Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku. Iako je izvršni dužnik prestao da postoji, postupajući sud je svojim brojnim procesnim propustima i neaktivnošću neopravdano produžio trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1436/2010
26.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Vilotijevića iz Šljivovice, opština Čajetina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milana Vilotijevića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čajetini u predmetu I. 112/06, a kasnije pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 20/10 (06), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Vilotijević iz Šljivovice, opština Čajetina, podneo je 2. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragiše Todorovića, advokata iz Užica , ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Užicu R. 81/00 od 29. avgusta 2001. godine, rešenja Trgovinskog suda u Užicu St. 344/96 od 26. aprila 2002. godine, rešenja Trgovinskog suda u Užicu St. 344/96 od 12. jula 2002. godine, rešenja Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 14. oktobra 2002. godine, rešenja Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 28. marta 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 17. novembra 2004. godine i rešenja Osnovnog suda u Užicu I. 20/10 (06) od 18. januara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu, prava na rad, prava na zdravstvenu zaštitu, prava na socijalnu zaštitu i prava na penzijsko osiguranje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, kao i čl. 58, 60, 68. do 70. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čajetini u predmetu I. 112/06.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da konkretni postupak traje devet godina, odnosno od donošenja rešenja Privrednog suda u Užicu R. 81/00 od 29. avgusta 2001. godine, te da još nije okončan. Ističe da je tek nakon 369 dana od podnošenja predloga za izvršenje pravnosnažnog rešenja Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 28. marta 2003. godine, izvršni sudija odbacio taj predlog kao neuredan, da bi potom u ponovnom postupku obustavio izvršni po stupak pre nego što je i započet, sa obrazloženjem da je izvršni dužnik prestao da postoji, što je u suprotnosti sa potvrdom Agencije za privredne registre od 31. jula 2006. godine iz koje proističe da preduzeće označeno kao izvršni dužnik postoji i da se nalazi u postupku registracije. U ustavnoj žalbi je predloženo da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocu i "drugim zaposlenim radnicima ZP "Bor" SA OO, Čajetina, Braneško Polje" povređena označena ustavna prava, kao i da se Republika Srbija obaveže da ukloni sve štetne posledice koje su prouzrokovale postupajuće sudije u stečajnom i izvršnom postupku. Zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11) propoisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Čajetini I. 112/06, kasnije spisi predmeta Osnovnog suda u Užicu I. 20/10 (06), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredni sud u Užicu je 29. avgusta 2001. godine doneo osporeno rešenje R. 91/2000 kojim je određeno brisanje kao neosnovanog upisa u sudski registar Privrednog suda u Užicu preduzeća u zadružnoj svojini "Bor" iz Braneškog Polj a, opština Čajetina, izvršenog po rešenju Fi. 872/96 od 18. jula 1996. godine. Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 14. oktobra 2002. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnom masom brisanog ZP "Bor" Braneško Polje . Osporenim rešenjem istog sud a St. 680/02 od 28. marta 2003. godine, u stavu prvom tačka 14) i stavu drugo m izreke, priznato je potraživanje stečajnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema stečajnoj masi nad kojom je sprovođen stečajni postupak, u iznosu od 68.101,00 dinar na ime garantovane minimalne zarade i regresa za godišnji odmor, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom. Trgovinski sud u Užicu je osporenim rešenjem St. 680/02 od 17 . novembra 2004. godine zaključio stečajni postupak nad stečajnom masom brisanog ZP "Bor" Braneško Polje , dok je imovina stečajnog dužnika koja nije prodata, predata osnivaču ZZ "Ljubiš" u stečaju iz Ljubiša, bez preuzimanja obaveza.

Na osnovu pomenutog rešenja stečajnog suda od 28. marta 2003. godine, izvršni poverioci, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, su 7. juna 2006. godine tadašnjem Opštinskom sudu u Čajetini podneli predlog za izvršenje na pokretnim i nepokretnim stvarima izvršnog dužnika.

Trgovinski sud u Užicu je 15. juna 2006. godine obavestio Opštinski sud u Čajetini da je rešenjem tog suda St. 680/02 od 17. novembra 2004. godine zaključen stečajni postupak nad stečajnom masom brisanog ZP "BOR" Braneško Polje, te da je imovina koja je činila stečajnu masu unovčena u toku stečajnog postupka.

Nakon što su izvršni poverioci povukli predlog za izvršenje na nepokretnostima izvršnog dužnika , Opštinski sud u Čajetini je rešenjem I. 112/06 od 6. avgusta 2006. godine odbacio kao neuredan predlog za izvršenje podnet 7. juna 2006. godine, jer izvršni poverioci nisu u ostavljenom roku obavestili sud o mestu na kome se nalaze pokretne stvari na kojima su predložili izvršenje .

Postupajući po žalbi izvršnih poverilaca od 14. avgusta 2006. g odine, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 1540/06 od 21. avgusta 2006. g odine ukinuo prvostepeno rešenje, sa nalogom da se u ponovnom postupku utvrdi da li je stečajni postupak okončan i da li izvršni dužnik postoji, a od čega je zavisila mogućnost sprovođenja izvršenja.

Opštinski sud u Čajetini je u ponovnom postupku 12. decembra 2006. godine pribavio rešenje Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 17. novembra 2004. godine iz koga proizlazi da je zaključen stečajni postupak nad stečajnom masom brisanog ZP "Bor" Braneško Polje i da je neutrošeni deo imovine koji je činio stečajnu masu nakon zaključenja stečajnog postupka predat osnivaču brisanog preduzeća bez preuzimanja obaveza , u smislu odredbe člana 88. stav 5. ranije važećeg Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ “, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96). Pribavljena je i potvrda Agencije za privredne registre broj 01-1-1341-1/07 od 5. februara 2007. godine iz koje proizlazi da se Preduzeće u zadružnoj svojini za proizvodnju i preradu drveta "BOR" SA OO, Braneško Polje BB, Čajetina, matični broj 17111574, nalazi u statusu privrednog društva u procesu registracije, što znači da je u toku postupak prevođenja u Registar. Izvršni sud je takođe 8. novembra 2006. godine izlaskom na lice mesta konstatovao da ne postoji imovina preduzeća označenog kao izvršni dužnik, o čemu je sačinjen zapisnik o popisu i proceni , a 13. marta 2007. godine održano je ročište na kome je izvršnim poveriocima ponovo naloženo da dostave podatke o tome gde se tačno nalaze pokretne stvari na kojima je predloženo izvršenje.

Opštinski sud u Čajetini je rešenjem I. 112/06 od 11. juna 2007. godine po drugi put odbacio kao neuredan predlog za izvršenje, jer punomoćnik izvršnih poveri laca ni je u ostavljenom roku obavestio sud gde se nalaze pokretne stvari izvršnog dužnika. Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 1479/07 od 22. avgusta 2007. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vra tio predmet na ponovni postupak, ukazujući, pored ostalog, prvostepenom sudu da je bio dužan da primenom člana 68. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) obustavi izvršenje, ukoliko je već našao da izvršni dužnik ne postoji i da je stečajni postupak zaključen.

Postupajući u ponovnom postupku, Opštinski sud u Čajetini je rešenjem I. 117/06 od 2. novembra 2007. godine odredio izvršenje po predlogu izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da bi nakon toga pribavio rešenje Trgovinskog sud a u Užicu St. 680/02 od 28. marta 2003. godine snabdeveno klauzulom p ravnosnažnosti.

Zaključkom Opštinskog suda u Čajetini I. 112/06 od 23. maja 2008. godine predmet I. 117/06 izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, zajedno sa predmetima ostalih izvršnih poverilaca, spojeni su sa predmetom I. 112/06 izvršnog poverioca Radisava Andrića , radi zajedničkog postupanja i sprovođenja izvršenja, u cilju ekonomičnosti postupka.

Osnovni sud u Užicu je osporenim rešenjem I. 20/10 (06) od 18. januara 2010. godine obustavio izvršenje određeno po predlogu izvršnih poverilaca, među kojima i podnosioca ustavne žalbe, usled prestanka svojstva izvršnog dužnika, te je ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno da je iz rešenja Trgovinskog suda u Užicu 680/02 od 17. novembra 2004. godine, kojim je zaključen stečajni postupak nad stečajnom masom brisanog ZP "Bor" Braneško Polje, utvrđeno da stečajni dužnik više ne postoji. Stoga je postupak izvršenja obustavljen primenom odredbe člana 68. stav 2. Zakona o izvršnom postupku, kojom je propisano da će sud po službenoj dužnosti obustaviti izvršenje ako se u toku izvršnog postupka utvrdi prestanak stranke u postupku.

Postupajući po žalbi izvršnih poverilaca od 22. februara 2010. godine, Viši sud u Užicu je rešenjem Gž. 380/10 od 1. marta 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnih poverilaca i potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbom člana 32 stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Podnosilac se u ustavnoj žalbi samo formalno poziva na povredu odredaba člana 36. stav 1, kao i čl. 58. i 60 . i člana 68. do 70. Ustava.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da podnosilac tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na pogrešnom uverenju da pravnosnažno okončani stečajni postupak i nakon toga vođeni izvršni postupak čine jedinstvenu celinu, čije je ukupno trajanje devet godina. Ustavni sud ukazuje na to da je predmet stečajnog postupka kolektivno namirenje svih poverilaca generalnim izvršenjem na celokupnoj imovini stečajnog dužnika, dok je predmet izvršnog postupka namirenje poverilaca prema redosledu sticanja prava, pojedinačnim izvršenjem na određenoj stvari ili pravu izvršnog dužnika. Stoga stečajni i izvršni postupak , po prirodi stvari, ne predstavljaju jedinstven postupak , već dva posebna postupka.

Kako stečajni postupak u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo stečajnog poverioca zaključen rešenjem Trgovinskog sud a u Užicu još novembra 2004. godine, dakle pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, to je Ustavni sud utvrdio da su ispunjeni uslovi da se povreda prava na suđenje u razumnom roku ceni samo u odnosu na izvršni postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čajetini u predmetu I. 112/06, pošto je u odnosu na prethodno vođeni stečajni postupak ustavna žalba nedopuštena.

6. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da se prema dosadašnjoj praksi Suda, odredba člana 32. stav 1. Ustava primenjuje i na postupke u kojima se izvršava pravnosnažna sudska odluka.

Kad je reč o dužini trajanja osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao tri godine i devet meseci, što može ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru standrda razumnog trajanja izvršnog postupka u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadle žnih sudova koji vode postupak, kao i značaj prava o kome se raspravlja lo u spornom parničnom postupku.

Ustavni sud nalazi da je u oceni istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju potrebno poći od pitanja značaja predmetnog postupka za podnosioca ustavne žalbe . Podnosilac je podneo predlog za izvršenje, pogrešno smatrajući da preduzeće koje je označio kao izvršnog dužnika nastavilo da postoji i nakon zaključenja stečajnog postupka nad stečajnom masom . Naime , podnosiocu ustavne žalbe je u vreme podnošenja predloga za izvršenje bilo poznato, odnosno moralo biti poznato da je preduzeće označeno kao izvršni dužnik brisan o iz sudskog registra, te da je prestalo da postoji kao pravno lice. Takođe, podnosilac je u to vreme morao imati saznanja i da je zaključen stečajni postupak nad stečajnom masom brisanog preduzeće i da je neutrošeni deo imovine koji je činio stečajnu masu , nakon zaključenja stečajnog postupka predat osnivaču brisanog preduzeća , koje nije preuzelo obaveze ranije stečajne mase. Dakle, podnosilac nije mogao legitimno očekivati da u izvršnom postupku prinudnim putem ostvari potraživanje utvrđeno u stečajnom postupku prema preduzeću koje je prestalo da postoji pre otvaranja stečajnog postupka, a iza koga , nakon zaključenja tog postupka , nije ostala imovina iz koje bi podnosilac mogao da namiri svoje potraživanje.

Međutim, i pored ovakve ocene o značaju predmetnog izvršno g postupk a za podnosioca ustavne žalbe, ispitujući postupanje sudova u tom postupku, Ustavni sud nije našao bilo šta što bi moglo opravdati mnogobrojne procesne propuste prvostepenog suda, koji su doveli do bespotrebnog vođenja postupka po podnetom predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe. Naime, izvršni sud je svega nekoliko dana nakon podnošenja predloga za izvršenje došao do saznanja da je zaključen stečajni postupak vođen nad stečajnom masom preduzeća koje je prestalo da postoji, o čemu mu je kao dokaz 12. decembra 2006. godine dostavljeno rešenje Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 17. novembra 2004. godine. Prvostepeni sud je već tada mogao utvrditi da li postoji preduzeće označeno kao izvršni dužnik u predlogu za izvršenje , što je učinio tek tri godine i devet meseci nakon podnošenja predloga kada je obustavio prethodno dozvoljeno izvršenje. Umesto da blagovremeno utvrdi da li su ispunjene procesne pretpostavke za vođenje izvršnog postupka sa stanovišta pasivne legitimacije izvršnog dužnik a, izvršni sud je po prijemu predloga za izvršenje utvrđivao da li postoje i gde se nalaze pokretne stvari na kojima je podnosilac predložio izvršenje, a koje su ranije činile stečajnu masu nad kojom je zaključen stečajni postupak. Iako je Okružni sud u Užicu rešenjem od 22. avgusta 2007. godine ukazao Opštinskom sud u u Čajetini da su ispunjeni uslovi za obustavu izvršenja, taj sud je, i pored toga, 2. novembra 2007. godine odredio izvršenje po predlogu podnosioca ustavne žalbe na osnovu rešenja Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 28. marta 2003. godine , koje nije bilo snabdeveno potvrdom pravnosnažnosti i izvršnosti. Štaviše , sud je bezuspešno pokušao da rešenje o izvršenju dostavi "izvršnom dužniku", koji nije postojao. Konačno, od donošenja zaključka o spajanju predmeta od 15. septembra 2008. godine sve do donošenja rešenja o obustavi izvršenja od 18. januara 2010. godine usledio je period potpune neaktivnosti prvostepenog suda.

U predmetnom izvršnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo rešavati. Takođe, iako je prvostepeni sud dva puta odbacio predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe kao neuredan , Ustavni sud je ocenio da se ne može pripisati podnosiocu da je time doprineo dužem trajanju osporenog postupka, imajući u vidu da je drugostepeni sud oba puta vratio predmet na ponovni postupak, nalazeći da nije bilo mesta odbacivanju predloga za izvršenje iz tog razloga.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je ničim opravdano propuštanje prvostepenog suda da u najkraćem mogućem roku okonča post upak po prijemu predloga za izvršenje, prevashodno doprinelo nerazumno dugom trajanju konkretnog izvršnog postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čajetini u predmetu I. 112/06, a kasnije pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu I. 20/10 (06), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i doneo odluku kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava rešenje Osnovnog suda u Užicu I. 20/10 (06) od 18. januara 2010. godine , Ustavni sud je najpre konstatovao da je, neposredno pre podnošenja ustavne žalbe, rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 380/10 od 1. marta 2010. godine odlučeno o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja .

Ustavni sud ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Kako je tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da se u predlogu za izvršenje i potvrdi Agencije za privredne registre radi o istom preduzeću, očigledno činjenično neutemeljena, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Imajući u vidu da se novčano potraživanje utvrđeno i priznato pravnosnažnom sudskom odlukom u stečajnom postupku nije moglo u konkretnom slučaju ostvariti u izvršnom postupku , Ustavni sud je ocenio da podnosiocu osporenim aktom nije moglo biti povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

S obzirom na to da je osporeno rešenje izvršnog suda isključivo procesnog karaktera , Ustavni sud je ocenio da je osporeni akt ratione materiae nespojiv sa istaknutim povredama prava iz čl. 60, 68, 69. i 70. Ustava .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju rešenja Privrednog suda u Užicu R. 81/00 od 29. avgusta 2001. godine, Trgovinskog suda u Užicu St. 344/96 od 26. aprila 2002. godine, Trgovinskog suda u Užicu St. 344/96 od 12. jula 2002. godine, Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 14. oktobra 2002. godine, Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 28. marta 2003. godine i Trgovinskog suda u Užicu St. 680/02 od 17. novembra 2004. godine, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju akti doneti pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući takođe kao u drugom delu izreke.

9. Ustavni sud nije razmatrao zahtev ustavne žalbe da se povreda označenih ustavnih prava utvrdi i u odnosu na "druge zaposlene ZP "Bor" SA OO, Čajetina, Braneško Polje BB ", koji se nalaze u istom statusu kao i podnosilac ustavne žalbe, imajući u vidu da su podnosilac ustavne žalbe, kao i ostali izvršni poverioci u predmetnom izvršnom postupku, bili zaposleni u ZP "Bor" Braneško Polje, koje je prestalo da postoji pre pokretanja izvršnog postupka, dok se ZP "BOR" SA OO, Braneško Polje BB, Čajetina, prema potvrdi Agencije za privredne registre broj 01-1-1341-1/07 od 5. februara 2007. godine u vreme kada je vođen izvršni postupak nalazilo u statusu privrednog društva u procesu registracije .

10. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti