Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo, smatrajući punovažnim usmeni ugovor o prometu nepokretnosti, što je suprotno Zakonu o prometu nepokretnosti. Osporena presuda je poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Čeda Todorovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Čeda Todorovića i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 1283/13 od 27. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Višeg suda u Kraljevu Gž. 1283/13 od 27. novembra 2013. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1969/2012 od 1. oktobra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Čedo Todorović iz Novog Sada je, 6. januara 2014. godine, preko punomoćnika Mirka Rapajića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 1283/13 od 27. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u predmetnom parničnom postupku podneo tužbu protiv tuženih radi neosnovanog obogaćenja zbog toga što su neosnovano koristili njegovu nepokretnost, te da je postupajući drugostepeni sud pogrešno ocenio da se podnosilac sa tuženima nalazi u ugovornom odnosu, pridajući pravnu važnost usmenom ugovoru o kupoprodaji navedene nepokretnosti i previđajući da je on vodio drugi parnični postupak protiv tuženih radi iseljenja iz te nepokretnosti, u kome je doneta pravnosnažna presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca. Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1969/2012 (u kome je doneta osporena drugostepena presuda), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Čedo Todorović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. januara 2009. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih Steve Topića i Nevenke Topić, radi sticanja bez osnova. U tužbi je, pored ostalog, navedeno da je tužilac vlasnik kuće upisane u listu nepokretnosti br. 17862, KO Novi Sad 1 i koja je sagrađena na k.p. br. 454/1, te da tuženi bez pravnog osnova koriste njegovu kuću, zbog čega tužilac traži naknadu na ime neosnovanog obogaćenja za period od novembra 2005. do januara 2009. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je 1. oktobra 2012. godine doneo presudu P. 1969/2012, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da na ime sticanja bez osnova isplate tužiocu solidarno iznos od 154.804,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2012. godine. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je tužilac 1984. godine bespravno sagradio objekat na k.p. br. 454/1, KO Novi Sad 1, površine 57 m2, koji je koristio za stanovanje sve do 2004. godine, kada je on napravio svoju porodičnu kuću u Dravskoj br. 2 u Novom Sadu; da je tužilac krajem 2005. godine postigao sporazum sa tuženom Nevenkom Topić o kupoprodaji tog objekta za cenu od 1.000,00 evra, te da je tužena dala tuženom 200 evra, nakon čega je tužilac tražio od tužene da mu vrati nazad ključeve od navedene nepokretnosti; da tužena do današnjeg dana nije predala tužiocu ključeve od njegove nepokretnosti, čime ga je onemogućila da koristi tu nepokretnost, pa je prvostepeni sud našao da je osnovan tužbeni zahtev tužioca, u smislu odredbe člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Nakon što su tuženi podneli žalbu protiv prvostepene presude, Viši sud u Novom Sadu je 11. oktobra 2013. godine podneo predlog Vrhovnom kasacionom sudu za delegaciju nadležnosti drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovoj parnici, ističući preopterećenost u radu sudija navedenog suda. Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 4679/2013 od 23. oktobra 2013. godine odredio da će Viši sud u Kraljevu postupati u ovom predmetu kao drugostepeni sud.

Odlučujući o žalbi tuženih, Viši sud u Kraljevu je 27. novembra 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 1283/13, kojom je usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima potraživanje prema tuženima na ime sticanja bez osnova zbog korišćenja njegove nepokretnosti; da su tužilac i tužena Nevenka Topić 2005. godine postigli sporazum o kupoprodaji sporne nepokretnosti, kojim su predvideli cenu u visini od 1.000,00 evra i dinamiku isplate tog iznosa prema kome je tužena trebalo da plaća tužiocu mesečno po 100 evra; da su se parnične stranke, prema tome, saglasile o bitnim sastojcima ovog usmenog ugovora i shodno načelu autonomije volje slobodno uredile svoje obligacione odnose, a da je tužilac izvršio svoju obavezu predajom ključeva tuženoj i da je tužena započela izvršenje svoje obaveze koju nije do kraja izvršila, tako da tužilac nije onemogućen u ostvarenju svog prava, jer može postaviti zahtev za ispunjenje ugovorne obaveze; da je polazeći od navedenog, drugostepeni sud ocenio da tužilac nema aktivnu legitimaciju da u ovoj parnici traži sticanje bez osnova.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5122/2012 od 6. septembra 2012. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezani tuženi Steva Topić i Nevenka Topić da se isele sa svim licima i stvarima iz objekta površine 57 m2, koji je sagrađen na k.p. br. 454/1, KO Novi Sad 1, te da ga predaju u posed tužiocu. Postupajući sudovi su u tom predmetu našli da tužilac ima pravo svojine na navedenom objektu i da su tuženi koristili taj objekat bez pravnog osnova.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi, te da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete. ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.).

Odredbama Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09), koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji objekta, bilo je predviđeno: da su nepokretnosti, u smislu ovog zakona, zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno – poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1. stav 2.); da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda, te da ugovori koji nisu zaključeni na način iz stava 1. ovog člana, ne proizvode pravno dejstvo, a da sud može da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti iz stava 2. ovog člana, koji je zaključen u pisanom obliku, na kome potpisi ugovorača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis (član 4. st. 1, st. 2. i st. 3.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Kraljevu proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da podnosilac nema pravo da od tuženih traži naknadu zbog korišćenja njegove nepokretnosti. U konkretnom slučaju, navedeni drugostepeni sud je ocenio da postoji ugovor o kupoprodaji objekta koji je sagrađen na k.p. br. 454/1, KO Novi Sad 1 i koji tuženima služi kao pravni osnov za korišćenje te nepokretnosti, te da nema sticanja bez osnova na strani tuženih. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je Viši sud u Kraljevu prilikom donošenja osporene presude Gž. 1283/13 od 27. novembra 2013. godine prevideo da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5122/2012 od 6. septembra 2012. godine usvojen njegov tužbeni zahtev i obavezani tuženi da se isele iz navedenog objekta.

Ispitujući da li je postupajući drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je najpre konstatovao da je odredbama čl. 210.-219. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno sticanje bez osnova kao poseban izvor obligacija, koji nastaje kada imovina jednog lica pređe u imovinu drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili zakonu. Treba istaći da sticanje bez osnova podrazumeva i slučaj kada dođe do prelaska imovine sa jednog na drugo lice po osnovu koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao, iz čega proizlazi da će dužnik ove obaveze biti i lice koje je primilo bilo kakvu prestaciju po osnovu ništavog ugovora ili ugovora koji je raskinut. Sa druge strane, Ustavni sud je primetio da titular prava svojine na nekoj stvari prema odredbi člana 219. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo da traži naknadu od lica koja su bez pravnog osnova upotrebljavala njegovu stvar u svoju korist. Imajući u vidu da je Viši sud u Kraljevu u konkretnom slučaju ocenio da proizvodi pravno dejstvo usmeni ugovor o kupoprodaji navedene nepokretnosti koji su krajem 2005. godine zaključili podnosilac ustavne žalbe, kao prodavac, i tužena Nevenka Topić, kao kupac, Ustavni sud je utvrdio da je odredbama člana 4. st. 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti iz 1998. godine, koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora, bilo predviđeno da se ugovori o prometu nepokretnosti zaključuju u pismenoj formi i da se potpisi ugovarača overavaju od strane suda, te da ugovori koji nisu zaključeni na taj način ne proizvode pravno dejstvo. U tom smislu, treba istaći da je odredbom stava 3. istog člana zakona bila predviđena mogućnost tzv. konvalidacije ugovora koji je zaključen u pismenom obliku i na kome potpisi ugovorača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor bio ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis. Dakle, iz navedenih odredaba proizlazi da je Viši sud u Kraljevu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da je punovažan ugovor o prometu nepokretnosti koji je bio zaključen u usmenom obliku.

Budući da podnosilac ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka nije ukazivao na pravnosnažnu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5122/2012 od 6. septembra 2012. godine, kojom je usvojen njegov tužbeni zahtev za iseljenje tuženih iz navedenog objekta (i u kojoj je ocenjeno da podnosilac ima pravo svojine na tom objektu i da ga tuženi koriste bez ikakvog pravnog osnova), Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari napominje da je ustavna žalba pravno sredstvo supsidijarnog karaktera i da je jedna od pretpostavki za njeno izjavljivanje iscrpljenost svih dozvoljenih pravnih sredstava, pa se eventualne povrede ustavnih prava građana učinjenih aktima ili radnjama sudskih organa prvenstveno ispituju i otklanjaju u postupcima po žalbi i vanrednim pravnim lekovima kada su zakonom dozvoljeni. Stoga podnosilac ustavne žalbe ne može u postupku pred Ustavnim sudom ukazivati na parničnu presudu koja je doneta u sporu između istih stranaka, ukoliko to nije istakao u parnici koja je prethodila podnošenju ustavne žalbe. Iz tih razloga Ustavni sud nije posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe da je Viši sud u Kraljevu prevideo postojanje navedene presude Osnovnog suda u Novom Sadu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Kraljevu Gž. 1283/13 od 27. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Višeg suda u Kraljevu Gž. 1283/13 od 27. novembra 2013. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1969/2012 od 1. oktobra 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba tuženih biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Višim sudom u Kraljevu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić