Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog obustave postupka bez glavnog pretresa

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su nezakonito obustavili krivični postupak odbijanjem supsidijarnog optužnog predloga bez održavanja glavnog pretresa, čime su podnositeljki uskratili pravo na raspravljanje o krivičnoj odgovornosti okrivljenog.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1435/2008
16.07.2009.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marije Vučković iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marije Vučković i utvrđuje da je rešenjem Opštinskog suda u Negotinu K. 420/07 od 12. oktobra 2007. godine i rešenjem Okružnog suda u Negotinu Kž. 502/07 od 27. decembra 2007. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marija Vučković iz Negotina podnela je 4. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Ivice Radonjića, advokata iz Negotina, ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Negotinu K. 420/07 od 12. oktobra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Negotinu Kž. 502/07 od 27. decembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je Opštinski sud u Negotinu rešenjem K. 420/07 od 12. oktobra 2007. godine odbio njen supsidijarni optužni predlog podnet protiv D.S. zbog krivičnog dela lažno prijavljivanje iz člana 334. stav 1. Krivičnog zakonika i obustavio krivični postupak. Okružni sud u Negotinu je rešenjem Kž. 502/07 od 27. decembra 2007. godine, odbio žalbu podnositeljke i potvrdio prvostepeno rešenje. Uvažavajući njenu inicijativu, Republički javni tužilac je protiv navedenih rešenja podigao zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je presudom Kzz. 70/08 od 22. septembra 2008. godine uvažio zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i utvrdio da je osporenim rešenjima povređen zakon. Smatra da je „neshvatljivo“ da prvostepeni sud bez glavnog pretresa utvrđuje nedostatak subjektivnog elementa krivičnog dela, a da drugostepeni sud „ni jednom jedinom rečju nije pomenuo ništa od iscrpnih navoda iz žalbe, već svoju odluku ispunio uopštenim rečenicama koje se mogu primeniti u svakom krivičnom predmetu". Predlaže da Ustavni sud donese odluku kojom će ustavnu žalbu usvojiti i utvrditi da joj je uskraćeno i povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na naknadu štete i pravo na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i da se uklone štetne posledice i da joj se nadoknadi šteta.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema članu 34. stav 4. Ustava, zajemčeno je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku. Istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.
Članom 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe podnela je Opštinskom sudu u Negotinu supsidijarni optužni predlog nakon što je Opštinsko javno tužilaštvo u Negotinu odbacilo njenu krivičnu prijavu. Optužni predlog podnet je protiv D.S. zbog krivičnog dela lažno prijavljivanje iz člana 334. stav 1. KZ RS, jer je D.S. protiv podnositeljke i P.V. podneo krivičnu prijavu zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 2. Krivičnog zakonika. Opštinski sud u Negotinu je, bez zakazivanja glavnog pretresa, rešenjem K. 420/07 od 12. oktobra 2007. godine odbio optužni predlog podnositeljke ustavne žalbe i obustavio krivični postupak protiv okrivljenog. Obrazlažići svoju odluku, Opštinski sud u Negotinu je, između ostalog, naveo da na strani okrivljenog u momentu podnošenja krivične prijave protiv podnositeljke ustavne žalbe i njenog supruga, „nije postojala potrebna svest, znanje da prijavljena lica nisu učinioci predmetnog krivičnog dela, a koja bi se ogledala kroz određenu sigurnost o nevinosti prijavljenih“, kao i da je „bez uticaja činjenica kasnijeg odbačaja krivične prijave okrivljenog“, te da „na strani okrivljenog nije postojao subjektivni element krivičnog dela lažno prijavljivanje iz člana 334. stav 1. Krivičnog zakonika-potrebna svest i znanje da prijavljeni nisu učinili krivično delo“.
Okružni sud u Negotinu je rešenjem Kž. 502/07 od 27. decembra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika podnositeljke izjavljenu protiv rešenja Opštinskog suda u Negotinu K. 420/07, navodeći da „prvostepeni sud prilikom donošenja pobijanog rešenja nije učinio nijednu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, već je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilnom primenom materijalnog prava, izveo pravilan zaključak da na strani okrivljenog nije postojao subjektivni element krivičnog dela lažno prijavljivanje iz člana 334. stav 1. Krivičnog zakonika-potrebna svest, znanje da prijavljeni nisu izvršili krivično delo za koje su prijavljeni“.
Republički javni tužilac je 10. juna 2008. godine aktom Ktz. 466/08 podigao zahtev za zaštitu zakonitosti po inicijativi podnositeljke ustavne žalbe protiv rešenja Opštinskog suda u Negotinu K. 420/07 od 12. oktobra 2007. godine i rešenja Okružnog suda u Negotinu Kž. 502/07 od 27. decembra 2007. godine. Vrhovni sud Srbije je presudom Kzz. 70/08 od 22. septembra 2008. godine uvažio navedeni zahtev i utvrdio da je rešenjem Opštinskog suda u Negotinu K. 420/07 od 12. oktobra 2007. godine i rešenjem Okružnog suda u Negotinu Kž. 502/07 od 27. decembra 2007. godine povređen zakon time što je učinjena bitna povreda krivičnog postupka. Po oceni Vrhovnog suda, „prvostepeni sud nije ovlašćen da van kontradiktornog postupka vrši ocenu postojećih dokaza niti utvrđuje da li je kod prijavljenog postojala svest o tome da prijavljuje nekog za koga zna da nije učinio krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti“, kao i da se „utvrđivanje subjektivnog elementa u ovom slučaju moglo (se) učiniti samo na glavnom pretresu, a nikako u fazi kontrole optužbe, pa je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, koja je uticala na zakonito i pravilno donošenje odluke u konkretnom slučaju“. Kako odlučujući po žalbi na prvostepeno rešenje drugostepeni sud navedenu povredu nije otklonio, već je u svemu prihvatio razloge prvostepenog suda, to je i drugostepenim rešenjem učinjena ista povreda u korist okrivljenog.
4. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/205 i 49/07) propisano je: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1. ); da kad sud primi optužni predlog, sudija će prethodno ispitati, pored ostalog, da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga (član 439. stav 1.); da će sudija odbiti optužni predlog ako nađe da postoje razlozi za obustavu postupka predviđeni u članu 274. stav 1. tač. 1. do 3. (član 441. stav 1.); da se krivični postupak obustavlja ako se ustanovi: da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo (član 274. stav 1. tačka 1.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća ako ovim zakonom nije drugačije određeno, a da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. stav 1. i 3.).
Ostale odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari propisuju: da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji i ako sud za vreme pripremanja glavnog pretresa ili u toku glavnog pretresa, ili prilikom donošenja presude, nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakonika, ili je na glavnom pretresu povredio pravo odbrane, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonito i pravilno donošenje presude (član 368. stav 2.); da kad sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, doneće presudu kojom će, prema prirodi povrede, ili preinačiti pravnosnažnu odluku, ili ukinuti u celini ili delimično odluke prvostepenog i višeg suda, ili samo odluku višeg suda i predmet vratiti na ponovnu odluku ili suđenje prvostepenom ili višem sudu, ili će se ograničiti samo na to da utvrdi povredu zakona, i da ako je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut na štetu okrivljenog a sud nađe da je osnovan, utvrdiće samo da postoji povreda zakona, ne dirajući u pravnosnažnu odluku (član 425. st. 1. i 2.).
Krivičnim zakonikom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05), koji je stupio je na snagu 1. januara 2006. godine, odredbom člana 334. propisano je krivično delo lažno prijavljivanje koje glasi: „Ko prijavi određeno lice da je učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, a zna da to lice nije učinilac tog dela, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.)“.
5. Ustavni sud je, ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno ustavno pravo garantovano ovom odredbom.
Naime, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanom na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama i osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv nekog lica. U tom smislu, pravo na pravično suđenje se u krivičnom postupku prvenstveno garantuje okrivljenom, jer se o njegovim pravima i optužbama protiv njega odlučuje.
Polazeći od zakonskih odredaba kojima se uređuje krivični postupak, Ustavni sud smatra da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen. U tom smislu je i Zakonikom o krivičnom postupku, pored ostalog, predviđeno da sudija može odbiti optužni predlog ako nađe da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo.
Imajući u vidu da optužni predlog u krivičnom postupku može podneti i oštećeni, kao supsidijarni tužilac, Sud je ocenio da se neka od prava garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava mogu odnositi i na supsidijarnog tužioca, kao stranke u postupku.
U konkretnom slučaju, Ustavni sud je stanovišta da su osporena rešenja doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti. Međutim, donošenjem osporenih rešenja podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno je pravo da nadležni sud javno raspravi o eventualnom postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, za šta je podnositeljka kao supsidijarni tužilac imala lični interes.
Načelo raspravljanja u suštini znači postojanje mogućnosti za svaku stranku u sudskom postupku da iznosi činjenice koje mogu biti od značaja za odlučivanje, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda druge stranke u postupku sa kojima se ne slaže. Prvostepeni sud je donoseći osporeno rešenje o obustavi krivičnog postupka prema okrivljenom iz razloga što delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, pošao od činjenice da u konkretnom slučaju nedostaje bitan element krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, a to je svest o delu-umišljaj, koji stav je drugostepeni sud uvažio. Međutim, ova okolnost se morala utvrditi ocenom dokaza koji se nalaze u spisima, s tim što se sud nije mogao upustiti u ocenu protivrečnih dokaza, niti preći preko neutvrđenih spornih činjenica, jer se ova pitanja moraju ostaviti za glavni pretres, a što sud nije učinio.
Ustavni sud je cenio činjenicu da je Vrhovni sud utvrdio povredu koja je učinjena osporenim rešenjima, ali imajući u vidu da po Ustavu i zakonu nije mogao da navedena rešenja ukine, jer bi povredio zabranu preinačenja na štetu okrivljenog, to je u konkretnom slučaju samo utvrdio povredu zakona zbog učinjene bitne povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku.
6. U odnosu na povredu prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 35. st. 2. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe u odnosu na pravo na naknadu štete nije navela navode i razloge koji bi ukazivali na povredu ovog prava, a da je imala pravo na jednaku zaštitu prava jer je na raspolaganju imala sva pravna sredstva propisana zakonom i njihovim korišćenjem je došla do Vrhovnog suda Srbije koji je utvrdio ovredu učinjenu na njenu štetu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete i pravo na jednaku zaštitu prava, te da ustavnu žalbu u ovom delu treba odbiti.
7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), odlučio kao u stavu 1. izreke, a na osnovu stava 2. istog člana Zakona odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog obustave postupka bez glavnog pretresa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti