Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o zakonitosti otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u radnom sporu. Sud je ocenio da nije bilo proizvoljne primene prava prilikom odlučivanja o zakonitosti prestanka radnog odnosa na određeno vreme pravnog prethodnika podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1432/2009
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Biserke Sejfović, Hane Sejfović, Selme Sejfović, Alme Sejfović, Edina Sejfovića i Adisa Sejfovića, svih iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Biserke Sejfović, Hane Sejfović, Selme Sejfović, Alme Sejfović, Edina Sejfovića i Adisa Sejfovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 394/07 od 6. marta 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 238/09 od 5. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Biserka Sejfović, Hana Sejfović, Selma Sejfović, Alma Sejfović, Edin Sejfović i Adis Sejfović, svi iz Novog Pazara, su 28. jula 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Vladana Pantovića iz Novog Pazara, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 394/07 od 6. marta 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 238/09 od 5. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe nastavili parnični postupak koji je pokrenuo tužbom njihov pravni prethodnik, sada pok. Ekrem Sejfović, protiv HK “Sandžaktrans“ iz Novog Pazara, u kome su tražili da prvostepeni sud poništi rešenje tužene kojim je pok. Ekremu prestao radni odnos i da im tužena naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade koju bi njihov pravni prethodnik ostvario od dana nezakonitog otkaza do dana smrti; da je osporenom prvostepenom presudom odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe i da je drugostepeni sud, odlučujući o njihovoj žalbi, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev podnosilaca; da je Vrhovni sud Srbije doneo osporenu presudu, kojom je usvojio reviziju tužene i preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu podnosilaca i potvrdio osporenu prvostepenu presudu; da su, u konkretnom slučaju, prvostepeni i revizijski sud proizvoljno primenili odredbe Zakona o radu, te da sudovi nisu primenili odredbe Zakona o radnim odnosima koji je važio u trenutku kada je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe zasnovao radni odnos kod tužene; da su postupajući sudovi izveli neprihvatljiv zaključak da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe zasnovao radni odnos na određeno vreme, jer je on nastavio da radi kao vršilac dužnosti genralnog direktora tužene i nakon isteka perioda od šest meseci i da je, samim tim, njegov radni odnos prešao u radni odnos na neodređeno vreme. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Ekrem Sejfović je podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tuženog HK “Sandžaktrans“ iz Novog Pazara, radi poništaja rešenja tužene kojim je tužiocu prestao radni odnos i naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade. Imajući u vidu da je tužilac preminuo u toku parničnog postupka, njegovi pravni sledbenici Biserka Sejfović, Hana Sejfović, Selma Sejfović, Alma Sejfović, Edin Sejfović i Adis Sejfović, ovde podnosioci ustavne žalbe, su nastavili ovu parnicu.

Opštinski sud u Novom Pazaru je 6. marta 2008. godine doneo osporenu presudu P1. 394/07, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka sud utvrdio da je sada pok. Ekrem Sejfović imenovan odlukom Upravnog odbora tužene za v.d. generalnog direktora tužene na određeno vreme, i to na period od šest meseci počev od 1. juna 2001. godine; da je pravni prethodnik tužilaca imenovan na navedenu funkciju na osnovu konkursa tužene; da na sednici Upravnog odbora tužene na kojoj je na dnevnom redu bio izbor generalnog direktora nisu prisustvovali svi članovi Upravnog odbora i da su od pet članica Holdinga samo “Putnički saobraćaj“ i “Robni saobraćaj“ dale saglasnost za imenovanje sada pok. Ekrema Sejfovića na mesto generalnog direktora, dok su preostale članice “Ugostiteljstvo“, “Autoremont-servis“ i “Trgopromet“ izrazile protivljenje njegovom imenovanju, ali da je tom prilikom doneta Odluka Upravnog odbora tužene broj 02-191/2001 od 16. novembra 2001. godine o imenovanju Ekrema Sejfovića na mesto generalnog direktora; da je rešenjem Trgovinskog suda u Kraljevu Fi. 2158/2001 od 20. decembra 2001. godine odbijen predlog tužene za promenu funkcije Ekrema Sejfovića, kao lica ovlašćenog za zastupanje HK “Sandžaktrans“ iz Novog Pazara, jer navedena odluka o imenovanju generalnog direktora nije doneta u skladu sa Statutom te kompanije; da je pobijanim rešenjem tužene od 6. marta 2002. godine prestao radni odnos Ekremu Sejfoviću zaključno sa 8. februarom 2002. godine, s tim da je tužena izmirila sve obaveze prema njemu; da je pobijano rešenje tužene od 6. marta 2002. godine zakonito, jer pravni prethodnik tužilaca nije bio u stalnom radnom odnosu kod tužene, već je on primljen za v.d. direktora na određeno vreme, te mu je samim protekom tog vremena prestao radni odnos, saglasno odredbi člana 97. st. 1. tačka 1) tada važećeg Zakona o radu; da je odredbom člana 62. Zakona o preduzećima, koji je bio na snazi u spornom periodu, bilo propisano da upravni odbor postavlja i razrešava direktora, a članom 396. tačka 3. Zakona je bilo predviđeno da upravni odbor, ako direktor društvenog preduzeća nije izabran, postavlja vršioca dužnosti direktora na period do godinu dana; da je odredbom člana 12. Zakona o radnim odnosima bilo propisano da direktor zasniva radni odnos na osnovu odluke o izboru, ugovorom o radu koji zaključuju organ koji ga bira, odnosno postavlja i direktor; da je polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i navedenih zakonskih odredaba prvostepeni sud zaključio da je pravni prethodnik tužilaca 1. juna 2001. godine zasnovao radni odnos na određeno vreme na šest meseci kod tužene i da je radni odnos trebalo da mu prestane 1. decembra 2001. godine; da je pravni prethodnik tužilaca i posle tog dana nastavio da radi kod tužene na osnovu odluke od 16. novembra 2001. godine, kojom je imenovan za generalnog direktora tužene; da ta odluka nije pravno valjana jer je izbor izvršen na nezakonit način, suprotno odredbi člana 47. Statuta tužene kojom je propisano da generalnog direktora imenuje Upravni odbor Holdinga većinom glasova svih članova, na osnovu javnog konkursa, po predlogu konkursne komisije, a po prethodnoj saglasnosti upravnih odbora članica; da su tri članice izrazile protivljenje za izbor Ekrema Sejfovića na mesto generalnog direktora; da je na sednici Upravnog odbora tužene od 7. februara 2002. godine izabran Faruk Plojović na mesto generalnog direktora, uz saglasnost svih članica Upravnog odbora, te je novi direktor, na osnovu svojih zakonskih ovlašćenja doneo pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa pravnog prethodnika tužilaca, koji nije zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, pa nije postojala obaveza tužene da ga rasporedi na drugo radno mesto koje bi odgovaralo njegovim radnim sposobnostima; da je tužena izmirila sve obaveze prema sada pok. Ekremu Sejfoviću i da, stoga, ne postoji bilo kakva obaveza tužene prema njegovim pravnim sledbenicima, odnosno tužiocima.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Novom Pazaru je 28. novembra 2008. godine doneo presudu Gž1. 651/08 kojom je usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu, tako što je: u stavu prvom izreke poništio kao nezakonito rešenje v.d. generalnog direktora tužene od 6. marta 2002. godine; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa sada pok. Ekrema Sejfovića za period mart 2002. – decembar 2005. godine isplati tužiocima odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da isplati tužiocima troškove parničnog postupka. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je odredbom člana 12. Zakona o radnim odnosima bilo predviđeno da direktor u društvenom preduzeću zasniva radni odnos na osnovu odluke o izboru, ugovorom o radu, koji zaključuje sa organom koji ga bira, odnosno postavlja, te da ova odredba otklanja sumnju o tome da li je pravni prethodnik tužilaca bio u radnom odnosu kod tužene; da je način na koji direktor zasniva radni odnos nešto drugačiji od zasnivanja radnog odnosa zaposlenih, jer je za zasnivanje njegovog radnog odnosa potrebna odluka o izboru ili imenovanju; da u smislu člana 37. Zakona o radnim odnosima, direktor koji je razrešen dužnosti ostvaruje prava kao zaposleni za čijim radom je prestala potreba, osim u slučajevima u kojima u skladu sa zakonom zaposlenom prestaje radni odnos po sili zakona ili bez njegove saglasnosti; da je sada pok. Ekremu Sejfoviću tuženi kao poslodavac bio dužan da obezbedi jedno od prava iz člana 26. Zakona o radnim odnosima – raspoređivanje na drugo mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi za rad sa punim ili nepunim radnim vremenom, zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme kod drugog poslodavca, stručno osposobljavanje, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju i da mu prizna pravo na novčanu naknadu, a ako mu nije obezbedio ni jedno od ovih prava, radni odnos je mogao da mu prestane pod uslovom da mu se prethodno isplati otpremnina utvrđena Kolektivnim ugovorom; da tuženi nije pokušao da obezbedi sada pok. Ekremu Sejfoviću bilo koje pravo iz člana 26. Zakona o radnim odnosima, iako je na to imao obavezu, te mu nije mogao prestati radni odnos; da su osnovani navodi žalbe koji ukazuju na činjenicu da je pravni prethodnik tužilaca zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, te da mu po prestanku funkcije direktora ne prestaje radni odnos.

Vrhovni sud Srbije je 5. marta 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. II 238/09, kojom je usvojio reviziju tužene i preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tužilaca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da se u reviziji tužene osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je po konkursu za izbor v.d. generalnog direktora tužene, sada pok. Ekrem Sejfović zasnovao radni odnos na određeno vreme, koji mu je prestao istekom roka na koji je zasnovan, saglasno odredbi člana 97. stav 1. tačka 1) Zakona o radu; da činjenica da je nakon isteka navedenog perioda pravni prethodnik tužilaca nastavio da vrši dužnost generalnog direktora na osnovu nezakonite odluke Upravnog odbora tužene nema uticaja na drugačije presuđivanje u ovoj pravnoj stvari; da je pravilno zaključio prvostepeni sud da tužena nema nikakvih obaveza prema pravnim sledbenicima sada pok. Ekrema Sejfovića.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01), koji je stupio na snagu 22. decembra 2001. godine, bilo je propisano: da radni odnos prestaje, pored ostalog, istekom roka za koji je zasnovan (član 97. tačka 1)); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi, pored ostalih, i Zakon o radnim odnosima (“Službeni glasnik RS“, br. 55/96 i 28/2001) (član 180. tačka 1)).

Odredbom člana 12. Zakona o radnim odnosima (“Službeni glasnik RS“, br. 55/96 i 28/2001), koji je važio u vreme zasnivanja radnog odnosa pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, bilo je propisano da direktor zasniva radni odnos na osnovu odluke o izboru, ugovorom o radu koji zaključuju organ koji ga bira, odnosno postavlja i direktor.

5. Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, osporenim parničnim presudama je povređeno njihovo pravo na pravično suđenje, jer su “postupajući sudovi u sporu radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa njihovog pravnog prethodnika arbitrerno zaključili da treba primeniti odredbe Zakona o radu i da su pogrešno našli da je njihov pravni prethodnik zaključio sa tuženom radni odnos na određeno vreme“.

Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ispitivao da li su Opštinski sud u Novom Pazaru i Vrhovni sud Srbije proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Uzimajući u obzir dan donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su prvostepeni i revizijski sud izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada su ocenili da su za ocenu zakonitosti navedenog rešenja merodavne odredbe Zakona o radu iz 2001. godine, koji je propisao da radni odnos na određeno vreme prestaje istekom roka za koji je zasnovan. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su Opštinski sud u Novom Pazaru i Vrhovni sud Srbije utvrdili da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, u smislu relevantnih odredaba Zakona o radnim odnosima i Zakona o preduzećima, kao vršilac dužnosti direktora tužene zasnovao radni odnos na određeno vreme u periodu od šest meseci i da njegov radni odnos nije mogao da preraste u radni odnos na neodređeno vreme na osnovu odluke Upravnog odbora tužene koja je doneta na nezakonit način. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe nije mogao da uživa dodatnu zaštitu koju imaju zaposleni u radnom odnosu na neodređeno vreme, a koja se, pored ostalog, manifestuje i u posebnim pravima u slučaju prestanka radnog odnosa. Polazeći od toga, Ustavni sud je zaključio da su prvostepeni i revizijski sud u osporenim presudama dali dovoljne, jasne i pravno utemeljene razloge kada su ocenili da je zakonito rešenje tužene o prestanku radnog odnosa pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe i da, stoga, podnosioci nemaju pravo na naknadu materijalne štete. Ustavni sud smatra da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava i da su postupajući sudovi u osporenim presudama obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica arbitrerne primene materijalnog prava. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih i pravnih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči član 32. stav 1. Ustava. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je prethodno Ustavni sud zaključio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju da je podnosiocima povređeno njihovo pravo na imovinu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o zakonitosti otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti