Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava se presuda Apelacionog suda zbog proizvoljnog tumačenja ugovora o naknadi za uređivanje građevinskog zemljišta. Sud je arbitrarno primenio propis koji nije bio ugovoren među strankama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. B. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45319/10 od 27. maja 2015. godine.

3. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-1438/2016 od 15. septembra 2016. godine o odlaganju izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. B. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 22. februara 2016. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine, preinačena prvostepena presuda, pa je obavezana tužena-protivtužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da tužiocu-protivtuženom na ime duga isplati iznos od 2.319.566,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 1.235.309,01 dinara počev od 31. januara 2015. godine, dok je odbijen deo tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog da mu tužena-protivtužilja isplati još 592.684,66 dinara preko dosuđenog iznosa, te je odbijen kao neosnovan eventualni protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, kojim je tražila da se obaveže tužilac-protivtuženi da joj na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 655.709,26 dinara; da je drugostepeni sud na „nepravilan i nezakonit“ način tumačio adhezioni ugovor zaključen između parničnih stranaka, našavši da, prema članu 4. ugovora, izmena naknade zavisi od izmena Odluke o razradi merila, načinu obračuna i ugovaranja naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, te se u konkretnom slučaju ima primeniti Odluka o kriterijumima i merilima za utvrđivanje zakupnine i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta iz 2003. godine; da je na taj način ugovor tumačen suprotno odredbama čl. 99. i 100. Zakona o obligacionim odnosima; da u ovom slučaju nije nastupio uslov za izmenu visine ugovorene naknade, jer Odluka o usvajanju posebnog programa troškova sekundarnog uređivanja nije izmenjena; da je veštak sačinio tri varijante nalaza i mišljenja, ali da drugostepeni sud nije obrazložio zbog čega nije prihvatio „podvarijantu“ nalaza i mišljenja veštaka, a prema kojoj je podnositeljka, takođe, isplatila naknadu u većem iznosu nego što je bila dužna. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine i naloži tome sudu da donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45319/10 od 27. maja 2015. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, te uvidom u celokupnu dokumentaciju koja je uz nju priložena, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45319/10 od 27. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog JP „Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda“ (u daljem tekstu: Direkcija), kojim je traženo da se obaveže tužena- protivtužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da tužiocu-protivtuženom na ime duga isplati iznos od 2.912,250,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 1.235.309,01 dinara počev od 31. januara 2015. godine; u stavu drugom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, kojim je tražila da se utvrdi delimična ništavost ugovora zaključenog između parničnih stranaka broj 19402/49551-II-3 od 7. oktobra 1999. godine; u stavu trećem izreke usvojen je eventualni protivtužbeni zahtev tužene- protivtužilje, kojim je tražila da se obaveže tužilac-protivtuženi da joj na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 655.709,26 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženoj-protivtužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 722.744,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da su Direkcija i tužena-protivtužilja, kao investitor, 7. oktobra 1999. godine zaključili ugovor 19402/49551-II-3, kojim su regulisali međusobne obaveze u vezi uređivanja građevinskog zemljišta za rekonstrukciju tavanskog prostora, nadziđivanje i pretvaranje istog u stambeni prostor u stambenom objektu na katastarskoj parceli broj …, u KO Stari grad; da je članom 1. ugovora konstatovano da se obračun naknade troškova za uređenje građevinskog zemljišta vrši na osnovu Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 44/95), Odluke o razradi merila, načinu obračuna i ugovaranje naknade za uređivanje građevinskog zemljišta („Službeni list grada Beograda“, broj 20/98, od 18. decembra 1998. godine) (u daljem tekstu: Odluka o razradi merila) i Odluke o građevinskom zemljištu („Službeni list grada Beograda“, broj 16/96); da je članom 2. ugovora utvrđena projektovana površina od 119,36 m² za obračun naknade, koja nije sporna među strankama; da je članom 3. ugovora utvrđena naknada za uređivanje građevinskog zemljišta na za navedenu projektovanu površinu na dan 15. septembra 1999. godine, te je obavezan investitor da ugovori sa nadležnim javnim preduzećima naknadu troškova za izgradnju elektro i telefonske mreže i toplifikacije, kao i da realizuje radove na proširenju sekundarne infrastrukture u okviru „D.“ i uslova za uređenje prostora; da je članom 4. stav 1. ugovora propisano da će se naknada iz člana 3. koja se ne izmiri u skladu sa ovim ugovorom do dana stupanja na snagu eventualnih izmena Odluke o usvajanju posebnih programa troškova sekundarnog uređivanja građevinskog zemljišta (u daljem tekstu: Odluka o troškovima) obračunati prema izmenjenoj, odnosno novoj odluci, o čemu će Direkcija obavestiti investitora, ali od dana zaključenja ugovora navedena Odluka nikad nije izmenjena, niti je Direkcija o tome obavestila investitora, niti je zaključen aneks ugovora u vezi sa tim; da je članom 4. stav 2. ugovora predviđeno da se naknada iz člana 3. ugovora valorizuje u momentu plaćanja na osnovu zvaničnog indeksa rasta cena na malo; da je članom 5. ugovora predviđeno da će prvu tranšu u iznosu od 11.601,55 dinara investitor uplatiti najkasnije do 30. septembra 1999. godine, te da će preostali iznos uplatiti u 59 jednakih mesečnih rata počev od 15. oktobra 1999. godine, sa obračunom i vrednošću naknade koja bude važila u momentu isplate svake rate bez posebnog dostavljenog obračuna od strane Direkcije; da je prema istom članu ugovora, investitor obavezan da pripadajuću valorizaciju naknade po svakoj tranši obračuna u skladu sa članom 4. ugovora i plati bez posebnog zahteva Direkcije, te ukoliko prekorači rok, biće dužan da plati valorizovan iznos naknade u skladu sa važećom odlukom; da je prema članu 7. ugovora investitor obavezan da pre početka upotrebe objekta dostavi Direkciji izveštaj o konačnoj površini objekta, nakon čega će se sačiniti konačni obračun, a koji nije sačinjen između stranaka; da je navedeni ugovor po prirodi formularan, te da ga je tužena-protivtužilja zaključila bez mogućnosti stavljanja primedbi, kao i da je takav ugovor i inače zaključivan sa investitorima i sadržao je u sebi istovetnu odredbu člana 4. ugovora; da je tužena-protivtužilja 30. septembra 1999. godine, pre zaključenja ugovora, isplatila prvu ratu u iznosu od 11.601,55 dinara, što je i konstatovano i u samom ugovoru, a da je u toku parnice izvršila određene uplate; da je Direkcija podnela tužbu 25. marta 2005. godine; da je sudski veštak ekonomske struke D. Z. u osnovnom nalazu i mišenju i dopunama veštačenja sačinio tri varijante obračuna duga tužene-protivtužilje; da je prva varijanta izvršena na taj način što je svaku od dospelih rata valorizovao najpre na dan dospeća, a zatim i na dan uplate i dobijene iznose umanjio za uplaćeno, pa je tako investitor izvršila pretplatu u iznosu od 655.709,26 dinara; da je prema drugoj varijanti, svaka od dospelih rata valorizovana, najpre na dan dospeća, te je na svaku dospelu ratu uračunata kamata do dana uplate, a tako dobijeni iznosi umanjeni za isplaćeno, pa je investitor tako izvršila pretplatu u iznosu od 587.078,19 dinara; da su prema trećoj varijanti nalaza, uzete u obzir sve izmene Odluke o razradi merila, prema kojoj valorizovani dug investitora na dan 31. januara 2015. godine iznosi ukupno 2.319.566,20 dinara, dok je u podvarijanti tog obračuna investitor pretplatila naknadu u iznosu od 711.762,82 dinara; da imajući u vidu da zaključeni ugovor nije raskinut, poništen ili utvrđena njegova ništavost, niti je izmenjen aneksima, te uzimajući u obzir obračun izvršenih uplata, dugovani iznos valorizovan prema ugovoru, utvrđeno je da je dug investitora prema Direkciji u potpunosti izmirila uplatom od marta 2006. godine, a s obzirom na to da Odluka o troškovima iz člana 4. ugovora nije izmenjena, sud nalazi da se u konkretnom slučaju imaju primeniti samo odredbe ugovora, te je shodno članu 262. Zakona o obligacionim odnosima, doneo odluku kao u stavu 1. presude; da nisu ispunjeni uslovi da se utvrdi delimična ništavost spornog ugovora jer je isti zaključen prema tada važećim propisima; da je imajući u vidu preplatu koju je investitor izvršila, došlo do neosnovanog obogaćenja Direkcije, zbog čega je sud usvojio eventualni protivtužbeni zahtev. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac-protivtuženi.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45319/10 od 27. maja 2015. godine, u delu prvog stava izreke, te je obavezana tužena-protivtužilja da tužiocu-protivtuženom na ime duga isplati iznos od 2.319.566,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 1.235.309,01 dinara počev od 31. januara 2015. godine, dok je odbijen deo tužbenog zahteva tužioca-protivtuženog da mu tužena-protivtužilja isplati još 592.684,66 dinara preko dosuđenog iznosa; u stavu drugom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu trećem njene izreke, te je odbijen kao neosnovan eventualni protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, kojim je tražila da se obaveže tužilac-protivtuženi da joj na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 655.709,26 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke preinačeno je rešenje o troškovima u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, te je rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove; u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tužene-protivtužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je stupanjem na snagu Odluke o razradi merila („Službeni list grada Beograda“, broj 3/02) prestala da važi Odluka o razradi merila iz 1998. godine; da je članom 27. Odluke o kriterijumima i merilima za utvrđivanje zakupnine i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta („Službeni list grada Beograda“, broj 16/03) (u daljem tekstu: Odluka o kriterijumima) bilo predviđeno da investitor koji je sa Direkcijom zaključio ugovor o naknadi za regulisanje građevinskog zemljišta pre stupanja na snagu izmena i dopuna Odluke o razradi merila iz 2002. godine, može regulisati preostale obaveze prema izmenama i dopunama te odluke, pod uslovom da investitor zaključi aneks ugovora u roku od šest meseci od stupanja na snagu ove odluke; da je u članu 28. Odluke o kriterijumima bilo propisano da investitor koji ne zaključi ugovor o konačnom obračunu može svoju obavezu regulisati po Odluci o razradi merila iz 2002. godine, a o čemu će se zaključiti aneks ugovora najkasnije u roku od 12 meseci od stupanja na snagu te odluke; da je članom 30. Odluke o kriterijumima bilo propisano da su investitori, koji ne postupe u skladu sa odredbama čl. 25-29, dužni da naknadu izmire u skladu sa odredbama ove odluke, o čemu je Direkcija obavestila javnost u dnevnom listu „P.“; da je Odluka o razradi merila iz 1998. godine, na osnovu koje je zaključen ugovor, prestala da važi stupanjem na snagu Odluke o razradi merila iz 2002. godine, a ta odluka je prestala da važi stupanjem na snagu Odluke o kriterijumima iz 2003. godine; da investitor nije zaključila aneks ugovora o konačnom obračunu, te je dužna da naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta izmiri u skladu sa Odlukom o kriterijumima iz 2003. godine, a što je u skladu sa članom 4. stav 1. ugovora zaključenog između stranaka; da prema trećoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka, sačinjenoj prema uplatama izvršenim do stupanja na snagu Odluke o kriterijumima iz 2003. godine, dug investitora prema Direkciji iznosi 2.319.566,20 dinara, pa je sud delimično usvojio tužbeni zahtev i odbio eventualni protivtužbeni zahtev. Protiv navedene presude tužena-protivtužilja je izjavila reviziju i izuzetnu reviziju.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1361/16, Gž.ap. 9/16 od 5. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je, kao nedozvoljena žalba tužene-protivtužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 69/16 od 15. juna 2016. godine, kojom taj sud nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužene-protivtužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine, zbog toga što vrednost predmeta spora ne prelazi propisani cenzus za izjavljivanje revizije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.), kao i da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) propisano je: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.);

da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1.); da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase (član 99. stav 1.); da u slučaju kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane (član 100.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, U vezi sa tim, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene prava od strane redovnih sudova.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud konstatuje da su podnositeljka ustavne žalbe, kao investitor, zaključila sa Direkcijom 7. oktobra 1999. godine ugovor 19402/49551-II-3, kojim su regulisalne međusobne obaveze u vezi uređivanja građevinskog zemljišta za rekonstrukciju tavanskog prostora, nadziđivanje i pretvaranje istog u stambeni prostor u stambenom objektu na katastarskoj parceli broj …, u KO Stari grad. Članom 4. zaključenog ugovora bilo je, pored ostalog, propisano da će se naknada za uređivanje građevinskog zemljišta, koja se ne izmiri u skladu sa ovim ugovorom do dana stupanja na snagu eventualnih izmena Odluke o usvajanju posebnih programa troškova sekundarnog uređivanja građevinskog zemljišta, obračunati prema izmenjenoj, odnosno novoj odluci, a o čemu će Direkcija obavestiti investitora. Prvostepeni sud je odlukom P. 45319/10 od 27. maja 2015. godine našao da Odluka o usvajanju posebnih programa troškova sekundarnog uređivanja građevinskog zemljišta nakon zaključenja ugovora nije menjana, niti su stranke zaključile aneks ugovora, te je, nakon sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja i dopuna veštačenja, odbio tužbeni zahtev tužioca i usvojio eventualni protivtužbeni zahtev podnositeljke, zbog toga što je podnositeljka svojim uplatama preplatila dugovanu naknadu, pa je na taj način došlo do neosnovanog obogaćenja tužioca-protivtuženog. Postupajući po žalbi tužioca-protivtuženog, Apelacioni sud je osporenom odlukom Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i odbio kao neosnovan eventualni protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje. Drugostepeni sud je svoju odluku obrazložio time da se u konkretnom slučaju ima primeniti Odluka o kriterijumima i merilima za utvrđivanje zakupnine i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta iz 2003. godine i da je podnositeljka, koja nije zaključila aneks ugovora, dužna da naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta isplati prema toj odluci, a što je u skladu sa odredbama člana 4. ugovora.

Citiranim odredbama člana 10. i člana 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisana su neka od osnovnih načela ugovornog prava. Članom 10. regulisana je autonomija volje ugovornih strana prema kojoj su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji, dok član 17. stav 1. predviđa dužnost ispunjenja obaveza, odnosno pravilo pacta sunt servanda, prema kojem je zaključeni ugovor zakon za ugovorne strane, koje su dužne ispuniti svoje obaveze na način određen ugovorom i odgovorne su za ispunjenje tih obaveza. Osnovno pravilo prilikom tumačenja ugovora jeste da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase, saglasno članu 99. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud konstatuje da je članom 4. ugovora koji su parnične stranke zaključile izričito bilo propisano da će se naknada za uređivanje građevinskog zemljišta, koja se ne izmiri u skladu sa ovim ugovorom do dana stupanja na snagu eventualnih izmena Odluke o usvajanju posebnih programa troškova sekundarnog uređivanja građevinskog zemljišta, obračunati prema izmenjenoj, odnosno novoj odluci. U tom smislu, prvostepeni sud je našao da se u konkretnom slučaju u odnosu na dugovanu naknadu ima primeniti onaj propis koji su stranke predvidele ugovorom, odnosno Odluka o usvajanju posebnih programa troškova sekundarnog uređivanja građevinskog zemljišta, a koja nije izmenjena nakon zaključenja ugovora. Međutim, drugostepeni sud je, suprotno izričitim ugovornim odredbama, zauzeo stav da se u ovom slučaju mora primeniti Odluka o kriterijumima i merilima za utvrđivanje zakupnine i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta iz 2003. godine, te da podnositeljka duguje naknadu prema toj odluci, iako takav propis nije naveden u samom ugovoru kao osnov za obračun neisplaćene naknade. Pored toga, Ustavni sud ističe, a kako to pravilno i konstatuje prvostepeni sud, da je ugovor zaključen među parničnim strankama po svojoj prirodi ugovor po pristupu, imajući u vidu da je njegova sadržina unapred pripremljena od strane Direkcije i ponuđena podnositeljki, kao investitoru. U odnosu na takve ugovore, Zakon o obligacionim odnosima u članu 100. propisuje dodatno pravilo prilikom tumačenja predviđajući da se nejasne odredbe tumače se u korist druge strane. Ustavni sud, u vezi sa tim, ocenjuje da ukoliko je stranka koja je pripremila ugovor i ponudila ga drugoj strani omaškom unela pogrešan propis na osnovu kog se dugovana naknada ima isplatiti, to se prema navedenoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima, ne može staviti na teret stranci koja takvom ugovoru pristupa.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine proizvoljnim tumačenjem ugovora zaključenog među parničnim strankama, arbitrerno primenio materijalno pravo, što je za posledicu imalo povredu prava podnositeljke na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je, stoga, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Imajući u vidu da je utvrdio da je u konkretnom slučaju nadležni sud arbitrerno primenio merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45319/10 od 27. maja 2015. godine, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom da je poništio osporenu presudu, te da će o zahtevima podnositeljke biti ponovo odlučeno novom drugostepenom odlukom, Ustavni sud povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao.

7. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije dostavila dokaze za različito postupanje sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako je Ustavni sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje Už-1438/2016 od 15. septembra 2016. godine o odlaganju izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6248/15 od 16. decembra 2015. godine, te je odlučeno kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 56. stav 2. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti