Odluka o povredi prava na pravično suđenje zbog nedozvoljenog odbačaja revizije
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio žalbu utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju u sporu zbog zlostavljanja na radu, zanemarujući da preinačenje drugostepene presude u radnom sporu uvek čini ovaj vanredni pravni lek zakonom dozvoljenim.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. R. iz Palića kod Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba J. R. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1621/21 od 21. jula 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1621/21 od 21. jula 2021. godine i određuje da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 121/21 od 19. aprila 2021. godine.
3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. J. R. iz Palića kod Subotice podnela je Ustavnom sudu, 12. oktobra 2021. godine, preko punomoćnika D. K, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1621/21 od 21. jula 2021. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 121/21 od 19. aprila 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, utvrđenih, odnosno zajemčenih odrebama čl. 21, 32. i 36. Ustava. Ustavnom žalbom se, takođe, ističe povreda čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji sadržinski odgovaraju odredbama člana 36. stav 2. i člana 21. Ustava.
Podnositeljka ustavne žalbe je, pored ostalog, osporila pravnu ocenu Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije. Istakla je da je odbacivanjem revizije kao nedozvoljene došlo do očigledno proizvoljne primene Zakona o parničnom postupku, čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje, kao i pravo na delotvorno pravno sredstvo. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih odredaba Ustava i poništi osporene akte. Istaknut je i zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova postupka koje je podnositeljka ustavne žalbe u obavezi da naknadi protivnoj strani.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Višeg suda u Subotici P1. 3/20 od 4. novembra 2020. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je utvrđeno da je tužilja, diplomirana glumica, pretrpela zlostavljanje na radu od strane direktorke tuženog, uz izricanje zabrane direktorki tuženog za dalje zlostavljanje ili ponavljanje zlostavljanja u odnosu na tužilju i obavezivanje tuženog da preko svog organa upravljanja otkloni posledice zlostavljanja tužilje.
Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž1. 121/21 od 19. aprila 2021. godine, kojom je navedena prvostepena presuda preinačena, tako što je tužbeni zahtev tužilje u celini odbijen kao neosnovan.
Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1621/21 od 21. jula 2021. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da ispitujući dozvoljenosti revizije, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena; da je prema članu 441. Zakona o parničnom postupku, revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da iz odredaba člana 29. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu proizlazi da spor o utvrđenju zlostavljanja na radu i zabrane daljeg zlostavljanja predstavlja radni spor, na koji se primenjuje odredba o dozvoljenosti revizije iz člana 441. Zakona o parničnom postupku, jer Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije; da imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva utvrđenje zlostavljanja na radu i zabrana daljeg zlostavljanja, to se ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa, pa revizija tužilje nije dozvoljena; da je prilikom ocene dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud imao u vidu da je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, ali nalazi da nema mesta primeni člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, jer se navedena odredba može primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom tog zakona ili posebnim zakonom određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 403. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1.), da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2. tačka 2)).
ZPP u Glavi XXIX uređuje postupak u parnicama iz radnih odnosa na način da je, pored ostalog, odredbom člana 436. Zakona, kao opšte pravilo, predviđeno da će se u parnicama iz radnih odnosa, ako u ovoj glavi Zakona ne postoje posebne odredbe, primenjivati ostale odredbe ovog zakona, dok je poslednjom odredbom ove glave, članom 441. Zakona, propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.
Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odredbe ZPP, a koje su navedene u odlukama Ustavnog suda Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine i Už-4885/2017 od 21. marta 2019. godine (videti na veb-stranici: www.ustavni.sud.rs). Ustavni sud, pri tome, i u ovom ustavnosudskom predmetu posebno ukazuje na odredbu člana 476. ZPP, kojom je izričito propisano da se sporovi iz radnog odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti (u kojima, saglasno odredbi člana 479. stav 6. ovog zakona, nije dozvoljena revizija).
Odredbama člana 29. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, broj 36/10) (u daljem tekstu: ZSZR), koje su sistematizovane u glavi pod nazivom „sudska zaštita“ – odeljak „pokretanje postupka“, propisano je: da zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu može protiv poslodavca da podnese tužbu pred nadležnim sudom u roku iz člana 14. stav 2. ovog zakona (stav 1.); da pravo da podnese tužbu protiv poslodavca zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom ima i zaposleni koji nije zadovoljan ishodom postupka zaštite od zlostavljanja kod poslodavca, u roku od 15 dana od dana dostavljanja obaveštenja, odnosno odluke iz člana 20. st. 2. i 3. i člana 23. ovog zakona (stav 2.); da se tužbom iz st. 1. i 2. ovog člana ne može pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog iz radnog odnosa, da protiv tog akta zaposleni ima pravo na sudsku zaštitu – u skladu sa posebnim zakonom kojim je propisana sudska zaštita (stav 3.); da spor iz st. 1. i 2. ovog člana jeste radni spor (stav 4.); da ako ovim zakonom nisu predviđena posebna pravila, u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak (stav 5.). Ostali odeljci pomenute glave ZSZR nose nazive: sadržina tužbe, teret dokazivanja, hitnost postupka i privremene mere.
Odredbom člana 46. stav 2. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa („Službeni glasnik RS“, broj 21/10) određeno je da ako na pojedine odnose koji se uređuju propisom treba primeniti i drugi propis upotrebom analogije, propisom se može predvideti shodna primena drugog propisa.
5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su oni zasnovani na tvrdnji da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio odredbe merodavnog procesnog prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije u predmetnoj parnici iz radnog odnosa.
S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se pravom na pravično suđenje jemči, između ostalog, da će postupak odlučivanja o nečijim pravima i obavezama biti sproveden uz primenu i poštovanje propisanih pravila postupka. Evropski sud za ljudska prava je istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti presudu u predmetu Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, paragraf 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti.
Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud, bez obzira na činjenicu da je u pitanju preinačujuća drugostepena presuda, isključio primenu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP, sa obrazloženjem da ZSZR, kao poseban zakon, nije propisao reviziju kao vanredni pravni lek u sporu za zaštitu od zlostavljanja na radu, tačnije, da ne sadrži posebna pravila o dozvoljenosti revizije.
Ustavni sud polazi od toga da ZSZR, kada je u pitanju sudska zaštita od zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, sadrži pet odeljaka čiji su nazivi: pokretanje postupka, sadržina tužbe, teret dokazivanja, hitnost postupka i privremene mere. Jedna od odredbi sadržanih u odeljku „pokretanje postupka“ propisuje shodnu primenu odredaba zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako u ZSZR nisu predviđena posebna pravila u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom.
Shodna primena, saglasno članu 46. stav 2. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa, podrazumeva primenu drugog zakona upotrebom analogije. Po shvatanju Ustavnog suda, kada je reč o procesnim zakonima, shodno se mogu primeniti samo one odredbe drugog zakona koje odgovaraju pravnoj prirodi postupka koji je uređen osnovnim zakonom. Ustavni sud konstatuje da ZSZR uopšte ne sadrži odredbe o pravnim lekovima. Dakle, pored vanrednih, koje u obrazloženju osporenog rešenja pominje Vrhovni kasacioni sud, ZSZR ne propisuje ni koji je to redovan pravni lek koji stranka u sporu za zaštitu od zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom može izjaviti. S tim u vezi, Ustavni sud je mišljenja da u ovoj vrsti spora ne sme izostati shodna primena odredaba ZPP kojima su propisani pravni lekovi. U protivnom, lica koja traže sudsku zaštitu od zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom bila bi lišena prava na pravno sredstvo, što je u suprotnosti sa članom 36. stav 2. Ustava (videti Odluku Už-432/2017 od 21. maja 2020. godine, dostupna na veb-stranici: www.ustavni.sud.rs).
Ustavni sud podseća da je opšte pravilo u ZPP da se revizija može izjaviti ako vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi propisani revizijski cenzus. Ostali slučajevi dozvoljenosti revizije menjali su se sa promenama zakona koji su regulisali pravila parničnog postupka. Izmenama ZPP, koje su stupile na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjena je odredba člana 403. stav 2. ZPP, tako što je uvedena mogućnost izjavljivanja revizije i u situaciji kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, odnosno kada usvoji žalbu, ukine presudu i odluči o zahtevima stranaka. Od ovog pravila postoji izuzetak. Naime, odredba člana 479. stav 6. ZPP ne dozvoljava reviziju u postupku u sporovima male vrednosti, te isključuje primenu opšte odredbe iz noveliranog člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP o pravu na reviziju, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka. Ustavni sud je takvo stanovište izrazio u Odluci Už-7147/2015 od 19. jula 2018. godine. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 469. ZPP, sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, kao i to da nijednom odredbom ZPP mogućnost izjavljivanja revizije u ovoj vrsti sporova nije izričito isključena, Ustavni sud smatra da stanovište Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije izjavljene protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe u radnom sporu, nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog zakona. Ovakvo stanovište Ustavni sud je iskazao u svojim Odlukama Už-5083/2016 od 5. jula 2018. godine i Už-4885/2017 od 21. marta 2019. godine.
Stoga je Sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Vrhovni sud ponovo odluči o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 121/21 od 19. aprila 2021. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud je, s obzirom na to da će o reviziji podnositeljke ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.
9. Kada je reč o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je i ovaj zahtev preuranjen, jer će o reviziji podnositeljke ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, te je isti odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.
10. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.