Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv meritorne presude Apelacionog suda odbijena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1436/2011
27.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Pejkića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Pejkića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2555/07 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Pejkića protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2509/10 od 25. januara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Pejkić iz Beograda je 31. marta 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2509/10 od 25. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2555/07.

U ustavnoj žalbi podnosilac je, između ostalog, naveo da je Apelacioni sud u Beogradu prekoračio svoja zakonska ovlašćenja, kada je nakon sednice održane pred drugostepenim većem „izmenio činjenično stanje o bitnim činjenicama“ koje se odnose na način povređivanja tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava, da poništi osporenu presudu i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2555/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 5. juna 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Javnog preduzeća „Elektrodistribucija“ iz Beograda, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete nastale padom u šaht, isplati opredeljene novčane iznose za pretrpljene fizičke bolove i strah, kao i za umanjenje opšte životne sposobnosti i za naruženje estetskog izgleda. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 3826/01.

Podneskom od 15. juna 2001. godine tuženi je osporio tužbeni zahtev u celini, kako po osnovu, tako i po visini.

Do donošenja rešenja o prekidu predmetnog postupka, zakazano je deset ročišta (za 9. novembar 2001. godine, 21. februar, 15. april, 5. septembar i 25. oktobar 2002. godine, 3. februar, 17. april, 1. jul, 5. septembar i 11. novembar 2003. godine), od kojih tri nisu održana (zakazana za 15. april 2002. godine, 3. februar i 17. april 2003. godine), zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu održanom 11. novembra 2003. godine rešenjem je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka medicinske struke - neuropsihijatra, i obavezan je tužilac da na ime predujma troškova veštačenja uplati određeni novčani iznos i dostavi sudu dokaz o uplati. S obzirom na to da tužilac, ni posle naloga parničnog suda od 19. februara 2004. godine, nije izvršio uplatu predujma troškova veštačenja, Prvi opštinski sud u Beogradu je, rešenjem od 19. marta 2004. godine, prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog nemogućnosti postupanja, do dostavljanja dokaza o traženoj uplati. Nakon što je 11. juna 2004. godine tužilac dostavio dokaz o uplati novčanog iznosa na ime predujma troškova veštačenja, Prvi opštinski sud u Beogradu je nastavio prekinuti postupak, a predmet je dobio nov broj P. 7254/04.

U nastavku postupka održano je jedno ročište (1. februara 2005. godine), na kojem je glavna rasprava zaključena. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7254/04 od 1. februara 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o ovoj žalbi, doneo je rešenje Gž. 8170/05 od 21. juna 2006. godine, kojim je ukinuo označenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je, između ostalog, da imajući u vidu iskaze navedenih svedoka koji nisu videli kako se tužilac povredio, kao i iskaz samog tužioca - da je prilikom izlaska iz kuće ispred same ograde video da je iskopana rupa, da je bilo leda, te da se okliznuo i pao, a onda probao da se podigne i opet pao i imajući u vidu otpusnu listu od 11. aprila 1996. godine u kojoj je navedeno da je tužilac povređen prilikom pada na ravnom, to se za sada zaključak prvostepenog suda o načinu povređivanja tužioca ne može prihvatiti.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 6237/06, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao ročište za 17. oktobar 2006. godine, na koje parnične stranke nisu pristupile, iako su navodno bile uredno pozvane, te je istog dana doneo rešenje da se tužba tužioca smatra povučenom. Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu, a istovremeno je podneo i predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da je u pozivu za raspravu koji je primio stajalo da će se rasprava održati 17. novembra 2006. godine, a ne 17. oktobra 2006. godine. Na ročištu održanom 27. februara 2007. godine, usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, te je ukinuto rešenje od 17. oktobra 2006. godine.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 2555/07, a do zaključenja glavne rasprave zakazana su četiri ročišta (za 9. maj, 5. septembar i 23. novembar 2007. godine i 21. februar 2008. godine), od kojih jedno nije održano (zakazano za 5. septembar 2007. godine), zbog protesta zaposlenih u sudu. Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 21. februara 2008. godine. U toku postupka izvedeni su dokazi veštačenjem preko veštaka medicinske struke iz različitih oblasti, kao i saslušanjem tužioca i nekoliko svedoka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 21. februara 2008. godine doneo presudu P. 2555/07, kojom je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete nastale padom u šaht, za umanjenje opšte životne aktivnosti isplati iznos od 900.000 dinara, a za naruženje estetskog izgleda iznos od 250.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, dok je deo tužbenog zahteva koji se odnosio na naknadu štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, odbijen kao neosnovan. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je tužilac prilikom saslušanja izjavio da je prilikom izlaska iz kuće video iskopanu rupu, a pošto je ispred bilo leda, on se okliznuo i pao, pokušao da ustane, ali je ponovo pao, kao i da su mu u pomoć pritekli supruga i komšije, koji su ga prevezli u urgentni centar. Takođe, tužilac je izjavio i da je rupa ispred njegove zgrade stajala pet do šest meseci potpuno neobezbeđena i da se ne seća tačno kako je u nju upao. U obrazloženju je navedeno i da je jedan od saslušanih svedoka izjavio da je nakon izlaska iz stana video tužioca kako leži pored rupe, naslonjen na kapiju, dok je drugi izjavio je video samo kako supruga tužioca i jedan komšija pokušavaju da smeste tužioca u auto, te je prišao da im pomogne. Prema oceni prvostepenog suda, u dokaznom postupku je na nesumnjiv način utvrđeno da je tužilac ispred svoje kapije upao u neobezbeđeni šaht iskopan od strane tuženog, pri čemu je zadobio tešku telesnu povredu. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 23. aprila 2008. godine.

Odlučujući o izjavljenoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je, po održanoj usmenoj raspravi, doneo 25. januara 2011. godine osporenu presudu Gž. 2509/10, kojom je preinačio označenu prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je da, suprotno zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da, u konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao svoje navode o osnovu materijalnopravne odgovornosti tuženog, jer ni iz jednog dokaza ne proizlazi da je do povrede došlo usled pada u šaht. Dalje je navedeno da je prilikom saslušanja tužilac izjavio da se ne seća kako je pao, već samo da se prilikom izlaska iz kuće okliznuo na ledu, a saslušani svedoci nisu izjavili da su tužioca zatekli u neobezbeđenom šahtu, već kako leži na ulici naslonjen na svoju kapiju. Po logici stvari, da je tužilac zaista upao u šaht, isti bi tu i bio zatečen, jer zbog pretrpljene povrede (višestruki prelom kosti desne potkolenice) nije mogao da se pomera. Prilikom saslušanja je izjavio i da je nakon pada pokušao da ustane, ali je opet pao, što sve navodi na zaključak da nije pao u rupu već da se okliznuo na ulici. Da je tužilac pao na ulici, ukazuje i medicinski izveštaj od 11. aprila 1996. godine gde je konstatovano da je do pada došlo „na ravnom“.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 396. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme odlučivanja Apelacionog suda u Beogradu, bilo je propisano da kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (stav 2.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 5. juna 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda od 25. januara 2011. godine, trajao devet godina i sedam i po meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja ovog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi ukazuje da predmetni postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja koji za podnosioca ima subjektivno pravo o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen, ni u svom procesnom ni u materijalnom aspektu.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioca, s obzirom na to da je njim potraživan veći novčani iznos na ime naknade štete. Prema oceni Ustavnog suda, i sam podnosilac je svojim ponašanjem doprineo navedenom trajanju postupka. Naime, iako mu je parnični sud dva puta naložio da uplati određeni novčani iznos na ime predujma troškova sprovođenja dokaza veštačenjem, podnosilac nije postupio po ovim nalozima ni u roku od tri meseca, te je predmetni parnični postupak (iako bez formalnog zakonskog osnova) prekinut, a nastavljen je pošto je podnosilac, nakon sedam meseci od prijema naloga, uplatio potreban iznos za sprovođene veštačenja.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka ne može nikako biti opravdano opisanim doprinosom podnosioca, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon pet meseci od prijema odgovora na tužbu, da je pojedina ročišta zakazivao u razmaku od četiri ili pet meseci u odnosu na prethodno ročište, da je usled pogrešnog poziva za raspravu, zbog čega parnične stranke nisu pristupile na zakazano ročište, vođen dopunski postupak po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, što je produžilo predmetni parnični postupak za sedam meseci, zatim da tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, čime je postupak produžen za deset meseci, kao i da je postupak po žalbi na drugu po redu prvostepenu presudu trajao čak dve godine i devet meseci.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Pronina protiv Rusije“, broj aplikacije 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost ili nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu je smatrajući da iz dokaza izvedenih u toku prvostepenog postupka, kao i onih izvedenih na raspravi pred tim sudom, ne proizlazi da je šteta za ovde podnosioca ustavne žalbe nastala padom u šaht, preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu, te je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, navodeći da je prilikom saslušanja podnosilac izjavio da se ne seća kako je pao, već samo da se po izlasku iz kuće okliznuo na ledu, a saslušani svedoci nisu izjavili da su podnosioca zatekli u tom šahtu, gde bi se po logici stvari morao nalaziti nakon pada s obzirom na pretrpljeni višestruki prelom desne potkolene kosti i sledstvenu nemogućnost kretanja.

Prema oceni Ustavnog suda, osporena preinačujuća presuda Apelacionog suda u Beogradu zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog procesnog i materijalnog prava, pri čemu su u obrazloženju presude dati jasni, detaljni i logični razlozi kojima se rukovodio drugostepeni sud prilikom ocene izvedenih dokaza i donošenja odluke o žalbi tuženog.

U pogledu navoda podnosioca da je Apelacioni sud u Beogradu prekoračio svoja zakonska ovlašćenja kada je na sednici pred drugostepenim većem izmenio činjenično stanje o bitnim činjenicama koje se odnose na način povređivanja podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je citiranom odredbom člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku bilo propisano da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je smatrao da je činjenično stanje pogrešno utvrđeno zbog nepravilne ocene dokaza od strane prvostepenog suda, te je u skladu sa imperativnom odredbom člana 369. Zakona o parničnom postupku, održao raspravu i sam utvrdio činjenično stanje i dao celovitu ocenu izvedenih dokaza. Ovo stoga što u toku prvostepenog postupka nije jasno i argumentovano utvrđeno da li je šteta za podnosioca nastala padom u šaht, već je utvrđivan prevashodno njen obim i visina, a iz izvedenih dokaza, prema oceni drugostepenog suda, ne proizlazi da se tužilac povredio tako što je upao u neobezbeđeni otvoreni šaht, usled čega tuženi za takvu štetu ne može da odgovara, jer nije pasivno stranački legitimisan da istu nadoknadi. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode ustavne žalbe da je Apelacioni sud u Beogradu prekoračio svoje zakonsko ovlašćenje i da je „izmenio činjenično stanje“, te da je time povredio pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2509/10 od 25. januara 2011. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti