Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina i pet meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Aranđelovića iz Grdelice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Aranđelovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5111/03 (kasnije predmet Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2094/10) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Aranđelović iz Grdelice podneo je Ustavnom sudu, 2. marta 2010. godine, preko punomoćnika Violete Tasić, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 5111/03.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem A.D. „Danilo Bošković“ iz Grdelice broj 855 od 31. jula 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze; da je podnosilac podneo tužbu 12. avgusta 2003. godine Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv A.D. „Danilo Bošković“ iz Gredelice, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu; da je presudom Opštinskog suda P. 5111/03 od 9. maja 2006. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca; da je podnosilac 5. jula 2006. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Leskovcu; da je zbog ukupnog trajanja postupka, podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2094/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 12. avgusta 2003. godine Opštinskom sudu tužbu protiv tuženog A.D. „Danilo Bošković“ iz Grdelice, kojom je tražio da se poništi rešenje tuženog broj 855 od 31. jula 2003. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu, vraćanje na rad, kao i naknadu štete na ime izgubljene zarade za period od 1. avgusta 2003. godine do vraćanja na rad.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 11. maja 2004. godine.

Tokom trajanja prvostepenog postupka zakazano je ukupno 14 ročišta za glavnu raspravu od kojih tri nije održano zbog nepristupanja tuženog, a jedno zbog nepristupanja svedoka. U postupku je saslušano više svedoka.

Opštinski sud je presudom P. 5111/03 od 9. maja 2006. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Protiv navedene presude tužilac je 5. jula 2006. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Leskovcu.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 493/10 od 12. marta 2010. godine ukinuta je ožalbena presuda i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2094/10 od 23. decembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno kao nezakonito osporeno rešenje tuženog, obavezan tuženi da tužioca vrati na radno mesto koje je obavljao do donošenja rešenja, kao i da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade usled nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati određeni novčani iznos. Protiv navedene presude parnične stranke nisu izjavile žalbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbama člana 10. bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova . Odredbom člana 434. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporov a.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 , 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 12. avgusta 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, te da je okončan donošenjem presude Osnovnog suda u Leskovcu od 23. decembra 2010. godine .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor trajao sedam godina i pet meseci, što samo po sebi može da ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu zahtevala su sprovođenje nešto složenijeg dokaznog postupka. Prvostepeni sud je u osporenom parničnom postupku trebalo da utvrdi zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu, kao i eventualnu visinu naknade štete koja pripada tužiocu zbog nezakonitog otkaza.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i radnopravna restitucija tužioca kao bivšeg zaposlenog, te isplata određenog novčanog iznosa na ime naknade štete zbog izgubljene zarade. Ispitujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprine o dužini trajanja postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje Opštinskog suda, kao i Okružnog suda u Leskovcu, koji n isu iskoristili ovlašćenja propisana procesnim zakonom da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Opštinski sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon devet meseci od podnošenja tužbe. Pored toga, od ukupno 14 zakazanih ročišta, četiri nisu održana – tri zbog nepristupanja tuženog, a jedno zbog nepristupanja svedoka. Takođe, Okružni sud u Leskovcu nije odlučio po žalbi tužioca tri godine i šest meseci. Ustavni sud, međutim, ukazuje da su Apelacioni sud u Nišu i Osnovni sud u Leskovcu postupali efikasno. Apelacioni sud u Nišu je rešenje Gž1. 493/10 doneo samo tri meseca od preuzimanja predmeta od Okružnog suda u Leskovcu, dok je Osnovni sud u Leskovcu presudu u ponovnom prvostepenom postupku doneo nakon samo devet meseci.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P.5111/03 (kasnije predmet Osnovnog suda u Leskovcu P1. 2094/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odred be člana 89. st av. 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti