Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedamnaest godina. Neefikasno vođenje dokaznog postupka od strane prvostepenog suda identifikovano je kao glavni razlog za prekomernu dužinu trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Veroslave Knežević iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Veroslave Knežević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu u predmetu P. 233/10 (ranije predmet Opštinsk og sud a u Paraćinu P. 557/94, P. 543/97, P. 1025/05 i P. 581/06), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Veroslava Knežević iz Paraćina podnela je Ustavnom sudu, 1. marta 2010. godine, preko punomoćnika Ljiljane Vejnović, advokata iz Sombora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 59. Ustava Republike Srbije, u parničn om postupku vođen om pred Opštinskim sudom u Paraćinu u predmet u P. 581/06.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka onemogućena da ostvari svoje pravo na nasleđivanje jer je ostavinski postupak Opštinskog suda u Paraćinu O. 19/94 prekinut do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji ni posle 16 godina nije okončan. Podnositeljka ustavne žalbe navela je da su parnični sudovi zakazivali ročišta u neprimereno dugim razmacima, da su dokazi izvođeni bez jasne koncepcije koje činjenice kao sporne treba utvrditi, da su izvedeni mnogi nepotrebni dokazi, da je izostala valjana priprema ročišta, a sud nije delotvorno sprečavao zloupotrebe procesnih ovlašćenja stranaka. Predložila je da Sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da naloži parničnom sudu preduzimanje delotvornih mera u cilju pravnosnažnog okončanja postupka. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800.000,00 dinara , kao i zahtev za naknadu troškova ovog ustavnosudskog postupka u iznosu od 67.500, oo dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta O snovnog suda u Paraćinu P. 233/10 (ranije predmeta Opštinskog sud a u Paraćinu P. 557/94, P. 543/97, P. 1025/05 i P. 581/06), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporeni parnični postupak pokrenut je 16. marta 1994. godine tužbom protiv podnositeljke ustavne žalbe, kojom su tužioci traž ili da se utvrdi da je tužena namirena u svom naslednom delu i da nema pravo na nasleđe na zaostavštini iza smrti oca, odnosno supruga, parničnih stranaka. P odnositeljka ustavne žalbe je podnela 26. aprila 1994. godine protivtužbu kojom je , između ostalog, traženo da se utvrdi da se pokloni učinjen i za života ostavioca ima ju uračunati tužiocu–protivtuženom (bratu podnositeljke) u njegov nasledni deo. Radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja parnice po tužbi i protivtužbi su spojene. U toku predmetnog postupka prvodoneta presuda Opštinskog suda u Paraćinu P. 543/97 od 26. oktobra 2004. godine bila je ukinuta, a presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 233/10 od 6. februara 2010. godine ( kojom je po drugi put odlučeno o tužbenim zahtevima) je sadržala takve nedostatke zbog kojih je Apelacioni sud u Kragujevcu otvorio glavnu raspravu, s obzirom na to da je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta. Postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2971/10 od 16. decembra 2011. godine.

Od podnošenja tužbe do donošenja prve po redu prvostepene presude Opšštinskog suda u Paraćinu P. 543/97 od 26. oktobra 2004. godine bilo je održano 43 ročišta , na kojima je saslušano 40 svedoka, izvršen uvid u spise ostavinskih i parničnih predmeta i pročitani pismeni dokazi. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg predsednika veća , a tri zbog sprečenosti tužioca i li njegovog punomoćnika . Navedena prvostepena presuda je strankama bila dostavljena tokom aprila 2005. godine, a rešenjem Okružnog suda u Jagodini Gž. 1386/05 od 5. septembra 2005. godine je ukinuta i predmet je vraćen 1. novembra 2005. godine istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 1025/05 , prvo ročište (od ukupno tri zakazana) je bilo održano 22. decembar 2005. godine, ročište od 19. januara 2006. nije održano zbog odlučivanja o zahtevu tužioca za izuzeće postupajućeg predsednika veća, a na ročištu od 6. marta 2006. godine doneto je rešenje o prekidu postupka usled smrti tužilje koja je preminula 1997. godine. Rešenjem P. 581/06 od 2. juna 2006. godine dozvoljen je nastavak postupka po predlogu tužioca od 12. aprila 2006. godine. U daljem toku postupka bilo je zakazano ukupno 30 ročišta za glavnu raspravu od kojih je održano 17 na kojima su saslušane parnične stranke i pet svedoka, te su odbijeni dokazni predlozi podnositeljke ustavne žalbe da se sprovedu određena veštačenja. Druga po redu prvostepena presuda Osnovnog sud a u Paraćinu P. 233/10 od 6. februara 2010. godine dostavljena je strankama tokom maja 2010. godine, dok iz spisa predmeta nije moguće utvrditi tačno kada je dostavljena drugostepenom sudu na odlučivanje po izjavljenim žalbama.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 2971/10 od 12. januara 2011. godine otvorio raspravu, te su na tri održana ročišta sasluša ne parnične stranke i sudsk i vešta ci, sprovedena su dva veštačenja, doneta je presuda 16. decembra 2011. godine , a spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 5. januara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava garantuje se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji je bio na snazi u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 16. marta 1994. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Paraćinu , a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2971/10 od 16. decembra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja ovog parničnog postupka .

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao duže od sedamnaest godina, koja činjenic a sam a po sebi ukazuje da je postupak premašio standarde razumnog roka.

Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka. Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, jesu zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka, ali nisu takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje sedamnaest godina i četiri meseca . Naime, parnični sud je u konkretnom slučaju trebalo da utvrdi vrednost zaostavštine, te vrednost svih poklona koje je ostavilac učinio nekom od zakonskih naslednika ( u konkretnom slučaju ih je bilo troje – podnositeljka ustavne žalbe (tužena), njen brat i majka (tužioci), kako bi se ocenilo da li je poklonima učinjenim tuženoj povređeno pravo tužioca na nužni nasledni deo, odnosno da li je podnositeljka ustavne žalbe namirena u svom naslednom delu kroz poklone koje joj je učinio otac za života.

S obzirom na predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva, po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je imala legitiman interes da se parnica okonča u najkraćem roku, kako bi bila otklonjena neizvesnost u pogledu postojanja i obima njenog prava na nasleđivanje.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela trajanju postupka i nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Ocenjujući postupanje parničnih sudova u predmetu - Osnovnog suda u Paraćinu P. 233/10, a ranije Opštinskog sud a u Paraćinu u predmet u P. 557/94, P. 543/97, P. 1025/05 i P. 581/06 , Ustvani sud pre svega konstatuje da je u toku sedamnaestogodišnjeg trajanja postupka prvostepeni sud dva puta odlučivao o osnovanosti tužbenih zahteva. Prvodoneta presuda Opštinskog suda u Paraćinu P. 543/97 od 26. oktobra 2004. godine bila je ukinuta, a presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 233/10 od 6. februara 2010. godine je sadržala takve nedostatke zbog kojih je Apelacioni sud u Kragujevcu otvorio glavnu raspravu, te su tek pred Apelacionim sudom u Kragujevcu, nakon više od šesnaest godina , izvedeni dokazi veštačenjem, koji su bili od značaja za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja, iako su bili predlagani mnogo ranije pred prvostepenim sudom. Dakle, prvostepenim parničnim sudovima se pre svega može staviti na teret neefikasnost u vođenju dokaznog postupka koja se ogleda, sa jedne strane u nedovoljnoj koncentraciji dokazne građe (u desetogodišnjem periodu, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude, sud je održao 43 ročišta na kojima je saslušao 40 svedoka), a sa druge strane u nepravilnoj proceni koji su dokazi bitni a koji su suvišni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja. Naime, parnični sudovi su u toku prvostepenog postupka saslušali oko 45 svedoka , a odbili su da izvedu dokaze veštačenj ima. Tek je drugostepeni sud nakon šesnaestogodišnjeg trajanja postupka, sproveo dva veštačenja koja su bila od značaja za potpuno i pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja, a koje je podnositeljka ustavne žalbe predlagala mnogo ranije prvostepenom sudu. Ustavni sud ukazuje da period od 6. marta 2006. godine, kada je doneto rešenje o prekidu postupka do 2. juna 2006. godine, kada je dozvoljen nastavak osporenog postupka po predlogu tužioca, nije bio od posebnog uticaja na ažurnost u postupanju suda.

Ocenjujući sve prethodno izloženo u kontekstu činilaca koji utiču na dužinu trajanja postupka u svakom konkretnom slučaju, posebno imajući u vidu značaj predmeta spora za podnositeljku, kao i zaključak o složenosti predmeta i postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da se dužina trajanja predmetnog postupka ni u kom slučaju ne može smatrati razumnom i da se, prevashodno , može staviti na teret Opštinskom, a potom i Osnovnom sudu u Paraćinu, koji nisu preduzeli sve zakonom predviđene mere da se postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu istaknute povrede prava nasleđivanja, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljk a ustavne žalbe povredu prava iz člana 59. Ustava izvodi iz povrede prava na suđenje u razumnom roku. Po oceni Ustavnog suda, ne može se sa uspehom isticati povreda prava na nasleđivanje ukoliko se povreda tog ustavnog prava isključivo obrazlaže identičnim razlozima kojima se argumentuje i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava nasleđivanj a, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povreda prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povred e ustavn og prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu osporenog sudskog postupka. Pri odmeravanju visine naknade n ematerijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

Podovom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti