Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro pet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra zbog neažurnog postupanja Prvog osnovnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. S . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 2508/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Lj. S . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 6 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. S . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 12. decembra 2018. godine, preko punomoćnika M. S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovni m sudom u Beogradu u predmetu P. 16710/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2393/89). Podnosilac istovremeno ističe povredu člana 6. Evropske konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako je označenom odredbom Evropske konvencije garantovano pravo čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidi trajanje osporenog parničnog postupka koji je prethodio izvršnom postupku i izvršnog postupka, navodeći da je prav nosnažna presuda u parničnom postupku doneta tek nakon 23 godine od pokretanja tog postupka, a da je izvršni postupak trajao šest godina. Polazeći od navedenog i da se parnični i izvršni postupak imaju posmatrati kao jedinstvena celina koji su zajedno trajali 29 godina , podnosilac predl aže da se usvoji ustavna žalba, i da se odredi naknada nematerijaln e štete, kao i troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 i I. 2508/15 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

R. S, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, podnela je 11. jula 1989. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv D.P, radi povraćaja stvari.

Osporeni parnični postupak je prav nosnažno okončan presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2120/12 od 30. avgusta 2012. godine, kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 od 5. jula 2011. godine.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 10142/13 od 7. oktobra 2013. godine Lj . S . je oglašen za zakonskog naslednika – pok. R. S, preminule 2. novembra 2012. godine, na pravu po osnovu prav nosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 od 5. jula 2011. godine.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29 . novembra 2013. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika D.P. na osnovu prav nosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 od 5. jula 2011. godine, radi naplate novčanog potraživanja plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 2508/15 od 13. maja 2015 . godine određeno je predloženo izvršenje.

Zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I . 2508/15 od 16. septembra 2015 . godine naloženo je NBS – OPN Kragujevac – Služba za prijem sudskih rešenja da se sprovede postupak prinudne naplate po rešenje o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu I. 2508/15 od 13. maja 2015. godine.

Podneskom NBS od 23. septembra 2015. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je obavešten da se izvršenje ne može sprovesti jer izvršni dužnik nema otvoren tekući račun.

Advokatu izvršnog poverioca je 9. decembra 2015. godine dostavljen podnesak NBS od 23. septembra 2015. godine na dalje izjašnjenje.

Advokat izvršnog poverioca je podneskom od 7. juna 2016. godine, najpre obavestio izvršni sud da u predmetnoj stvari želi da postupajući sud nastavi postupak izvršenja do konačne naplate duga i troškova, da bi podneskom od 24. juna 2016. godine, obavestio taj sud da želi da se postupak sprovođenja nastavi pred Javnim izvršiteljem M . D . iz B eograda.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 2508/15 od 8. avgusta 2016. godine, stavom prvim izreke, obustavljen je postupak sprovođenja izvršenja određenog rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 2508/15 od 13. maja 2015. godine , te je usvojen zahtev izvršnog poverioca da se izvršenje navedenog rešenja sprovede preko javnog izvršitelja M. D . iz Beograda.

Zaključkom javnog izvršitelja M. D . iz Beograda I.I 1540/16 od 29. oktobra 2018. godine zaključen je izvršni postupak koji se vodi pred javnim izvršiteljem u predmetu I.I 1540/16, budući da je u potpunosti namireno potraživanje izvršnog dužnika.

4. Analizirajući ustavnu žalb u, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da, iako je podnosilac u zahtevu tražio da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predm etu P. 16710/10, u suštini, a što proizlazi iz sadržine ustavne žalbe, podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno u navedenom parničnom i izvršnom postupku koji se vodio nakon okončanja tog parničnog postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu po stojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u ra zumnom roku, u konkretnom slučaju, bitan period od kada je podnosilac podneo predlog za izvršenje , 29. novembra 2013. godine, do donošenja zaključka javnog izvršitelja M. D . iz Beograda I.I 1540/16 od 29. oktobra 2018. godine, kojim je zaključen postupak sprovođenja izvršenja. Ovo stoga što je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan pre smrti tužilje R. S . – pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, dakle podnosilac ustavne žalbe nije stupio u osporenu parnicu na mesto tužilje, a kako je nasledio sva prava na osnovu prav nosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16710/10 od 5. jula 2011. godine, to je podnosilac, kao izvršni poverilac, podneo predlog za izvršenje.

U tom smislu, ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud napominje da se izvršni postupak pokreće podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se namirenjem potraživanja ili obustavom.

Ustavni sud podseća da je, sledeći praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) – da za primenu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda nije od značaja da li se postupak u kome se rešava o građanskim pravima i obavezama sprovodi pred sudom ili drugim telima kojima su poverena javna ovlašćenja – prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za sprovođenje izvršenja razuman, ispitivao postupanje ne samo sudova pred kojima se vodio postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja (videti, pored ostalih, presudu ESLjP Ringeisen protiv Austrije , predstavka broj 2614/65, od 16. jula 1971. godine, stav 94, kao i Odluku Ustavnog suda Už-315/2008 od 13. novembra 2008. godine na: www.ustavni.sud.rs). Osim toga, Ustavni sud naglašava da pojam sud u praksi ESLjP ima autonomno značenje i nužno ne zahteva da lica i tela koja vode postupak formalno pripadaju sudskoj vlasti, već da ispunjavaju garancije propisane članom 6. stav 1. Evorpske konvencije (videti presudu Benthem protiv Holandije, predstavka broj 8848/80, od 23. oktobra 1985. godine, stav 43.) i da ESLjP, kao i Ustavni sud, prilikom ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku postupak posmatra u celini, od njegovog pokretanja do okončanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju izvršni postupak trajao skoro pet godina, što samo po sebi, može ukazivati da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kom se raspravlja za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje izvršnog postupka.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja osporenog izvršnog postupka .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao pravni interes da se izvršenje sprovede u što kraće m roku.

Ustavni sud smatra da je osnovni razlog neprimereno dugom trajanju osporenog izvršnog postupka neažurno postupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se izvršni postupak okonč a, bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu je od podnošenja predloga za izvršenje – 29. novembra 2013. godine , pa do donošenja rešenja od 8. avgusta 2016. godine, kojim je obustavljen postupak izvršenja, budući da je usvojen zahtev podnosioca da se izvršenje sprovede preko javnog izvršitelja M. D . iz Beograda, proteklo nešto više od dve godine i osam meseci, pri čemu je izvršnom sudu trebalo godinu i po dana da odluči o predlogu za izvršenje. Nakon, toga je određeno da se sprovođenje izvršenja sprovede pred javnim izvršiteljem koji je okončan nakon dve godine i četiri meseca. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je ničim opravdano propuštanje nadležnog suda da u najkraćem mogućem roku oko nča postupak po prijemu predloga za izvršenje , prevashodno doprinelo nerazumno dugom trajanju konkretnog izvršnog postupka. Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da svaki postupak, a posebno postupak izvršenja, sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere koje mu stoje na raspolaganju da se postupak okonča. Ustavni sud ukazuje da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti vođenje izvršnog postupka bez odugovlačenja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Imajući u vidu navedeno i karakter postupka koji je zahtevao hitnost u rešavanju, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 2508/15, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje po dnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja izvršnog post upka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

5. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3 izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1 ), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti