Povreda prava na pravično suđenje zbog protivrečnih sudskih odluka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Okružnog suda u Novom Pazaru. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, jer su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Šukrije Salković iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Šukrije Salković izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1125/06 od 19. decembra 2006. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1 110/07 od 5. jula 2007. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1 110/07 od 5. jula 2007. godine i nalaže Okružnom sudu da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1125/06 od 19. decembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Šukrija Salković iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, 17. avgusta 2007. godine Ustavnom sudu podnela dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporene presude nezakonite iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja i odbili njen tužbeni zahtev na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva za period od 1. januara 2006. do 17. oktobra 2006. godine. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog Sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde je taj sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena prava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je 15. decembra 2008. godine, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08) zahtevao od Opštinskog suda u Novom Pazaru da dostavi spise predmeta P1 1125/06 i P1 1079/06.
U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1125/06 i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnositeljki ustavne žalbe je 17. oktobra 2006. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 17. oktobra 2006. godine. Predmet ovog Sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugova zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. ovog sporazuma utvrđeno je da nema duga Preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i Preduzeće se obavezuje da uplati Fondu PIO doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog Sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. Sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1125/06 od 19. decembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženog DP Savremena konfekcija "Raška" iz Novog Pazara da tužilji isplati naknadu po osnovu minimalne zarade za period od 1. januara do 17. oktobra 2006. godine, kada je podnositeljki prestao radni odnos po osnovu odluke tuženika o proglašenju tehnološkim viškom. U obrazloženju presude ističe se da je ''sporno među strankama da li tužilja ima pravo na isplatu minimalne zarade u periodu kao iz tužbe do 17. oktobra 2006. godine i na uplatu doprinosa za socijalno osiguranje...'', te je sud našao da je tužbeni zahtev neosnovan ''s obzirom da su stranke pomenutim Sporazumom pored ostalog regulisale i sva međusobna dugovanja na dan prestanka radnog odnosa, što znači i po osnovu minimalne zarade i uplate doprinosa, a što je predmet tužbenog zahteva''.
Presudom Okružnog suda Gž. 1 110/07 od 5. jula 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1125/06 od 19. decembra 2006. godine.
Uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1079/06 Ustavni sud je utvrdio da je presudom tog suda P1 1079/06 usvojen tužbeni zahtev tužilje Mustafić Bahrije iz Novog Pazara i da je obavezana tužena DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž.1 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženika i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. S obzirom na to da se odredbe člana 32 stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Povelje, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i zarade, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada (tačka 2. Sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je potpisala Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, a naročito obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati i sve neisplaćene naknade zarade i to najmanje u visini minimalne zarade, u smislu odredaba čl. 111. do 113. Zakona o radu, Ustavni sud je ocenio da time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, povređeno njeno pravo na pravičnu naknadu za rad.
6. Polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, u oba postupka je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženika do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženika o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži niz godina nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa, koje navode je tuženi osporio iz razloga što su tužilje potpisale identičan Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1 1079/06 istovetan zahtev drugog tužioca usvojio.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao drugostepeni sud u konkretnom slučaju, u periodu od tri meseca doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1 1125/06 od 19. decembra 2006. godine i presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1 110/07 od 5. jula 2007. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32.stav 1. Ustava i pravo na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništenjem drugostepene presude, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi. Stoga je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da će osporena presuda Okružnog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava preuranjen.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Povreda prava na pravično suđenje zbog protivrečnih sudskih odluka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti