. Osporena rešenja o produženju pritvora doneta se u zakonito sprovedenom postupku, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor. Međutim, Ustavni sud smatra da u osporenim rešenjima nisu dati detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na trajanje pritvora zajemčeno prvom odredbom člana 31. stav 1. i stav 2. Ustava, a da mu nije povređeno pravo na slobodu i bezbednost zajemčeno članom 27. stav 1. Ustava, kao u tački 1. izreke.
8. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 30. stav 1. Ustava i citiranih odredaba Zakonika, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koje se pozvao.
Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 142. stav 2. Zakonika utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.
Ustavni sud je u Odluci broj Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.

9. Ustavni sud je u sprovedenom ustavnosudskom postupku razmatrao i pitanje saglasnosti odredbe člana 142. stav 2. tačka 5. Zakonika o krivičnom postupku sa odredbom člana 30. stav 1. Ustava Republike Srbije i ocenio je da je osporena odredba u skladu sa Ustavom.
Iz citiranih odredaba proizlazi da Ustav izričito ne propisuje pritvorske osnove, već je uređivanje ovog pitanja prepustio zakonodavcu. Sa ustavnopravnog aspekta bitno je da pri uređivanju krivičnog prava i njegovih instituta, te pri uređivanju prava i obaveza učesnika u krivičnom postupku, zakonodavac uvažava zahteve koje pred njega postavlja Ustav. U konkretnom slučaju, zakonodavac je posebno bio dužan da vodi računa o ostavrivanju načela vladavine prava i zaštiti ljudskih prava i sloboda zajemčenim Ustavom.
Institut pritvora, po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja meru obezbeđenja prisustva okrivljenog lica pred nadležnim sudskim organom radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, u slučaju kada postoji osnovana sumnja da je to lice izvršilo krivično delo. Pritvor je mera procesne prisile oduzimanja lične slobode osumnjičenog lica, odnosno okrivljenog, koju pod propisanim zakonskim uslovima određuje nadležni sud pre ili u toku krivičnog postupka. Pritvor je izuzetna mera koja se primenjuje samo ako se ista svrha ne može ostvariti nekom drugom, blažom merom. Po pravilu, pritvor je fakultativna mera koju nadležni sud određuje ocenjujući postojanje zakonom propisanih razloga u situacijama kada ne postoji druga blaža mera kojom bi se postigla određena zakonom propisana svrha. Osnovni cilj određivanja pritvora jeste da se u krivičnom postupku obezbedi prisustvo lica za koje se osnovano sumnja da je izvršilo krivično delo. Međutim, Zakonikom se propisuju i neke druge svrhe radi kojih se mera pritvora može izreći, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Dakle, radi se o procesnoj meri koja se sastoji u privremenom pritvaranju lica radi postizanja svrhe koja je utvrđena zakonom, ali ta svrha ne mora nužno biti procesnog karaktera, već obuhvata sve one okolnosti koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku, a koje su, u krajnjoj liniji, takođe neophodne radi vođenja krivičnog postupka.
Za određivanje pritvora neophodno je da se ispuni opšti uslov postojanja osnovane sumnje da je lice izvršilo krivično delo, kao i najmanje jedan od Zakonikom utvrđenih pritvorskih osnova. Pritvorski osnov sadržan u osporenoj odredbi zasniva se na težini krivičnog dela (zaprećenoj kazni) čije izvršenje se okrivljenom stavlja na teret, uz istovremeno uvažavanje činjenice da je određivanje pritvora opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela. Ovim razlozima mora se izići u susret, jer Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda dozvoljava da se povisi prag mogućnosti «mešanja» u pravo na slobodu u ovom smislu (presuda Kemmache broj 3 protiv Francuske, od 24. novembra 1994, stav 42). Opšti uslov za određivanje pritvora u konkretnom slučaju određen je jasno i nedvosmisleno i mora postojati tokom krivičnog postupka u celini. Ustavni sud posebno skreće pažnju na deo osporene odredbe koja upućuje na način izvršenja ili druge posebno teške okolnosti krivičnog dela. To je pravni standard čiji sadržaj utvrđuje nadležni sud prilikom donošenja rešenja o određivanju ili produženju pritvora. Primenu i određenost ovakvih i sličnih pravnih standarda Ustavni sud ne smatra ustavnopravno neprihvatljivim. Ovo posebno iz razloga što i sama Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 5, uređujući uslove pod kojima neko lice može biti lišeno slobode, koristi iste pravne standarde, iste određenosti, kao što su “osnovana sumnja” ili “kada se to opravdano smatra potrebnim”. Konačno, pravna ocena nadležnog prvostepenog suda o kumulativnoj ispunjenosti svih uslova za određivanje i produženje pritvora podleže kontroli od strane drugostepenog suda po žalbi na rešenje, kao i periodičnoj kontroli osnovanosti pritvora po službenoj dužnosti.
Osporena odredba Zakonika u skladu je i sa odredbom člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Navedena odredba propisuje slučajeve pod kojima je, u taksativno naznačenim slučajevima, moguće neko lice lišiti slobode. Između ostalog, navodi se da je pritvor moguće odrediti u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast. Ova odredba je nedvosmisleno apstraktna i postavlja široke granice za utvrđivanje razloga za određivanje pritvora. Pri tom, u praksi Evropskog suda za ljudska prava se pojam privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast tumači i kao privođenje pravdi. Težinu krivičnog dela, kao konkretni osnov za određivanje pritvora koji treba proveriti u svakom pojedinačnom slučaju, Evropski sud za ljudska prava podvodi pod osnov za određivanje pritvora u smislu člana 5. stav 1. tačka c) Konvencije (presude Scott protiv Španije, od 18. decembra 1996, Bozano protiv Francuske, od 18. decembra 1986, Guzzardi protiv Italije, od 6. novembra 1980.).
Sledom iznetog, Ustavni sud utvrđuje da je osporena odredba saglasna sa odredbom Ustava na koju punomoćnici podnosioca ustavne žalbe ukazuju. Takođe, Sud utvrđuje da je osporena odredba saglasna i sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
10. Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe u ovom slučaju ostvari objavljivanjem odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti