Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku podnositeljki Jeleni Maleš u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Osnovni razlog za dugo trajanje postupka je neefikasno postupanje prvostepenog suda, koji nije koncentrisao izvođenje dokaza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Maleš i Katice Petrović, obe iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Maleš i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4893/09 povređeno pravo ove podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Katice Petrović.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Maleš i Katica Petrović, obe iz Novog Sada, su 1. aprila 2011. godine podnele Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10372/10 od 9. februara 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu zajemčenog članom 22. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4893/09 i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnositeljke u ustavnoj žalbi navode da su vlasnici stanova i drugih posebnih delova stambene zgrade i titulari prava svojine na pasažu iz spornog ugovora, dok stambena zgrada ima subjektivitet isključivo u poslovima koji se odnose na njeno održavanje i korišćenje, pa ona nije aktivno legitimisana za zaključenje spornog ugovora, te je drugostepeni sud morao preinačiti prvostepenu presudu i utvrditi ništavost ugovora. Podnositeljka Jelena Maleš smatra da je aktivno legitimisana za postavljanje zahteva za poništaj osporenih akata, jer je u vreme njihovog donošenja bila vlasnik stana u stambenoj zgradi, a pasaž u zgradi je zajednička imovina koja pripada i podnositeljki ustavne žalbe, zbog čega joj je povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. U ustavnoj žalbi se takođe navodi da sud pogrešno prihvata da je spisak vlasnika stanova i posebnih delova zgrade sastavni deo odluke Skupštine Stambene zgrade o davanju saglasnosti da se zajednički prostor pretvori u poslovni i ustupi na trajno korišćenje B.B. Dalje se ističe da je veliki broj svedoka naveo da taj dokument nije verodostojan, te da nije saglasan sa odlukom o otuđenju pasaža.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 19058/10, ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4893/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe Jelena Maleš i D.B. su 18. marta 2001. godine podneli tužbu protiv tuženih Stambene zgrade u Novom Sadu, Bulevar oslobođenja 28 i B.B. iz Novog Sada, radi poništaja ugovora od 5. jula 2000. godine, zaključenog između tuženih, o međusobnim pravima i obavezama, koji je za predmet imao ustupanje prava pretvaranja zajedničkog prostora u zgradi u poslovni prostor i koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov1. 16959/2000 od 6. jula 2000. godine, te radi poništaja Prvog aneksa ugovora od 15. januara 2001. godine, overenog kod istog suda pod brojem Ov1. 1087/2001.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1743/01 od 10. juna 2003. godine određena je privremena mera zabrane otuđenja, opterećenja i prometa poslovnog prostora u površini od 23,65 m2 koji je drugotuženi faktički pripojio postojećem lokalu - poslovnom prostoru i sa istim prostorom predstavlja jedinstvenu celinu u prizemlju južnog krila stambene zgrade koja se nalazi u Novom Sadu, Bulevar oslobođenja 28, te zabrana upisa pripajanja navedenog poslovnog prostora postojećem lokalu, dok je Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti Novi Sad naloženo da u listu nepokretnosti broj 1407 KO Novi Sad sprovede navedenu zabranu upisa pripajanja, s tim što će privremena mera trajati do pravnosnažnog okončanja spora.

Podneskom od 7. februara 2007. godine tužioci su postavili i eventualni tužbeni zahtev kojim su tražili da se utvrdi ništavost navedenog ugovora.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1743/01 od 30. januara 2008. godine prekinut je parnični postupak zbog smrti tužioca D. B, ali je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2503/08 od 8. maja 2009. godine, prvostepeno rešenje ukinuto u odnosu na tužilju Jelenu Maleš, ovde podnositeljku ustavne žalbe, i određeno da se postupak po njenoj tužbi nastavi.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4893/09 od 8. oktobra 2009. godine, u prvom stavu izreke, utvrđena je vrednost predmeta spora na iznos od 360.000,00 dinara, dok je drugim stavom izreke odbijen predlog drugotuženog za prekid postupka. Trećim stavom izreke ove presude odbijen je osnovni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi odluka Skupštine stambene zgrade broj 28 na Bulevaru oslobođenja u Novom Sadu, bez broja i datuma, kojom se drugotuženom ustupa na trajno korišćenje zajednički prostor u zgradi - natkriveni prostor u prizemlju i odobrava mu se da isti može pretvoriti u poslovni prostor, i kojom odlukom je ovlašćen predsednik skupštine zgrade, ing. M.M, da u ime stambene zgrade potpiše ugovor sa drugotuženim i overi potpis u sudu, zatim da se poništi ugovor o međusobnim pravima i obavezama zaključen 5. jula 2000. godine u Novom Sadu između tuženih o ustupanju prava pretvaranja zajedničkog prostora u zgradi u poslovni prostor koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 6. jula 2000. godine pod brojem Ov1. 16959/2000 i prvi aneks tog ugovora koji je zaključen 15. januara 2001. godine i overen kod istog suda 15. januara 2001. godine pod brojem Ov1. 1087/2001. Četvrtim stavom izreke presude delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništav ugovor o ustupanju prava pretvaranja zajedničkog prostora u zgradi u poslovni prostor u delu u kome je u tački 8) ugovoreno da zaključenjem tog ugovora stranke stavljaju van snage ugovor o zakupu zaključen 25. februara 1998. godine i konstatuju da taj ugovor nije ni bio realizovan, dok je petim stavom izreke odbijen eventualni tužbeni zahtev u preostalom delu, preko usvojenog kojim se traži utvrđenje ništavosti navedenog ugovora u celini, utvrđenje ništavosti sporne odluke Skupštine Stambene zgrade broj 28 na Bulevaru oslobođenja u Novom Sadu, kao i utvrđenje ništavosti prvog aneksa ugovora, dok je šestim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8178/10 od 9. septembra 2010. godine predmet je vraćen Osnovnom sudu u Novom Sadu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10372/10 od 9. februara 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i drugotuženog i prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, između ostalog, navodi: da je tužilja bila vlasnik jednog od stanova u stambenoj zgradi u Novom Sadu, Bulevar oslobođenja 28, te da nije dala saglasnost za proširenje poslovnog prostora drugotuženog tako što bi sopstvenim sredstvima zazidao slobodan prostor pored svog poslovnog prostora i tako ga povećao; da tužilja nije bila aktivno legitimisana za postavljanje zahteva za poništaj spornih pravnih akata, jer nije bila njihov potpisnik, niti ugovarač, niti je u bilo kom smislu bila njihov akter; da je tokom postupka tužilja otuđila svoj stan, pa više nije ni član Skupštine stambene zgrade; da je nakon toga raspolaganja i nakon prestanka svojstva vlasnika stana u tuženoj zgradi, postavila eventualni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odluke Skupštine zgrade, te ugovora i njegovog aneksa; da je prvostepeni sud utvrdio da se Skupština nije sastala, ali da je odluka o saglasnosti doneta aktom potpisivanja takve saglasnosti kojom prilikom su vlasnici stanova bili upoznati sa sadržinom buduće odluke i sa ličnošću koja će biti potpisnik ugovora na strani stambene zgrade; da se sabiranjem površina stanova čiji su vlasnici u prvom potpisivanju dali saglasnost, te onih koji su naknadno potvrdili saglasnost suvlasnika, člana porodice ili srodnika, te sabiranjem odgovarajućeg suvlasničkog dela površina stana gde je suvlasnik dao saglasnost, a ostali suvlasnici nisu, dobija površina znatno preko 50% ukupne površine (3.883 m2); da je u konkretnom slučaju reč o specifičnoj situaciji, jer nema sanacije ravnog krova i izgradnje, odnosno adaptacije novog stana, niti zajedničke prostorije koja se pretvara u stan ili poslovni prostor, niti zajedničke prostorije koja se pripaja susednom stanu, već je u pitanju njihova kombinacija, odnosno izgradnja nove prostorije na zajedničkom prostoru koju vrši vlasnik poslovnog prostora kome će se novosagrađena prostorija pripojiti; da pravilno zaključuje prvostepeni sud da se odluka može doneti u formi potpisivanja saglasnosti na unapred sastavljenu formulaciju buduće odluke zbog čega je žalba tužilje neosnovana.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 19058/10 od 15. marta 2011. godine stavljeno je van snage rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1743/01 od 10. juna 2003. godine i naloženo Republičkom geodetskom zavodu - Službi za katastar nepokretnosti da izvrši brisanje upisane privremene mere.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 19058/10 od 16. decembra 2011. godine odbijen je predlog tužilje za ponavljanje postupka, ali je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2313/12 od 1. avgusta 2012. godine usvojena žalba tužilje, ukinuto prvostepeno rešenje od 16. decembra 2011. godine i predmet vraćen Osnovnom sudu u Novom Sadu na dalji postupak.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10372/10 od 2. aprila 2014. godine odbijen je predlog tužilje za ponavljanje postupka okončanog presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10372/10 od 9. februara 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosi teljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava svakom se jemči pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku, koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotr ebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

Odredbama Zakona o održavanju stambenih zgrada (''Službeni glasnik RS'', br. 44/95, 46/98, 1/01 i 101/05), koje se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stambena zgrada ima svojstvo pravnog lica u pravnim poslovima koji se odnose na održavanje i korišćenje stambene zgrade (član 11. stav 1.); da se u stambenoj zgradi obrazuje skupština zgrade koju čine svi vlasnici stanova i drugih posebnih delova zgrade (član 12. stav 1.); da Skupština zgrade saglasnošću vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade može doneti odluku o izvođenju radova na sanaciji ravnog krova, odnosno krovne konstrukcije kojom se, saglasno propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata, može izgraditi, odnosno adaptirati novi stan (član 18. stav 1.); da Skupština zgrade može doneti odluku da se zajedničke prostorije pretvore u stan ili poslovni prostor, ako su za to ispunjeni uslovi po propisima o planiranju i uređenju prostora i izgradnji objekata (član 21. stav 1.); da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi saglasnošću vlasnika stanova, odnosno drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade (član 21. stav 3.); da ako zajednička prostorija ne ispunjava propisane uslove za pretvaranje u poseban stan, skupština zgrade može doneti odluku o pripajanju te prostorije susednom stanu, odnosno poslovnoj prostoriji (član 22. stav 1.); da se odluka iz stava 1. ovog člana donosi saglasnošću vlasnika stanova odnosno drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade (član 22. stav 2.).

Odlukom Ustavnog suda IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 27/11 od 20. aprila 2011. godine, utvrđeno je da odredbe člana 18. stav 1. u delu koji glasi „saglasnošću vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, člana 21. stav 3. i člana 22. stav 2. Zakona o održavanju stambenih zgrada (''Službeni glasnik RS'', br. 44/95, 46/98 i 1/01) nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Danom objavljivanja ove odluke Ustavnog suda prestale da važe navedene odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada.

Odredbom člana 19. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) propisano je da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine.

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 18 . marta 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10372/10 od 9. februara 2011. godine, kojom je pravnosnažno okončan postupak u ovoj pravnoj stvari, prošlo deset godina.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava , konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka zakazano je 27 ročišta, od kojih sedam nije održano (od toga - dva zbog bolesti tužilaca, a jedno zbog smrti drugotužioca). Sud je u dokaznom postupku saslušao tužilju i drugotuženog u svojstvu parničnih stranaka, kao i veći broj svedoka, te pročitao pismenu dokumentaciju koju je tokom postupka pribavio. Od početka postupka do njegovog okončanja doneta je jedna prvostepena i jedna drugostepena presuda.

Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da je konkretan predmet bio složen s obzirom na to da je sud tokom postupka imao zadatak da raspravlja po osnovnom i eventualnom tužbenom zahtevu, pri čemu je za utvrđivanje činjeničnog stanja bilo neophodno izvesti veći broj dokaza. U ulozi tužilaca pojavila su se dva lica, pri čemu je drugotužilac tokom postupak preminuo, dok je tužba bila usmerena protiv dva tužena lica. Međutim, složenost predmeta spora ne može da opravda skoro desetogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala nesumnjiv interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku, s obzirom na to da je predmet tužbenog zahteva bio vezan za prava na zajedničkim delovima zgrade u kojoj je u momentu podnošenja tužbe bila vlasnik jednog stana.

Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka pred sudom, jer je aktivno učestvovala u postupku i nije zloupotrebljavala svoj procesni položaj.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka predstavljaju propusti prvostepenog suda da na jednom ročištu koncentriše izvođenje većeg broja dokaza koje su stranke predložile, čime je u znatnoj meri doprineo odugovlačenju postupka. Ovakav zaključak proizlazi pre svega iz činjenice da je prvostepeni sud na 13 ročišta saslušao ukupno 32 svedoka, kao i tužioce, te drugotuženog u svojstvu parničnih stranaka.

Takođe, na početku postupka sud nije bio dovoljno aktivan, s obzirom na to da je od prvog održanog ročišta 5. aprila 2001. godine pa do zakazivanja drugog ročišta za 28. februar 2002. godine proteklo 11 meseci (u kom vremenu je sud samo primao podneske stranaka). Na dalje odugovlačenje uticalo je i postupanje suda na ročištu održanom 8. jula 2003. godine, na kome je doneto rešenje kojim se "ne dozvoljava podnošenje protivtužbe od 17. juna 2003. godine". Međutim, nakon sedam meseci, sud je svoju odluku stavio van snage rešenjem od 12. januara 2004. godine, i trećim stavom izreke nije dozvolio spajanje postupka po protivtužbi. U daljem toku parnice, postupak je u odnosu na podnositeljku Jelenu Maleš neosnovano bio u prekidu četiri meseca. Stoga, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je zaključio da je, pre svega, neažurno postupanje prvostepenog suda, dovelo do toga da je parnični postupak trajao gotovo deset godina, te je, p olazeći od navedenog, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu u prvom delu tačke 1. izreke i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe Jeleni Maleš povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zaje mčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 10372/10 od 9. februara 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Ustavni sud je ocenio da osporena presud a sadrž i detaljne i jasne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog pr ava zbog kojih je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev kojim je podnositeljka tražila da se poništi odluka Skupštine stambene zgrade, kao i da se ponište ugovor i aneks tog ugovora koji su zaključeni između tuženih, odnosno da se utvrdi njihova ništavost, osim u delu koji se odnosio na stavljanje van snage ranijeg ugovora o zakupu zaključenog 25. februara 1998. godine.

U konkretnom slučaju, tužilja koja je bila vlasnik stana u stambenoj zgradi nije dala saglasnost za pretvaranje zajedničkog dela zgrade u poslovni prostor i njegovo pripajanje poslovnom prostoru drugotuženog. Ona je tokom trajanja parničnog postupka, ugovorom o kupoprodaji od 27. septembra 2001. godine, otuđila svoj stan, te nije više bila član Skupštine stambene zgrade.

Drugostepeni sud je jasno naveo da je odluka Skupštine stambene zgrade o pretvaranju zajedničkog dela zgrade u poslovni prostor doneta aktom potpisivanja saglasnosti koju su dali vlasnici stanova koji su pri tome bili upoznati sa sadržinom buduće odluke i sa licem koje će potpisati ugovor na strani stambene zgrade. Odluka Skupštine zgrade o pretvaranju zajedničkih prostorija u poslovni prostor doneta je prema propisima koji su važili u vreme njenog donošenja, saglasnošću vlasnika posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine posebnih delova zgrade, a investitor i stambena zgrada su međusobne odnose regulisali ugovorom, pri čemu je izjašnjavanje moglo biti ostvareno i u formi davanja pisanih izjava vlasnika posebnih delova zgrade. Ovakva ocena postupajućeg suda nesumljivo proizlazi iz odredbe člana 17. stav 4. Zakona o održavanju stambenih zgrada koji propisuje da se smatra da je glasanje obavljeno i u slučaju kada vlasnici stanova i drugih posebnih delova u zgradi daju pismenu saglasnost, a prema kriterijumima za donošenje odluka utvrđenim tim zakonom.

Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, utvrđeno da su vlasnici stanova čija površina znatno prelazi preko 50% ukupne površine stanova u zgradi dali svoju saglasnost drugotuženom, to se sporni pravni akti ne mogu smatrati ništavim. Odluka Skupštine zgrade, uz ugovor, prethodi pretvaranju zajedničkih delova zgrade u njen poseban deo, na način određen tada važećim odredbama čl. 18. do 22. navedenog Zakona. Pri tome je ugovor u suštini samo sprovedbeni akt Skupštine zgrade, jer se odlukom stvaraju prava i obaveze za zgradu i investitora. Naime, u situaciji kada su vlasnici stanova i posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade glasali u dozvoljenoj formi, stav vlasnika posebnih delova zgrade koji sa tim nisu saglasni nije od značaja. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je sabiranjem površina stanova čiji su vlasnici dali svoju saglasnost drugotuženom, obuhvaćeno znatno više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade, zbog čega su i sudovi izveli zaključak o pravnoj valjanosti sporne odluke. O tome je u osporenoj presudi dato detaljno i argumentovano obrazloženje koje se ne može smatrati proizvoljnim ni arbitrernim.

Takođe, Apelacioni sud u Novom Sadu je jasno obrazložio da je M.M. bio ovlašćen na potpisivanje ugovora u ime stambene zgrade, s obzirom na to da je tokom postupka utvrđeno da je u to vreme on obavljao funkciju predsednika Skupštine i nije bilo drugog izabranog predsednika. Ovo tim pre što je na potpisivanje ugovora i overu potpisa upravo on ovlašćen spornom odlukom Skupštine Stambene zgrade, pa se odluka suda ne može zbog toga smatrati nepravičnom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presud e.

Ustavni sud smatra da su za ocenu pravičnosti sprovedenog postupka, u konkretnoj situaciji, bez uticaja navodi podnositeljke, koje iznosi i u ustavnosudskom postupku, da je „veliki broj svedoka istakao da spisak stanara nije verodostojan“. Ovo, pre svega, iz razloga što Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je, sa ustavnopravnog stanovišta, neprihvatljivo isticanje povrede prava iz člana 22. stav 1. Ustava, s obzirom na to da se o tužbenom zahtevu podnositeljke meritorno raspravljalo pred dve sudske instance.

Konačno, imajući u vidu da povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava podnositeljka obrazlaže istim razlozima kojima obrazlaže i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to je Ustavni sud utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za ispitivanje osnovanosti istaknute povrede prava na imovinu .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe Katica Petrović nije bila učesnik u osporenom postupku, pa ona nije aktivno legitimisana za podnošenje ustavne žalbe, te je u odnosu na nju odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti