Povreda prava na slobodu i bezbednost zbog nezakonitog postupka određivanja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na slobodu i bezbednost. Pritvor je određen u postupku koji nije bio u skladu sa zakonom, naročito jer okrivljeni nije saslušan na okolnosti određivanja pritvora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-143/2011
30.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Lukića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Lukića i utvrđuje da je rešenjem o određivanju pritvora dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 – Kv. 5415/10 od 14. decembra 2010. godine, kao i radnjama dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu i vanpretresnog veća Prvog osnovnog suda u Beogradu, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija, kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Lukić iz Beograda, preko punomoćnika Aleksandra Popovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu , 13. januara 2011. godine , ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 – Kv. 5415/10 od 14. decembra 2010. godine, kao i „kompletnog postupanja Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu Ki. 21156/10, kao i Uprave centralnog zatvora u Beogradu“, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 28. stav 1, člana 30. stav 3. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da se u krivičnom predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 vodi postupak protiv osam okrivljenih, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe; da je podnosilac 10. decembra 2010. godine oko 9 časova priveden u zgradu Palate pravde, „pa se od tog trenutka računa da je priveden kod istražnog sudije“; da je saslušan oko 15 časova istog dana ; da je zapisnik o saslušanju potpisao oko 21.40 časova; da mu je rešenje o pritvoru uručeno tek u 21.55 časova, čime mu je povređeno pravo iz člana 30. stav 3. Ustava – da se pismeno i obrazloženo rešenje suda pritvoreniku uručuje najkasnije u roku od 12 časova od pritvaranja.

U ustavnoj žalbi se ističe i: da je zapisnik o saslušanju osumnjičenih vođen jedinstveno za sve osumnjičene, umesto da je za svakog od njih vođen poseban zapisnik; da niko od osumnjičenih nije potpisao zapisnik o saslušanju odmah nakon saslušanja, već kasnije istog dana; da je podnosilac kao osumnjičeni saslušan oko 15 časova, a zapisnik o saslušanju je potpisao u 21.50 časova; da zbog ovih propusta istražnog sudije „navedeni zapisnik nije pravno valjan dokaz, da se na njemu ne može zanivati ni jedna odluka pa ni odluka o pritvoru“; da je rešenje dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine o određivanju pritvora doneto bez saslušanja okrivljenog na okolnosti određivanja pritvora, čime odluka o pritvoru nije doneta iz razloga i u postupku koji je predviđen zakonom; da su rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 – Kv. 5415/10 od 14. decembra 2010. godine odbijene kao neosnovane žalbe izjavljene protiv osporenog rešenja o određivanju pritvora; da je na navedeni način povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. Ustava.

Podnosilac ističe da mu je pravo iz člana 28. stav 1. Ustava povređeno time što je prinuđen da u „pritvoru Centralnog zatvora u Beogradu... svaku treću noć spava na podu“, jer se u samici nalazi sa još dva lica, a u njoj postoje samo dva kreveta, pa se na taj način „nesumnjivo vređa njegova ličnost i dostojanstvo“.

U ustavnoj žalbi se navodi niz „nezakonitosti“ i „povreda normi Zakonika o krivičnom postupku“ koje su počinili dežurni istražni sudija Drugog osnovnog suda u Beogradu i sudska veća koja su odlučivala o žalbama izjavljenim protiv rešenja o određivanju pritvora i protiv rešenja o sprovođenju istrage, uz tvrdnju da je „nesumnjivo da su ovakvom odlukom i ovakvim obrazloženjem koje vređa inteligenciju povređena prava koja se odnose na ličnu slobodu i postupak ograničenja iste, kao i pravo na pravično suđenje“.

Podnosilac predlaže da mu se naknadi šteta zbog neosnovanog lišenja slobode i nehumanog tretmana u pritvorskoj jedinici, kao i da se ponište navedena rešenja o pritvoru.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporena rešenja i priloženu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dežurni istražni sudija Drugog osnovnog suda u Beogradu je 10. decembra 2010. godine saslušao osumnjičene (među njima i podnosioca ustavne žalbe), sačinivši pri tome jedinstveni zapisnik o saslušanju osumnjičenih, i u odnosu na njih na zapisniku doneo rešenje o sprovođenju istrage Kri.D. 819/10. Ovaj zapisnik nije potpisan na svakoj stranici, već su osumnjičeni naknadno potpisali zapisnik na onoj stranici na kojoj se završava iskaz svakog od njih pojedinačno. Na kraju zapisnika se konstatuje: "okrivljenima i njihovim braniocima je predočeno prednje rešenje (o sprovođenju istrage) pa izjavljuju da ne traže pismeni otpravak i da se na isto neće žaliti". Međutim, ni ovu konstataciju osumnjičeni i njihovi branioci nisu potpisali. Pismeni otpravak rešenja o sprovođenju istrage, donetog na zapisniku o saslušanju osumnjičenih od 10. decembra 2010. godine, nije dostavljen strankama.

Osporenim rešenjem pod istim brojem i istog dana dežurni istražni sudija Drugog osnovnog suda u Beogradu je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom odredio pritvor koji mu se ima računati od 8. decembra 2010. godine u 16 .20 časova, kada je lišen slobode i koji može trajati najduže jedan mesec. U obrazloženju ovog rešenja, pored ostalog, se navodi: da osnovana sumnja da je osumnjičeni Aleksandar Lukić izvršio krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. KZ, proizlazi iz zahteva za sprovođenje istrage Drugog OJT u Beogradu, zapisnika o saslušanju osumnjičenog datog u UKP, Odeljenje za suzbijanje organizovanog finansijskog kriminala, Odsek za sprečavanje pranja novca broj 75/10 od 8. decembra 2010. godine, koga je dao pred braniocem M.R, kao i drugih materijalnih dokaza dostavljenih uz spise; da je istražni sudija našao da su ispunjeni uslovi za određivanje pritvora prema okr. Aleksandru Lukiću iz člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP; da je nakon saslušanja osumnjičenog pred istražnim sudijom, koji poriče izvršenje krivičnih dela, neophodno saslušati svedoke navedene u zahtevu za sprovođenje istrage Drugog OJT u Beogradu Kt. 3205/10 od 10. decembra 2010. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja nije navedeno da je okrivljeni saslušan na okolnosti određivanja pritvora.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 – Kv. 5415/10 od 14. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana, pored ostalih, žalba branioca okrivljenog Aleksandra Lukića izjavljena protiv rešenja dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine, kojim je okrivljenom određen pritvor. U obrazloženju ovog osporenog rešenja je navedeno: da je Drugo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu svojim aktom Kt. 3205/10 od 10. decembra 2010. godine, a čije zastupanje je svojim aktom Kt. 11436/10 od 9. decembra 2010. godine prihvatilo Prvo osnov no javno tužilaštvo u Beogradu, podnelo zahtev za sprovođenje istrage i predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv okrivljenih, zbog osnovane sumnje da su izvršili krivično delo građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 3. u vezi stava 2. Krivičnog zakonika; da je rešenjem dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine određeno sprovođenje istrage prema okrivljenima za navedeno krivično delo; da je rešenjem dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine okrivljenima određen pritvor, koji se podnosiocu ustavne žalbe računa od 8. decembra 2010. godine u 16.20 časova, kada je lišen slobode, iz razloga propisanih članom 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku; da je veće našlo da treba doneti odluku kao u izreci rešenja, jer, imajući u vidu da postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, kao i da je u toku istražnog postupka neophodno saslušati svedoke Nj.V.S, D.K, M.M, A.T, A.G, B.J, R.P, M.P, S.S, M.T, D.P, M.B. i M.T, a koji prema podacima iz celokupnih spisa mogu imati neposredna saznanja u vezi sa radnjama za koje postoji osnovana sumnja da su ih okrivljei preduzeli i na koje okolnosti ih je neophodno saslušati, a imajući pri tome u vidu navode odbrane okrivljenih koji su negirali izvršenje krivičnih dela, krivično vanpretresno veće nalazi da navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, boravkom na slobodi mogli ometati postupak uticanjem na navedene svedoke, zbog čega se određivanje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP pokazuje kao neophodna mera u cilju nesmetanog vođenja ovog krivičnog postupka, pa kako navodima žalbi branilaca okrivljenih nije dovedena u sumnju pravilnost zaključivanja istražnog sudije u pogledu postojanja zakonskog osnova iz člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP za određivanje pritvora prema okrivljenima, žalbe branilaca su odbijene kao neosnovane.

Dežurni istražni sudija Drugog osnovnog suda u Beogradu je 15. decembra 2010. godine (ovaj datum stoji i u zaglavlju i u uvodu) doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv svih osumnjičenih, pod brojem Kri.D. 819/10. Prema izjašnjenju zamenika v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu Su. 2011/173 od 30. marta 2011. godine, ovo rešenje predstavlja pismeni otpravak rešenja o sprovođenju istrage od 10. decembra 2010. godine.

Rešavajući o žalbama okrivljenih protiv navedenog rešenja dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu o sprovođenju istrage Kri.D. 819/10 od 15. decembra 2010. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je 17. decembra 2010. godine doneo rešenje Ki. 21156/10 – Kv. 5509/10 kojim je, po službenoj dužnosti, ukinuo rešenje istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu o sprovođenju istrage Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine, i predmet vratio istražnom sudiji na ponovno odlučivanje. Ovim rešenjem je, ujedno, odlučeno da osumnjičeni ostaju u pritvoru do dalje odluke suda, kao i da se zbog niza bitnih povreda odredaba ZKP, iz istražnih spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 izdvoji zapisnik o saslušanju osumnjičenih od 10. decembra 2010. godine, te je naloženo istražnom sudiji da odmah sasluša osumnjičene na zakonom propisan način, i nakon toga donese odluku o sprovođenju istrage protiv osumnjičenih.

Istražni sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu je odmah, 17. decembra 2010. godine, saslušala osumnjičene i protiv njih donela rešenje o sprovođenju istrage Ki. 21156/10 zbog krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 3, u vezi stava 2. KZ.

4. Članom 27. stav 1. Ustava zajemčeno je svakome pravo na ličnu slobodu i bezbednost, te utvrđeno da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom.

Odredba člana 28. stav 1. Ustava utvrđuje da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti.

Odredbama člana 30. stav 3. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je da se p ismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), pored ostalog, propisano je: da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (član 141. stav 1.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinio krivično delo ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (član 142. stav 1. tačka 2)); da o dluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a odluka o produženju ili ukidanju pritvora se donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (142a stav 1.); da se r ešenje o pritvoru predaje licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najdocnije u roku od 12 sati od časa lišenja slobode, odnosno privođenja istražnom sudiji, a u spisima se mora naznačiti dan i čas lišenja slobode i predaje rešenja (član 143. stav 3 .); da nadzor nad pritvorenicima vrši predsednik suda koji je na to ovlašćen (član 152. stav 1.); da predsednik suda i istražni sudija mogu u svako doba da obilaze sve pritvorenike, da s njima razgovaraju i da od njih primaju pritužbe (član 152. stav 3.); da p otpuniji propis o izdržavanju pritvora, u skladu sa odredbama ovog zakonika, donosi ministar pravde (član 153.); da će se o svakoj radnji preduzetoj u toku krivičnog postupka sastavi ti zapisnik istovremeno sa preduzimanjem radnje, a ako to nije mogućno, onda neposredno posle toga (član 174. stav 1.); da z apisnik potpisuje saslušano, odnosno ispitano lice, a ako se zapisnik sastoji od više listova, saslušano, odnosno ispitano lice potpisuje svaki list, te ako saslušano, odnosno ispitano lice odbije da potpiše zapisnik ili da stavi otisak prsta, zabeležiće se to u zapisniku i navešće se razlog odbijanja (član 177. stav 2.).

Članom 228. ZKP, između ostalog, je propisano: da će, odmah posle saslušanja, istražni sudija odlučiti da li će lice lišeno slobode pustiti na slobodu ili će odrediti pritvor (stav 4.); da će, a ko javni tužilac u vreme saslušanja nije podneo zahtev za sprovođenje istrage, a ne podnese ga ni u roku od 48 sati od časa određivanja pritvora, istražni sudija pritvoreno lice pustiti na slobodu (stav 5.); da je, a ko u roku od 48 sati od podnošenja zahteva za sprovođenje istrage ne donese rešenje o sprovođenju istrage, istražni sudija dužan da pritvoreno lice pusti na slobodu (stav 6.).

Odredbe člana 243. Zakonika, pored ostalog, propisuju: da će se rešenje o sprovođenju istrage dostaviti javnom tužiocu i okrivljenom (stav 1.); da se protiv rešenja istražnog sudije o sprovođenju istrage okrivljeni može žaliti, a ako je rešenje usmeno saopšteno, žalba se tom prilikom može izjaviti na zapisnik (stav 5.); da je i stražni sudija dužan da žalbu odmah dostavi veću (član 24. stav 6.), koje je dužno da donese odluku u roku od 48 sati, s tim što žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 6.) .

Odredba člana 401. stav 4. ovog zakonika propisuje da je sud dužan da istovremeno odluči i o pritvoru , kada rešavajući po žalbi protiv rešenja kojim se određuje, ukida ili produžava pritvor, rešenje ukine i predmet uputi na ponovno odlučivanje.

Odredbama člana 114. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija ("Službeni glasnik RS", broj 85/05), između ostalog, je propisano: da osuđeni ima pravo pritužbe upravniku zavoda zbog povrede prava ili drugih nepravilnosti koje su u zavodu učinjene prema njemu (stav 1.); da je upravnik zavoda, ili lice koje on na to ovlasti, dužan da pažljivo ispita pritužbu i da o njoj donese rešenje, u roku od 15 dana (stav 2.); da osuđeni koji ne dobije odgovor na pritužbu ili nije zadovoljan donetim rešenjem ima pravo da podnese žalbu direktoru Uprave, koji je dužan da o njoj odluči u roku od 15 dana od dana prijema žalbe (stav 3.); da osuđeni ima pravo da se bez prisustva zaposlenih i postavljenih lica u zavodu prituži ovlašćenom licu koje nadzire rad zavoda (stav 4.).

Ostalim relevantnim odredbama ovog zakona je propisano: da protiv konačne odluke kojom je osuđenom tokom izvršenja kazne zatvora ograničeno ili povređeno neko pravo utvrđeno ovim zakonom osuđeni ima pravo na sudsku zaštitu (član 165. stav 1.); da se sudska zaštita iz stava 1. ovog člana ostvaruje u upravnom sporu (član 165. stav 2.); da se u pritvor prima lice protiv koga je rešenjem određen pritvor (član 235. stav 1.); da se u postupku sa pritvorenicima primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku i odredbe ovog zakona (član 235. stav 3.); da pritvorenik boravi u zavodu pod istim uslovima kao i osuđeno lice, ako Zakonikom o krivičnom postupku nije drukčije određeno (član 239.).

Odredbama čl. 219a Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05 i 107/05) propisano je krivično delo – građenje bez građevinske dozvole.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine zajemčenih prava iz člana 27. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

U krivičnom postupku koji se protiv podnosioca ustavne žalbe i ostalih saokrivljenih vodio pred Prvim osnovnim sudomu Beogradu, u predmetu K i. 21156/10, podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 8. decembra 2010. godine, koji mu je određen osporenim rešenjem dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP. Odlučujući o žalbi, pored ostalih i branioca i podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv tog rešenja, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je 14. decembra 2010. godine osporeno rešenje Ki. 21156/10 – Kv. 5415/10 kojim je izjavljenu žalbu odbio kao neosnovanu.

U ustavnoj žalbi se ističe da je zapisnik o saslušanju osumnjičenih vođen jedinstveno za sve osumnjičene, umesto da je za svakog od njih vođen posebno, da niko od osumnjičenih nije potpisao zapisnik odmah nakon saslušanja, već kasnije istog dana i da zbog ovih propusta istražnog sudije „navedeni zapisnik nije pravno valjan dokaz, da se na njemu ne može zanivati ni jedna odluka pa ni odluka o pritvoru“; da je rešenje o određivanju pritvora doneto bez saslušanja okrivljenog na okolnosti određivanja pritvora, čime odluka o pritvoru nije doneta u postupku koji je predviđen zakonom; da vanpretresno veće Prvog osnovnog suda u Beogradu osporenim rešenjem Ki. 21156/10 – Kv. 5509/10 od 17. decembra 2010. godine, nije odlučilo o žalbama protiv rešenja o sprovođenju istrage Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 15. decembra 2010. godine, protiv kojeg su žalbe izjavljene, već o rešenju istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu o sprovođenju istrage Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine, na koje žalba nije ni izjavljena; da je na navedni način povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. Ustava.

U odnosu na navode ustavne žalbe o povredama krivičnog postupka prilikom sačinjavanja zapisnika o saslušanju osumnjičenih radi odlučivanja o sprovođenju istrage, iz spisa predmeta, rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 – Kv. 5509/10 od 17. decembra 2010. godine, kao i iz izjašnjenja zamenika v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu, nesumnjivo proizlazi da predmetni zapisnik nije sačinjen u skladu sa odredbama ZKP, odnosno da je prilikom njegovog sastavljanja počinjeno više povreda odredaba ZKP, zbog čega je navedenim rešenjem sporni zapisnik i izdvojen iz spisa predmeta. Pri tome, naloženo je istražnom sudiji da odmah sasluša osumnjičene na zakonom propisan način i, nakon toga, donese odluku o sprovođenju istrage protiv osumnjičenih, što je istražni sudija učinio, te doneo 17. decembra 2010. godine novo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 21156/10.

S obzirom na to da zapisnici u krivičnom postupku predstavljaju pismena čija verodostojnost se pretpostavlja i na kojima se zasnivaju sudske odluke, zapisnici moraju biti sačinjeni u skladu sa odredbama ZKP, odnosno, pored ostalog, moraju biti saglasni obavezujućoj odredbi člana 177. stav 2. ZKP, prema kojoj zapisnik potpisuje saslušano, odnosno ispitano lice, a ako se zapisnik sastoji od više listova, saslušano, odnosno ispitano lice potpisuje svaki list.

Imajući u vidu značaj prava na slobodu za svakog pojedinca, kao i mesto koje u sistemu zaštite osnovnih ljudskih vrednosti ovo pravo ima, Ustavni sud je ocenjivao i da li je rešenje o određivanju pritvora doneto u skladu sa odredbama ZKP, imajući u vidu da je određivanje pritvora dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom. Kako je članom 142a stav 1. ZKP propisano da se rešenje o određivanju pritvora donosi po saslušanju okrivljenog, očito je da se bez saslušanja okrivljenog, i to na okolnosti određivanja pritvora, sam pritvor ne bi smeo odrediti. Iz osporenog rešenja o određivanju pritvora dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine, kao i iz osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 – Kv. 5415/10 od 14. decembra 2010. godine, kojim su odbijene kao neosnovane žalbe protiv rešenja o određivanju pritvora, proizlazi da je rešenje o sprovođenju istrage doneto nakon saslušanja okrivljenih na okolnosti izvršenja krivičnih dela koja im se stavljaju na teret, dok je osporeno rešenje o određivanju pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom doneto bez njegovog prethodnog saslušanja na okolnosti od kojih zavisi određivanje pritvora. Kako ovo saslušanje predstavlja bitan element postupka određivanja pritvora koji ZKP propisuje, propuštanjem da se u konkretnom slučaju sprovede saslušanje okrivljenog na okolnosti određivanja pritvora učinjena je povreda odredbe člana 142a stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, koja, po oceni Ustavnog suda, takođe ima težinu povrede prava na slobodu i bezbednost, zajemčenog odredbom člana 27. stav 1. Ustava.

Sumirajući sve povrede odredaba ZKP koje su počinjene u osporenom istražnom postupku, Ustavni sud je utvrdio:

- da zapisnik o saslušanju osumnjičenih od 10. decembra 2010. godine nije sačinjen u skladu sa odredbama ZKP, jer nije vođen ni potpisan na zakonom propisan način, zbog čega ne može ni služiti kao dokaz u krivičnom postupku;

- da u navedenom zapisniku postoji izreka rešenja o sprovođenju istrage, ali kako zapisnik nije potpisan, niti je pismeni otpravak tog rešenja o sprovođenju istrage sačinjen i dostavljen strankama, ne može se smatrati ni da je rešenje o sprovođenju istrage od 10. decembra 2010. godine doneto;

- da vanpretresno veće Prvog osnovnog suda u Beogradu osporenim rešenjem Ki. 21156/10 – Kv. 5509/10 od 17. decembra 2010. godine, nije odlučilo o žalbama izjavljenim protiv otpravljenog rešenja o sprovođenju istrage Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 15. decembra 2010. godine, već je odlučilo o ukidanju rešenja istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu o sprovođenju istrage Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine, protiv koga žalbe nisu ni izjavljene, i čiji pismeni otpravak i ne postoji.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je vanpretresno veće Prvog osnovnog suda u Beogradu pravilno odlučilo kada je osporenim rešenjem Ki. 21156/10 – Kv. 5509/10 od 17. decembra 2010. godine odredilo da se iz istražnih spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10 izdvoji zapisnik o saslušanju osumnjičenih od 10. decembra 2010. godine, koji je iz već navedenih razloga sačinjen protivno odredbama ZKP, i koji se nije mogao koristiti kao dokaz u postupku, te kada je predmet vratilo istražnom sudiji na ponovno odlučivanje. S druge strane, Ustavni sud smatra neprihvatljivim delove izreke ovog rešenja kojima se ukida, u suštini, nepostojeće rešenje o sprovođenju istrage od 10. decembra 2010. godine, koje je bilo sadržano samo na zapisniku o saslušanju osumnjičenih, koji je izdvojen iz istražnih spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Ki. 21156/10, kao i deo rešenja kojim je veće odredilo da osumnjičeni ostanu u pritvoru, jer to nije ni bio predmet odlučivanja vanpretresnog veća po žalbi na rešenje o sprovođenju istrage, s obzirom na odredbu člana 401. stav 4. ZKP, prema kojoj je sud dužan da istovremeno odluči i o pritvoru , ali onda kada rešavajući po žalbi protiv rešenja kojim se određuje, ukida ili produžava pritvor, rešenje ukine i predmet uputi na ponovno odlučivanje. Ako je već odlučivalo o pitanju pritvora u odnosu na okrivljene, veće je trebalo da pritvorena lica, makar i privremeno, pusti na slobodu na osnovu odredbe člana 228. stav 6. ZKP. Takođe, postupajuće veće nije odlučilo o žalbama protiv rešenja o sprovođenju istrage Drugog osnovnog suda u Beogradu Kri.D. 819/10 od 15. decembra 2010. godine, već je odlučilo o nepostojećem rešenju istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu o sprovođenju istrage Kri.D. 819/10 od 10. decembra 2010. godine, protiv koga žalbe nisu ni izjavljene.

S obzirom na navedeno, u situaciji kada je pritvor određen na osnovu saslušanja o kome je sačinjen pravno manjkav zapisnik, da tom prilikom osumnjičeni uopšte nisu saslušani na okolnosti od kojih zavisi određivanje pritvora u smislu člana 142a ZKP, da je kompletan zapisnik potom izdvojen iz spisa, da je rešenje o sprovođenju istrage doneto tek nakon pet dana od saslušanja osumnjičenih, kao i da je vanpretresno veće odlučilo da ukine nepostojeće rešenje i da osumnjičene zadrži u pritvoru, iako to nije bio predmet odlučivanja o žalbama, time je sve zajedno - aktima i radnjama, po oceni Ustavnog suda, povređeno pravo na slobodu i bezbednost podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. Ustava, jer je celokupan postupak lišenja slobode, nasuprot imperativnoj ustavnoj odredbi, sproveden izvan zakonom utvrđene procedure, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Utvrđujući da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 27. stav 1. Ustava, Sud je istovremeno našao da ne postoje uslovi da razmatra navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, tim pre što faza istrage i ne podrazumeva "suđenje" u smislu garancija iz navedene ustavne norme.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 30. stav 3. Ustava, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda pritvoreniku uručuje najkasnije u roku od 12 časova od pritvaranja, Ustavni sud ukazuje da se odredbama čl. 30. i 31. Ustava jemče prava licu koje je pritvoreno na osnovu odluke suda, pri čemu se odredbe člana 30. Ustava odnose na postupak određivanja pritvora, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora tokom različitih faza krivičnog postupka, odnosno na mogućnost produžavanja pritvora u toku krivičnog postupka.

Odredbe člana 30. Ustava upućuju na to da se lice lišeno slobode smatra pritvorenikom od momenta donošenja rešenja o određivanju pritvora od strane nadležnog suda. Jedan od osnovnih ciljeva ustavnih prava koja se jemče u slučaju lišenja slobode uopšte, pa tako i u slučaju određivanja pritvora, jeste da pritvorenik, imajući u vidu težinu ove mere, u što kraćem roku bude upoznat sa razlozima zbog kojih je pritvoren i zakonskim osnovom po kome mu je pritvor određen, kako bi mogao efikasno ostvariti pravo na žalbu protiv takve odluke i potom u što kraćem roku dobiti drugostepenu sudsku odluku o zakonitosti pritvaranja. Polazeći od navedenog, Ustav u odredbi člana 30. stav 3. utvrđuje da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i uručuje pritvoreniku u roku od 48 časova. Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da se pritvaranjem ne smatra lišenje slobode nekog lica od strane organa unutrašnjih poslova, niti njegovo dovođenje – predavanje nadležnom sudu, već pritvaranje nastupa onog časa kada je nadležni sud prema nekom licu doneo rešenje o određivanju pritvora, od kog trenutka to lice ima svojstvo pritvorenika. Stoga se i Ustavom utvrđeni rok od najkasnije 12 časova od pritvaranja odnosi na uručenje rešenja suda o određivanju pritvora, dakle na pismeni otpravak ovog rešenja, a koji se računa od njegovog donošenja. Ovo iz razloga što tek uvid u pismeni otpravak rešenja o određivanju pritvora, koji sadrži ne samo zakonski osnov po kome je pritvor određen i vreme za koje je određen, već i obrazložene razloge suda o osnovanosti određivanja pritvora, omogućava pritvoreniku da delotvorno koristi pravo na žalbu protiv takvog rešenja, pa je zato od izuzetnog značaja za pritvoreno lice da ovo rešenje dobije u što kraćem roku, koji prema navedenoj ustavnoj odredbi ne može biti duži od 12 časova od njegovog pritvaranja. S druge strane, da se rok utvrđen odredbom stava 3. člana 30. Ustava upravo odnosi na uručenje pismenog otpravka rešenja o određivanju pritvora, nakon njegovog donošenja, upućuje i pravo koje jemči odredba stava 1. istog člana. Naime, da bi pritvor bio dopušten u smislu stava 1. člana 30. Ustava, potrebno je da su kumulativno ispunjena dva uslova: 1) da nadležni sud utvrdi da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret i 2) da sud utvrdi da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Pravilno i potpuno utvrđenje postojanja ova dva uslova zahteva određeno vreme, i to pre svega za saslušanje okrivljenog, kao i za utvrđivanje drugih činjenica koje su od značaja za zakonito određivanje pritvora, vreme koje je, po prirodi stvari, različito u zavisnosti od toga da li se okrivljenom stavlja na teret izvršenje jednog ili više krivičnih dela, kao i od toga da li postoji osnovana sumnja da je u izvršenju krivičnog dela učestvovalo više lica, zbog čega bi ograničavanje ovog vremena ustavnom normom moglo da bude upravo na štetu lica koje je predato istražnom sudiji radi saslušanja i odlučivanja o pritvoru.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je lišen slobode 8. decembra 2010. godine u 16.20 časova. Iz sadržine podnete ustavne žalbe Ustavni sud zaključuje da podnosilac ne ukazuje na bilo koju povredu njegovih Ustavom zajemčenih prava u fazi lišenja slobode od strane organa unutrašnjih poslova, iz čega sledi da je odmah po njegovom lišenju slobode organ unutrašnjih poslova, u skladu sa ovlašćenjem iz člana 229. ZKP, doneo rešenje o zadržavanju koje može trajati najduže 48 sati od časa lišenja slobode, uz obezbeđivanje svih prava koja mu po zakonu pripadaju (donošenje i uručenje rešenja odmah, a najkasnije u roku od dva sata, navođenje dela za koje se osumnjičen a teret i, navođenje osnova sumnje, navođenje dana i čas a lišenja slobode , pravo žalbe koja se odmah dostavlja istražnom sudiji, dužnost istražnog sudij e da o žalbi odluči u roku od četiri sata od prijema žalbe , dužnost organa unutrašnjih poslova da o zadržavanju odmah obavesti istražnog sudiju i dr.). Zadržavanje osumnjičenog (ovde podnosioca ustavne žalbe) moglo je po tom rešenju trajati do 10. decembra 2010. godine u 16 .20 časova. Međutim, više od sedam sati pre isteka tog roka, 10. decembra 2010. godine u 09.00 časova, organ unutrašnjih poslova je podnosioca, uz dostavljanje krivične prijave, predao dežurnom istražnom sudiji nadležnog suda. Istražni sudija je saslušanje osmoro osumnjičenih koji su dovedeni započeo oko 14 časova, s obzirom na to da odluku o sprovođenju istrage, kao ni odluku o određivanju pritvora, saglasno odredbi člana 142a. stav 1. ZKP nije mogao doneti pre njihovog saslušanja. Nakon saslušanja svih osumnjičenih, a na osnovu zahteva za sprovođenje istrage nadležnog javnog tužioca, istražni sudija je 10. decembra 2010. godine na zapisnik u doneo rešenje o sprovođenju istrage. Odlučujući o predlogu javnog tužioca za određivanje pritvora, istražni sudija je doneo rešenje Kri.D. 819/10 o određivanju pritvora, čiji je obrazloženi pismeni otpravak uručen podnosiocu ustavne žalbe istog dana, 10. decembra 2010. godine u 21 .55 časova. U ustavnoj žalbi se ne ukazuje da je od donošenja rešenja o određivanju pritvora do njegovog uručenja podnosiocu ustavne žalbe proteklo više od 12 časova, već da mu je ovo rešenje uručeno odmah po donošenju, ali da je do njegovog donošenja proteklo više od 12 časova od momenta dovođenja kod istražnog sudije. Protiv rešenja o određivanju pritvora od 10. decembra 2010. godine branilac podnosioca je 13. decembra 2010. godine izjavio žalbu, a nadležni sud je osporenu odluku o žalbi na pritvor Ki. 21156/10 – Kv. 5415/10 doneo 14. decembra 2010. godine. Podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao da mu je pravo iz člana 30. stav 3. povređeno time što odluku o žalbi na pritvor sud nije doneo i dostav io pritvoreniku u roku od 48 časova.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 30. stav 3. Ustava. Ovo iz razloga što je osporeno prvostepeno rešenje podnosiocu ustavne žalbe uručeno odmah po njegovom donošenju, čime je nadležni sud u svemu postupio saglasno označenoj ustavnoj odredbi. Ustavni sud dodatno ocenjuje da je dovođenjem podnosioca ustavne žalbe i još sedam lica lišenih slobode pred istražnog sudiju znatno pre isteka maksimalno dozvoljenog roka zadržavanja, kao i donošenjem odluke o sprovođenju istrage i određivanju pritvora, nakon saslušanja svih osumnjičenih, u roku nešto dužem od 12 časova od njihove predaje nadležnom sudu, podnosiocu u punoj meri obezbeđeno da sud o osnovanosti vođenja krivičnog postupka i određivanju mere pritvora odluči bez odlaganja, a što je jedan od osnovnih ciljeva ustavnih garancija koje se jemče licu lišenom slobode.

Shodno navedenom, Ustavni sud ocenjuje da okolnost da podnosiocu ustavne žalbe rešenje o određivanju pritvora nije uručeno najkasnije 12 sati od privođenja istražnom sudiji, kako je to propisano odredbom člana 143. stav 3. ZKP, već nepun sat kasnije, nema značaj i težinu povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 30. stav 3. Ustava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 30. stav 3. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U ustavnoj žalbi podnosilac ističe da su uslovi pod kojima se nalazio u pritvoru prouzrokovali povredu njegovih ljudskih prava zajemčenih odredbama člana 28. stav 1. Ustava.

Prema odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o izvršenju krivičnih sankcija predviđena su pravna sredstva i put za zaštitu prava pritvorenika, koja su poistovećena sa pravima osuđenih lica. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, tek nakon iscrpljivanja ovako predviđenih pravnih sredstava, podnosilac može obratiti Ustavnom sudu radi zaštite ljudskih prava zajemčenih Ustavom, a eventualno povređenih zbog uslova pod kojima se nalazi u pritvoru, pa je Ustavni sud utvrdio da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe, u vezi sa napred navedenim povredama prava, nije iscrpeo sva pravna sredstva za njihovu zaštitu, odnosno da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na slobodu i bezbednost, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja utvrđene povrede prava. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo radnjama dežurnog istražnog sudije Drugog osnovnog suda u Beogradu i vanpretresnog veća Prvog osnovnog suda u Beogradu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko – socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na slobodu i bezbednost zbog nezakonitog postupka određivanja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti