Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Ocenjeno je da presuda, kojom je odbijen zahtev za jednokratnu novčanu pomoć, nije sadržala ustavnopravno prihvatljive razloge.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14375/2018
01.04.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić , Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . T . iz Priboja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17211/16 od 17. oktobra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17211/16 od 17. oktobra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1097 Niš UP-2 broj 147-2/16 od 11. novembra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz Priboja podneo je Ustavnom sudu, 12 . decembra 2018. godine, preko punomoćnika M . K , advokata iz Užica , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17211/16 od 17. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Pozvao se i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je u prilog istaknute povrede prava na pravično suđenje navedeno: da osporena presuda Upravnog suda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način; da nije bila obaveza podnosioca da priloži dokaz o telesnom oštećenju, nego je bila obaveza upravnog organa da ga, u skladu sa članom 270. Zakona o Vojsci Jugos lavije, uputi na nadležnu vojnolekarsku komisiju u postupku utvrđivanja prava na jednokratnu novčanu pomoć; da je tek tada moglo biti utvrđeno da li kod podnosioca postoji telesno oštećenje, u kom procentu i da li je ono u vezi sa vršenjem vojne službe; da je nalaz vojnolekarske komisije od 8. februara 2007. godine, na koji se pozvao Upravni sud, dat u sasvim drugom postupku, u kome je cenjena sposobnost podnosioca za profesionalnu vojnu službu; da je u osporenoj presudi pogrešno navedeno da je pomenuti nalaz vojnolekarske komisije dat „u postupku utvrđivanja prava na naknadu za telesno oštećenje“; da je prvostepeno rešenje doneo nenadležni organ.

Što se tiče istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je ostao pri navodima iz njegove ranije ustavne žalbe od 29. septembra 2016. godine (Už-7340/2016), dodajući da je od podnošenja tužbe u upravnom sporu do prijema osporene presude prošlo dve godine.

U prilog istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac se pozvao i uz ustavnu žalbu dostavio četiri presude nadležnih sudova donete u postupku po zahtevu A.M. za ostvarivanja prava na jednokratnu novčanu pomoć.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, naloži Upravnom sudu da donese novu presudu o tužbi podnosioca podnetoj protiv drugostepenog rešenja od 11. novembra 2016. godine i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 3720 Kraljevo UP-1 broj 328-2 i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Naredbom komandanta 2. brigade Kopnene Vojske broj 109-9 od 21. maja 2007. godine podnosiocu ustavne žalbe, desetaru po ugovoru, na službi u 21. pešadijskom bat aljonu, 2. brigade Kopnene Vojske, prestala je profesionalna vojna služba zbog trajne nesposobnosti za službu. U obrazloženju naredbe je navedeno da je u nalazu, oceni i mišljenju Više vojnolekarske komisije Beograd broj 457/1/22 od 8. februara 2007. godine utvrđeno da je podnosilac trajno nesposoban za službu u Vojsci.

Rešenjem Vojne pošte 3720 Kraljevo int. broj 61-569 od 2. jula 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je razrešen od profesionalne vojne službe sa 30. junom 2007. godine.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 25. decembra 2007. godine Vojnoj pošti 3705 Raška podneo zahtev za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć, navodeći: da je kao vojnik po ugovoru stupio na službu u Vojsci 10. novembra 1992. godine, kao zdravstveno sposoban, što je potvrđeno pred nadležnom Višom vojnolekarskom komisijom na sistematskim pregledima pre stupanja u službu, a potom 1995, 1999. i svake naredne godine; da mu je služba u Vojsci prestala 30. juna 2007. godine, jer je utvrđeno da je trajno nesposoban za profesionalnu vojnu službu zbog bolesti koja je nastala za vreme službe u Vojsci; da mu u skladu sa odredbama člana 231. stav 2. u vezi sa stavom 1. tog člana i člana 234. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije pripada pravo na jednokratnu novčanu pomoć . Uz zahtev je priložen nalaz, ocena i mišljenje Više vojnolekarske komisije Beograd broj 457/1/22 od 8. februara 2007. godine, u kojem je utvrđeno da je podnosilac trajno nesposoban za službu u Vojsci i da je nesposobnost posledica bolesti koja nije profesionalna bolest.

Rešenjem Vojne pošte 3705 Raška int. broj 4 0-8 od 8. januara 2008. godine navedeni zahtev je odbijen.

Podnosilac je u žalbi protiv prvostepenog rešenja, pored ostalog, naveo da oštećenje organizma nije mogao dokazati pravnosnažnim rešenjem o priznanju svojstva mirnodopskog vojnog invalida, jer mu to svojstvo kao vojnom osiguraniku nije moglo biti utvrđeno, već je nadležni organ radi toga trebalo da ga uputi na vojnolekarsku komisiju.

Rešenjem Vojne pošte 3720 Kraljevo UP-2 bro j 6-2 od 25. marta 2008. godine navedeno prvostepeno rešenje je poništeno, po službenoj dužnosti, jer ga je doneo nenadležni organ, pri čemu se ta vojna pošta oglasila stvarno i mesno nadležnom za postupanje u ovom predmetu. U obrazloženju pomenutog rešenja je navedeno da je prvostepeni organ dužan da, postupajući po zahtevu podnosioca, preduzme sve radnje koje su u njegovoj nadležnosti (izdavanje uputnice podnosiocu za lekarski pregled radi ocene oštećenja organizma i prosleđivanje nalaza organu nadležnom za donošenje rešenja) i to u najkraćem mogućem roku da bi se po zahtevu podnosioca donelo pravilno i zakonito rešenje.

Podnosilac je 24. avgusta 2016. godine Vojnoj pošti 3720 Kraljevo izjavio žalbu zbog nedonošenja rešenja po njegovom zahtevu u ponovnom postupku .

Rešenjem Vojne pošte 3720 Kraljevo UP-1 broj 328-2 od 22. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca.

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš UP-2 broj 147-2/16 od 11. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da odlučna činjenica koju je bilo potrebno utv rditi u konkretnoj pravnoj stvari jeste da li je nastupilo oštećenje organizma podnosioca od najmanje 20% usled bolesti koja je nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci, koristeći se pre svega nalazom nadležne vojnolekarske komisije; da je prvostepeni organ, na osnovu pomenutog nalaza, ocene i mišljenja Više vojnolekarske komisije, pravilno utvrdio da bolest podnosioca, po osnovu koje je oglašen trajno nesposobnim za profesionalnu vojnu službu, nije profesionalna bolest tj. nije u pitanju bolest koja je nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci, zbog čega nije ispunjen osnovni uslov za priznavanje predmetnog prava iz člana 231. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je neosnovan navod podnosioca da pomenuti nalaz, ocena i mišljenje Više vojnolekarske komisije koji je dat u postupku ocene sposobnosti za vojnu službu, a ne u postupku priznavanja prava na jednokratnu novčanu pomoć, ne može biti dokaz, jer je u tom nalazu, oceni i mišljenju jasno određeno i naznačeno nepostojanje kauzulnog odnosa oboljenja podnosioca i vršenja vojne službe, što je relevantno za rešavanje o zahtevu podnosioca i što se može upotrebiti kao dokaz na osnovu odredbe člana 234. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te je izlišno dalje utvrđivanje stepena telesnog oštećenja pred drugom komisijom; da je pomenuti nalaz u potpunosti dat u skladu sa odredbama Pravilnika o vojnolekarskim komisijama i da je uručen podnosiocu 22. februara 2007. godine, koji je to potvrdio svojim potpisom, te je podnosilac na taj način nesumnjivo upoznat sa predmetnim dokazom, zbog čega mu isti nije potrebno ponovo dostavljati ; da su neosnovani navodi podnosioca da je ožalbeno rešenje doneo stvarno i mesno nenadležni organ, odnosno da ga nije potpisao nadležni starešina iz razloga što, prema odredbi člana 234. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije, rešenje o pravu na jednokratnu novčanu pomoć donosi starešina na položaju komandanta puka i višem položaju, što je u konkretnom slučaju nadležnost komandanta prvostepenog organa – VP 3720 Kraljevo.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi kojom je pokrenuo upravni spor naveo: da drugostepeni organ nije mogao da zasnuje pobijano rešenje na nalazu lekarske komisije od 8. februara 2007. godine kojim nije utvrđeno da li je bolest ili pogoršanje bolesti podnosioca u uzročnoj vezi sa vršenjem profesionalne vojne službe; da je potpuno bespredmetno, netačno i neprecizno navođenje nečega što ne postoji u pomenutom nalazu lekarske komisije - „nepostojanje kauzalnog odnosa oboljenja imenovanog sa vršenjem vojne službe“; da je propušteno devet godina da se podnosilac kao invalidski penzioner i bivši zaposleni, uputi na nadležnu lekarsku komisiju.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17211/16 od 17. oktobra 2018. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog rešenja drugostepenog organa. Po oceni Upravnog suda, tuženi organ je pravilno odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata taj sud. Isti sud je takođe našao da se navodima tužbe ne dovodi u sumnju pravilnost pobijanog rešenja, s obzirom na to da su organi „u postupku utvrđivanja prava na naknadu za telesno oštećenje“, na osnovu nalaza lekarske komisije od 8. februara 2007. godine, utvrdili da je podnosilac trajno nesposoban za vršenje vojne službe, što je posledica bolesti koja nije profesionalna bolest. Kako iz spisa predmeta proizlazi da podnosilac ustavne žalbe uz zahtev, ni kasnije u postupku, nije priložio dokaz da „telesno oštećenje postoji zbog povrede na radu ili u vezi sa radom“, odnosno vršenjem profesionalne vojne službe, Upravni sud smatra da su neosnovani navodi tužbe da podnosilac ima „pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje“.

3.3. Ustavni sud je konstatovao da su presude Vrhovnog vojnog sud a Up. 1683/01 od 27. maja 2004. godine, Upravnog suda U. 8980/10 (2009) od 4. marta 2011. godine, Upravnog sud a – Odeljenje u Nišu U. 2867/12 od 29. jula 2014. godine i Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu u U. 399/17 od 23. marta 2018. godine , kojima podnosi lac ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, donete u postupku povodom zahteva A.M. iz Arilja za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć i da su navedenim presudama uvažene tužbe pomenutog lica, poništena drugostepena rešenja i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju se povredu podnosilac takođe poziva, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi tog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih propisa :

Odredbama člana 197. Zakona o Vojsci Srbije ( „Službeni glasnik RS“, broj116/07), koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, propisano je: da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) (stav 1.); da do donošenja propisa o vojnoj obavezi, socijalnom, zdravstvenom i penzijskom i invalidskom osiguranju profesionalnih vojnih lica ostaju na snazi sledeće odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije: odredbe o popuni rezervnog sastava (čl. 26. i 27.), odredbe o pravima na produženo osiguranje i na naknadu zbog prestanka zaposlenja (čl. 59. i 59a), poglavlje XV - Zdravstveno osiguranj e (čl. 211. do 239.), poglavlje XVI - Penzijsko i invalidsko osiguranje (čl. 240. do 260. i od 262. do 278 .) i poglavlje XVII - Vojna obaveza (čl. 279. do 336.) i poglavlje XIX - Kaznene odredbe (čl. 340. do 345.) (stav 2.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koje ostaju na snazi do donošenja propisa o zdravstvenom osiguranju profesionalnih vojnih lica, propisano je: da vojno lice koje za vreme službe ili u vezi sa službom u Vojsci, bez svoje krivice, zadobije ranu, povredu ili ozledu, pa zbog toga nastupi oštećenje njegovog organizma od najmanje 20%, ima pravo na jednokratnu novčanu pomoć čija se visina određuje prema stepenu telesnog oštećenja, da se stepen telesnog oštećenja utvrđuje prema saveznim propisima kojima se uređuju prava vojnih invalida (član 231. stav 1.); da pod uslovima iz stava 1. ovog člana, jednokratna novčana pomoć pripada i vojnom licu kad nastupi oštećenje njegovog organizma od najmanje 20% usled bolesti koja je nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci (stav 2.); da se pod službom u Vojsci, u smislu člana 231. ovog zakona, podrazumeva vršenje redovnog ili vanrednog službenog posla, kao i drugog posla koji se obavlja po naređenju nadležnog starešine (član 232. stav 1.); da se pod vršenjem dužnosti u vezi sa službom, u smislu člana 231. ovog zakona, podrazumeva odlazak na službenu dužnost, odnosno povratak sa službene dužnosti, odlazak vojnika, studenta vojne akademije, učenika srednje vojne škole i slušaoca škole za rezervne oficire na odsustvo i povratak sa odsustva, boravak vojnika, odnosno vojnika u rezervi, studenta vojne akademije, učenika srednje vojne škole ili slušaoca škole za rezervne oficire u vojnoj zgradi, krugu kasarne, logoru, aerodromu, poligonu, brodu ili drugom plovnom sredstvu ratne mornarice ili na drugom mestu na kome je bio po pravilima službe ili po naređenju, odnosno odobrenju nadležnog starešine, kao i na odobrenom izlasku iz jedinice, odnosno ustanove u slobodno vreme, osim na odsustvu (stav 2.); da se stepen telesnog oštećenja na osnovu kog se ostvaruje pravo na jednokratnu novčanu pomoć iz člana 231. ovog zakona dokazuje pravnosnažnim rešenjem o priznanju svojstva mirnodopskog vojnog invalida ili nalazom vojne lekarske komisije (član 234. stav 1.); da se, kad se postupak za dodeljivanje jednokratne novčane pomoći pokreće na zahtev, ta pomoć može ostvariti ako se zahtev podnese u roku od tri godine od dana zadobijanja rane, povrede ili ozlede, odnosno nastupanja oboljenja ili pogoršanja oboljenja koje je izazvalo oštećenje organizma (stav 3.); da rešenje o pravu na jednokratnu novčanu pomoć donosi starešina na položaju komandanta puka i višem položaju (stav 4.); da postupak za ostvarivanje prava na jednokratnu novčanu pomoć kao i određivanje iznosa za lica koja u smislu ovog zakona imaju pravo na jednokratnu novčanu pomoć i osposobljavanje bračnog druga i novčanu naknadu za vreme školovanja i druge naknade u vezi sa školovanjem propisuje Savezna vlada (član 236.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije , koje su prestale da važe, bilo je propisano: da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka ako je na osnovu ocene i mišljenja nadležnog organa zdravstvene službe utvrđeno da je trajno nesposobno za službu u Vojsci ili da je nesposobno za dužnost za koju je primljeno u službu po ugovoru (član 108. stav 2. tačka 1)); da invalidnost po ovom zakonu nastupa kad profesionalnom vojniku prestane služba zbog utvrđene trajne nesposobnosti za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti (član 246. stav 3.); da je telesno oštećenje gubitak, oštećenje ili onesposobljenost pojedinih organa ili delova tela od najmanje 30% ako su prouzrokovani povredom na radu ili profesionalnom bolešću, koji ograničavaju pokretljivost, otežavaju normalnu aktivnost organizma i uslovljavaju veće napore u ostvarivanju životnih potreba, bez obzira na to da li prouzrokuju invalidnost (član 247.); da su profesionalne bolesti, u smislu ovog zakona, određene bolesti prouzrokovane dužim neposrednim uticajem procesa i uslova rada na radnim zadacima koje je profesionalni vojnik obavljao, odnosno koje obavlja (član 253. stav 1.); da se u pogledu utvrđivanja profesionalnih bolesti, poslova, odnosno radova na kojima se one pojavljuju i uslova pod kojima se pojedine bolesti smatraju profesionalnim bolestima primenjuju odredbe saveznog zakona kojim su uređena osnovna prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koje se odnose na liste profesionalnih bolesti (stav 2.); da kad je za rešavanje o pravu po ovom zakonu potrebno utvrditi zdravstvenu nesposobnost zbog koje nastupa invalidnost profesionalnog vojnika, telesno oštećenje ili postojanje potrebe za stalnu pomoć i negu od strane drugog lica, nalaz, ocenu i mišljenje za utvrđivanje tih činjenica daje, u prvostepenom postupku, nadležna viša vojna lekarska komisija, a u drugostepenom postupku - Glavna vojna lekarska komisija (član 270. stav 1.); da propise o obrazovanju, sastavu i radu vojne lekarske komisije u vršenju poslova iz st. 1. i 2. ovog člana donosi Savezna vlada (stav 3.); da se u postupku rešavanja o pravima po ovom zakonu primenjuju propisi o opštem upravnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (stav 4.).

Odredbom člana 8. stav 1. Zakona o osnovnim pravima boraca, porodica palih boraca i vojnih invalida ( „Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/00 i „Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 111/09 i 50/18) propisano je da je mirnodopski vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je u miru, kao vojnik na služenju vojnog roka, student vojne akademije, učenik srednje vojne škole, slušalac škole za rezervne oficire i lice u rezervnom sastavu, kao i dobrovoljac na dužnosti u Vojsci Jugoslavije, zadobio bolest koja je u uzročnoj vezi sa vršenjem vojne službe ili dužnosti u vezi s tom službom, zbog čega je nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 60%.

Uredbom o ostvarivanju prava na jednokratnu novčanu pomoć, osposobljavanju bračnog druga i o naknadi za školovanje dece („Službeni list SRJ“ , broj 69/99, „Službeni list SCG“, broj 4/05 i „Službeni glasnik RS“, br. 14/11, 60/18 i 74/ 18) propisano je: da vojno lice iz člana 231. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon) podnosi zahtev za dodeljivanje jednokratne novčane pomoći jedinici, odnosno ustanovi u kojoj je na službi, uz koji prilaže dokaze o pravu na tu pomoć, da se zahtev, ako je vojnom licu prestala služba u Vojsci Srbije, podnosi jedinici, odnosno ustanovi u kojoj je to lice bilo na službi, a ako je ta jedinica, odnosno ustanova rasformirana - pretpostavljenoj komandi (član 3.); da se jednokratna novčana pomoć određuje prema poslednjem objavljenom podatku nadležnog organa za poslove statistike o prosečnoj zaradi bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji (u daljem tekstu: obračunski osnov) na dan pogibije ili smrti vojnog lica, odnosno na dan pravnosnažnosti rešenja o priznavanju svojstva mirnodopskog vojnog invalida, odnosno rešenja - nalaza nadležne vojne lekarske komisije o stepenu telesnog oštećenja (član 5.); da po završenom postupku, starešina na položaju komandanta puka ili višem položaju donosi rešenje o pravu na jednokratnu novčanu pomoć (član 8.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od iznete tvrdnje podnosioca da osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način.

Ustavni sud ukazuje na to da se jedna od garancija označenog ustavnog prava, na koju se poziva i podnosilac u ustavnoj žalbi, odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (presuda ESLjP, Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine , stav 61.). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora ispitati bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (presuda ESLjP, Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/977, od 19. decembar 1997. godine, stav 60 .).

U postupku koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda kao sporno postavilo se pitanje da li je kod podnosioca ustavne žalbe za vreme službe ili u vezi sa službom u Vojsci, bez njegove krivice, nastupilo oštećenje organizma od najmanje 20% usled bolesti koja je nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci, što su uslovi za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć propisani odredbama člana 231. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć zbog oštećenja organizma usled bolesti. Uz zahtev je priložio nalaz, ocenu i mišljenje Više vojnolekarske komisije Beograd broj 457/1/22 od 8. februara 2007. godine u kome je utvrđeno da je trajna nesposobnost za profesionalnu vojnu službu posledica bolesti podnosioca koja nije profesionalna bolest. Saglasno odredbi člana 234. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije, stepen telesnog oštećenja na osnovu koga se ostvaruje pravo na jednokratnu novčanu pomoć dokazuje se pravnosnažnim rešenjem o priznanju svojstva mirnodopskog vojnog invalida ili nalazom vojne lekarske komisije, pri čemu se dokazi o pravu na jednokratnu novčanu pomoć prilažu uz zahtev. Podnosilac je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe naveo da nije mogao da dostavi pravnosnažno rešenje o priznanju svojstva mirnodopskog vojnog invalida, jer mu to svojstvo kao vojnom osiguraniku nije moglo biti utvrđeno, u smislu odredaba Zakona o osnovnim pravima boraca, porodica palih boraca i vojnih invalida, pa je kao dokaz o postojanju bolesti po osnovu koje je tražio utvrđivanje prava na jednokratnu novčanu pomoć , priložio pomenuti nalaz vojnolekarske komisije, kojim je u vreme podnošenja zahteva raspolagao.

Ustavni sud je potom konstatovao da je u rešenju Vojne pošte 3720 Kraljevo od 25. marta 2008. godine ukaza no na to da je u ponovnom postupku potrebno da se podnosiocu ustavne žalbe izda uputnica za lekarski pregled radi ocene oštećenja organizma. Međutim, upravni organi su, u daljem toku postupka koji je usledio 2016. godine, smatrali da je nalaz vojnolekarske komisije koji je priložen uz zahtev dovoljan dokaz za ocenu o tome da li podnosilac ispunjava propisane uslove za priznavanje traženog prava. Naime, oni su iz činjenice da bolest, zbog koje je podnosilac oglašen trajno nesposobnim za profesionalnu voj nu službu, nije profesionalna bolest , izveli zaključak da nije u pitanju bolest koja je nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci, odnosno da oboljenje nije u uzročnoj vezi sa vršenjem vojne službe, zbog čega su našli da nije ispunjen osnovni uslov za priznavanje prava iz člana 231. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Takvu ocenu upravnih organa je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, dodatno ukazujući na to da podnosilac uz zahtev, ni kasnije u postupku , nije priložio dokaz da „telesno oštećenje postoji zbog povrede na radu ili u vezi sa radom“, zbog čega „nema pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje“.

Ispitujući da li su izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi zbog kojih je ocenjeno da podnosilac ne ispunjava uslove za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć, Ustavni sud je konstatovao da u postupku koji je pokrenut i vođen povodom zahteva podnosioca nije rešavano o pravu na novčanu naknadu za telesno oštećenje, kako je to naveo Upravni sud u osporenoj presudi , zbog čega u upravnom postupku nije ni utvrđeno da li je telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu ili u vezi sa radom, niti je podnosilac trebalo da o tome dostavi dokaze. Kako je podnosilac priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć tražio zbog oštećenja organizma koje je nastupilo usled bolesti koja je priloženim nalazom vojnolekarske komisije utvrđena kao trajno stanje kod podnosioca, najpre je bilo neophodno utvrditi da li je navedena bolest nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci. U zavisnosti od toga bi se utvrđivao stepen oštećenja organizma koji je usled te bolesti nastupio za vreme službe ili u vezi sa službom u Vojsci, bez njegove krivice. To je podrazumevalo pribavljanje nalaza, ocene i mišljenja nadležne vojnolekarske komisije koji sadrži sve činjenice i okolnosti koje su sa medicinskog stanovišta od značaja za odlučivanje o pravu na jednokratnu novčanu pomoć. Za davanje takvog nalaza, ocene i mišljenja potrebno je da nadležni organ precizno navede činjenice i okolnosti o kojima treba da se izjasni vojnolekarska komisija, kako bi isti bio jasan, potpun i obrazložen, te mogao da bude činjenični i pravni osnov za donošenje rešenja o predmetnom pravu. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da upravni organi i Upravni sud nisu u dovoljnoj meri razmotrili navode podnosioca da priloženi nalaz vojnolekarske komisije ne sadrži ocenu o tome da li je dijagnostikovana bolest nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci, što je osnovni uslov za ostvarivanje prava na jednokratnu novčanu pomoć, pri čemu nije propisano da to mora biti profesionalna bolest.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud smatra da u obrazloženju osporene presude nisu dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu da podnosilac nije ispunio uslove za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na jednokratnu novčanu pomoć , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17211/16 od 17. oktobra 2018. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1097 Niš UP-2 broj 147-2/16 od 11. novembra 2016. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog takođe odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak pokrenut povodom zahteva podnosioca od 25. decembra 2007. godine i da je okončan osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu od 17. oktobra 2018. godine, te je trajao deset godina i deset meseci.

Ustavni sud je konstatovao da je u Rešenju Už-7340/2016 od 30. januara 2018. godine, na osnovu priložene dokumentacije, cenio trajanje konkretnog postupka u periodu od podnošenja zahteva od 25. decembra 2007. godine do podnošenja ustavne žalbe od 29 . septembra 2016. godine, što je iznosilo osam godina i devet meseci. Postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe još nije bio okončan i u toku je bio postupak po žalbi protiv prvostepenog rešenja od 22. septembra 2016. godine. Polazeći od toga da je nepostupanje prvostepenog organa u ponovnom postupku po zahtevu podnosioca trajalo od 2008. do 2016. godine, a imajući u vidu da je isti organ rešenje o zahtevu doneo tek pošto je podnosilac 2016. godine izjavio žalbu zbog „ćutanja administracije“, koja je, suprotno tvrdnji podnosioca, uticala na donošenje rešenja nakon dugogodišnje pasivnosti prvostepenog organa, Ustavni sud je ocenio da su te okolnosti bile od takvog značaja u konkretnom predmetu da su ustavnu žalbu u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku činile očigledno neosnovanom, te je odbacio navedenu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je potom konstatovao da je u nastavku postupka , koji je usledio nakon podnošenja ustavne žalbe u predmetu Už-7340/2016 , doneto rešenje Vojne pošte 1097 Niš UP-2 broj 147-2/16 od 11. novembra 2016. godine i osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17211/16 od 17. oktobra 2018. godine, što znači da je postupak trajao još dve godine i jedan mesec .

Polazeći od toga da podnosilac ovom ustavnom žalbom osporava ukupno trajanje postupka rešavanja o pravu na jednokratnu novčanu pomoć, a imajući u vidu da je Ustavni sud u prethodno pomenutom Rešenju cenio trajanje dela tog postupka koji je vođen pred Vojnom pošt om 3720 Kraljevo u predmetu UP-1 broj 328-2, Ustavni sud je u postupku po ovoj ustavnoj žalbi cenio trajanje postupka koji je nakon toga vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu UP-2 broj 147-2/16 i Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 17211/16.

Ustavni sud je našao da se navedeni period od dve godine i jedan mesec, koji je predmet ocene po ovoj ustavnoj žalbi, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim , bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, koja se obrazlaže različitim postupanjem Upravnog suda u osporenoj presudi i nadležnih sudova u dostavljenim presudama, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništio osporenu presudu.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti