Odbijanje ustavne žalbe protiv produženja mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave. Sud je ocenio da je ograničenje slobode kretanja bilo srazmerno cilju, odnosno neophodno radi nesmetanog vođenja složenog krivičnog postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1438/2018
06.12.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Đ. izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine i Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ. iz Beograda je, 12. decembra 2014. godine, preko punomoćnika Z. A, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 8. i 23. avgusta 2016. godine, 29. decembra 2017. i 4. juna 2018. godine, protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na slobodu kretanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 39. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už-8863/2014.

M. Đ. je, 26. marta 2015. godine, preko istog punomoćnika, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, dopunjenu 8. avgusta 2016. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 39. st. 1. i 2. Ustava, koja je zavedena pod brojem Už-2133/2015.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosilac koji osporava rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už-2133/2015 sa spisima predmeta Už-8863/2014, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), koji je postupak potom dobio novi broj Už-1438/2018.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:

- da su se protiv njega pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje vodila dva krivična postupka (K.Po1. 70/11 i K.Po1. 57/13), koja su spojena rešenjem istoga suda Kv.Po1. 644/14 od 10. decembra 2014. godine, te da se sada protiv njega vodi postupak pod brojem K.Po1. 70/11;

- da je u krivičnom postupku K.Po1. 70/11, pre spajanja postupaka, prema njemu ukinut pritvor rešenjem toga suda K.Po1. 70/11 od 18. aprila 2012. godine i da mu je određena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, koja mera je ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine;

- da je, zatim, u krivičnom postupku koji se vodio pod brojem K.Po1. 57/13, pre spajanja postupaka, prema njemu bila određena mera pritvora rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, koji mu se računao od 12. decembra 2012. godine kada je lišen slobode, a koja mera je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 359/13 od 11. septembra 2013. godine (kada je preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 634/13 od 27. avgusta 2013. godine), te je mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora;

- da je potom rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine prema njemu određeno jemstvo u visini od 3.500.000,00 eura i određeno da će se, nakon pružanja sudu dokaza da je položen iznos jemstva u korist Republike Srbije, odmah pustiti na slobodu, odnosno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z. i merom privremenog oduzimanja putne isprave;

- da je naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 5 . februara 2014. godine, nakon dostavljanja dokaza sudu o položenom jemstvu, pušten na slobodu, te da mu je rešenjem predsednika veća Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 5. maja 2014. godine ukinuta mera javljanja Policijskoj stanici Z;

- da je Viši sud u Beogradu - Posebno odeljenje 27. oktobra 2014. godine doneo rešenje K.Po1. 57/13 kojim kojim mu je ukinuo meru zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koje rešenje je preinačeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine, te mu je navedena mera produžena za tri meseca;

- da je, potom, osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave za još tri meseca.

Podnosilac u ustavnoj žalbi dalje navodi:

- da je u osporenom rešenju Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine navedeno da i dalje postoje razlozi koji opravdavaju produženje mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, budući da postoje okolnosti koje ukazuju da bi podnosilac mogao napustiti mesto boravišta i otići u nepoznato mesto ili inostranstvo, jer se protiv njega pred istim sudom vodi još jedan krivični postupak za istovrsno krivično delo, a imajući u vidu težinu krivičnog dela koje mu se u ovom postupku stavlja na teret i visinu propisane kazne, kao i postojanje opravdane sumnje o visini protivpravno pribavljanje imovinske koristi, te da se „mera jemstva svodi sama za sebe na stavljanje u izgled budućih posledica u slučaju da se uslovi jemstva prekrše“ i da po nalaženju suda, u konkretnom slučaju, ta mera nije dovoljna garancija za obezbeđenje prisustva podnosioca ustavne žalbe u daljem toku postupka imajući u vidu njegove lične i imovinske prilike kao i složenost ovog krivičnog postupka;

- da istaknuti razlozi „apsolutno ne stoje“ jer u krivičnom postupku koji se protiv njega vodi u predmetu Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11, a na koji postupak se Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje u osporenom rešenju poziva, još od 1. novembra 2012. godine prema podnosiocu nije na snazi niti jedna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, te da je do donošenja rešenja o određivanju pritvora u postupku K.Po1. 57/13 na slobodi proveo mesec i po dana, za koje vreme je na sva tri zakazana ročišta za glavni pretres uredno pristupio; jer se u postupku K.Po1. 57/13 od 5. februara 2014. godine nalazi na slobodi i od tada se uredno odaziva svim pozivima suda, uz napomenu da je glavni pretres zakazan 45 puta; jer težina krivičnog dela i visina propisane kazne, te razlozi koji su vezani za imovinsku korist predstavljaju „irelevantne“ razloge za produženje mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave zbog postojanja opasnosti od bekstva „obzirom na postojanje zakonske mogućnosti primene instituta privremene mere obezbeđenja, kod kojeg su okolnosti koje se odnose na visinu imovinske koristi i štete relevantne“; jer je „jemstvo teža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog od mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave“, jer jemstvo kao mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u sebi sadrži i zabranu napuštanja boravišta bez odobrenja suda i jer „argumentacija“ koja se odnosi na imovinske prilike podnosioca ustavne žalbe „takođe apsolutno ne stoji“ budući da je istu sud upravo cenio prilikom određivanja visine jemstva“;

- da iz svega navedenog proizlazi da „apsolutno nema potrebe za daljim održavanjem na snazi mere zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave“ i da je „ovakav stav drugostepenog suda u celosti arbitreran“ i predstavlja „gole tvrdnje koje nemaju apsolutno nikakvih osnova u realnosti“;

- da je Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje pre donošenja osporenog rešenja dva puta ukidao prvostepena rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, uz argumentaciju da „nema valjanih razloga da je produženje mera osnovano, obzirom da su iste ušle u jedanaesti mesec svog trajanja, te da je određeno jemstvo koje je najveća garancija prisustva optuženog i daljeg nesmetanog vođenja krivičnog postupka“ i da „jemstvo kao mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u sebi sadrži i zabranu napuštanja boravišta“.

Konačno, podnosilac u ustavnoj žalbi navodi:

- da je nakon spajanja krivičnih postupaka u predmetima Višeg suda u Beogradu K.Po1. 70/11 i K.Po1. 54/13 prema njemu ponovo produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine:

- da je u prvostepenom rešenju kao razlog za produženje mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave navedeno da i dalje postoji „opasnost od bekstva“ jer postoji opravdana sumnja da je podnosilac svojim radnjama pribavio veću protivpravnu imovinsku korist, jer poseduje znatna imovinska sredstva koja nisu oduzeta, niti pronađena, jer je kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava izgradio brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i u inostranstvu i jer je postupak počeo iznova s obzirom na to da je došlo do spajanja postupaka;

- da „protivpravno pribavljena imovinska korist odnosno šteta ne mogu istovremeno predstavljati i osnov za kvalifikaciju bića krivičnog dela koje se nekom stavlja na teret i posebno tešku okolnost koja opravdava nečije zadržavanje u pritvoru“;

- da navod prvostepenog suda da postoji opravdana sumnja da je podnosilac pribavio protivpravnu imovinsku korist potpuno nepodoban kao razlog za dalje produženje mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, jer „ukoliko bismo usvojili rezonovanje prvostepenog suda, onda bi se svakom osumnjičenom u svakom krivičnom postupku morala odrediti mera obezbeđenja prisustva, najmanje u vidu zabrane napuštanja boravišta, obzirom da se krivični postupak naravno niti ne vodi, niti ne pokreće ukoliko ne postoji određeni stepen sumnje da je lice prema kome se vodi učinilo krivično delo“;

- da su „pokušava da opravda dalje produženje navedene mere obezbeđenja prisustva okrivljenog paušalnim navodima u vidu ličnih i imovinskih prilika optuženih, pa i ovde podnosioca ustavne žalbe, odnosno činjenice da poseduju znatna imovinska sredstva, da pomenuta sredstva nisu oduzeta, niti pronađena, da je ovde podnosilac ustavne žalbe, kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava izgradio brojne lične i poslovne kontakte, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, koji „razlozi takođe ni u kom slučaju ne mogu biti osnov za dalje produženje navedene mere“;

- da „sredstva nisu niti mogla biti oduzeta ili pronađena jer su na zakonit način utrošena i koja činjenica apsolutno dezavuiše ovakav razlog prvostepenog suda“;

- da je „imovinska korist irelevantna kao okolnost prilikom odlučivanja o merama za obezbeđenje prisustva okrivljenog, obzirom na postojanje zakonske mogućnosti primene instituta privremene mere obezbeđenja, kod kojeg su okolnosti koje se odnose na visinu imovinske koristi i štete relevantne“;

- da nije tačno da je podnosilac bio direktor većeg broja preduzeća, a da je jedino bio vlasnik dva pravna lica koja su u stečaju, te „kako onda takva navodna izgrađenost može imati bilo kakvu funkciju“;

- da „faza u kojoj se postupak nalazi“ kao razlog sam po sebi nikako ne može opstati;

- da prvostepeni sud nije „zapravo dao niti jedan razlog za donošenje ovakve svoje odluke, jer imajući u vidu sve navedeno takvog razloga jednostavno nema, te je ovakvo odlučivanje suda izraz sudske samovolje i arbitrernosti“;

- da se u osporenom „drugostepenom rešenju ponavljaju razlozi istaknuti u prvostepenom rešenju“, odnosno da „drugostepeni sud navodi da je prvostepeni sud jasno obrazložio svoju odluku“, iako se „ti razlozi nikako ne mogu smatrati prihvatljivim i opravdanim“, jer to nisu.

Iz svega navedenog, podnosilac ustavne žalbe zaključuje da „niti jedan razlog za dalje trajanje mere obezbeđenja prisustva okrivljenog u vidu napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave ne postoji“ i da jasno proizlazi da ne postoji proporcionalnost između cilja koji se želi postići i ograničenja prava na slobodu kretanja, te da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na jednaku zaštitu prava i pravo na slobodu kretanja.

Podnosilac u dopunama od 29. decembra 2017. i 4. juna 2018. godine naglašava da je mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave i dalje na snazi iako je pravnosnažno oslobođen od optužbe za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, zbog kojeg dela mu je određena mera jemstva i mera zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave. Dodaje da je u odnosu na krivično delo poreske utaje u toku ponovljeni postupak i ističe da je to delo propisana kazna zatvora do šest godina, odnosno skraćeni postupak u kome sudi sudija pojedinac, a da mu se mera postupak zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave i dalje produžava. Konačno, podnosilac navodi da je Ustavni sud usvojio njegove ustavne žalbe u predmetima Už-4528/2013 i Už-738/2014 i u odlukama od 21. januara 2016. i 19. aprila 2018. godine ocenio da „razlog da okrivljeni novčana sredstav i lične kontakte može da iskoristi za bekstvo, a bez navođenja konkretnih činjenica i okolnosti na kojima se ovakav zaključak temelji, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne mogu da budu ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni razlozi za produženje pritvora“, te kako se isti argumenti ponavljaju i u osporenim rešenjima, podnosilac zaključuje da se „ovi argumenti koji su izneti u odlukama Ustavnog suda primenom analogije moraju primeniti i na meru zabrane napuštanja boravišta uz oduzimanje putne isprave…“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete, te ukine osporena rešenja i „naloži nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak protiv podnosioca ustavne žalbe okončao po Ustavom i Zakonom ustanovljenim pravilima“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Protiv podnosioca ustavne žalbe su se do 10. decembra 2014. godine vodila dva krivična postupka pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje, i to:

- u predmetu K.Po1. 70/11, koji je bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 10/11 od 3. novembra 2011. godine (koja je izmenjena 15. aprila 2013. godine), u kome je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika;

- u predmetu K.Po1. 57/13, koji je takođe bio u fazi glavnog pretresa, po optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/13 od 9. maja 2013. godine, u kome je podnosiocu stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 644/14 od 10. decembra 2014. godine su spojeni krivični postupci protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica u predmetima toga suda K.Po1. 70/11 i K.Po1. 57/13 i određeno je da će se voditi jedinstveni postupak pod brojem K.Po1. 70/11.

Presudom Višeg suda u Beogradu K.Po1. 70/11 od 25. marta 2016. godine je, pored ostalog: podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja jednog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu (stav 1. izreke) i krivičnog dela poreska utaja (stav 3. izreke) i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina i novčanu kaznu u iznosu od 6.000.000,00 dinara, dok je oslobođen od optužbe za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu.

Apelacioni sud u Beogradu je 8. septembra 2017. godine doneo presudu Kž1.Po1. 5/17 kojom je u stavu 1. izreke potvrdio oslobađajući deo prvostepene presude, dok je u stavu 2. izreke prvostepenu presudu u osuđujućem delu (st. 1, 2. i 3. izreke) ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) se pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje vodi ponovni postupak zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica i poreska utaja koji je u fazi glavnog pretresa,

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka koje su određivane prema podnosiocu ustavne žalbe

Pre spajanja krivičnih postupaka, podnosilac ustavne žalbe se u predmetu Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 nalazio u pritvoru nešto više od devet meseci.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 25/11 od 13. maja 2011. godine, koji mu se računa od 12. maja 2011. godine kada je liše slobode na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, a ukinut je 18. aprila 2012. godine rešenjem istoga suda K.Po1. 70/11 kada mu je mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora. Mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora je prema podnosiocu ustavne ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine.

Takođe, podnosilac ustavne žalbe se u predmetu Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13, pre spajanja postupaka, nalazio u pritvoru devet meseci (računajući od 12. decembra 2012. godine, kada je lišen slobode, do 11. septembra 2013. godine kada mu je pritvor ukinut, uz istovremeno određivanje mere zabrane napuštanja stana). Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Ki.Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku, koji mu je potom više puta produžavan, poslednji put pre ukidanja, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

Apelacioni sud u Beogradu - Posebno odeljenje je 11. septembra 2013. godine doneo rešenje Kž2.Po1. 359/13 kojim je preinačio prvostepeno rešenje Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 634/13 od 27. avgusta 2013. godine i prema podnosiocu ustavne žalbe meru pritvora zamenio merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe određeno jemstvo u visini od 3.500.000,00 eura i određeno je da će se nakon pružanja dokaza da je položen iznos jemstva u korist Republike Srbije podnosilac pustiti na slobodu, odnosno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z. i merom oduzimanja putne isprave. Podnosilac ustavne žalbe je pušten na slobodu naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 5. februara 2014. godine nakon što je tom sudu dostavljen dokaz o položenom jemstvu.

Prema podnosiocu ustavne žalbe je 21. oktobra 2013. godine određena mera zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z. uz privremeno oduzimanje putne isprave rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv.Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine. Rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 5. maja 2014. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe ukinuta obaveza javljanja nadležnoj policijskoj stanici, dok je mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave ostala na snazi i u zakonom prpisanim rokovima je više puta tokom trajanja postupka produžavana.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine je usvojena žalba Tužioca za organizovani kriminal, te je preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 27. oktobra 2014. godine, tako što je, pored ostalog, prema podnosiocu ustavne žalbe produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta, time što je podnosiocu zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto:

- da je prvostepenim rešenjem prema podnosiocu ukinuta mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, sa obrazloženjem da, iako prema podacima u spisima predmeta, postoji opravdana sumnja da je izvršio krivična dela koja mu se optužnicom stavljaju na teret, za obezbeđenje njegovog prisustva u daljem toku krivičnog postupka, nije više potrebna kumulativna primena jemstva i mere zabrane napuštanja boravišta uz meru privremenog oduzimanja putne isprave, imajući u vidu dosadašnje ponašanje podnosioca u toku krivičnog postupka, njegovo uredno odazivanje svim pozivima suda, urednu prijavu mesta prebivališta, odnosno boravišta, kao i njegovo držanje i postupanje koje je bilo u skladu sa odobrenjima koja je dobijao po pitanju napuštanja mesta boravišta i odlaska u inostranstvo, a što sve u kontekstu vremena koje je podnosilac proveo u pritvoru kao i visinom položenog jemstava i vremenskim periodom primene mere zabrane napuštanja mesta boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave, po mišljenju prvostepenog suda, ukazuje da više nema okolnosti koje bi opravdale dalje kumulativnu primenu izrečenih mera, posebno što je prema podnosiocu ostala na snazi teža mera za obezbeđenje njegovog prisustva - jemstvo, te da položeni iznos jemstva, uz dato obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište, po nalaženju prvostepenog suda predstavljaju dovoljnu garanciju njegovog prisustva u daljem toku krivičnog postupka;

- da se, po oceni Apelacionog suda u Beogradu - Posebno odeljenje, osnovano žalbom Tužioca za organizovani kriminal osporava izneti zaključak prvostepenog suda;

- da prvostepeni sud nije sa dovoljnom pažnjom cenio da li u konkretnom slučaju i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi podnosilac ustavne žalbe mogao pobeći, skrivati ce, a posebno otići u inostranstvo, s obzirom na to da nije došlo do promene bitnih činjenica u pogledu postojanja opravdanosti daljeg trajanja mere zabrane napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da u odnosu na podnosioca i dalje stoje razlozi koji opravdavaju produženje navedene mere, jer postoje okolnosti koje ukazuju da bi mogao napustiti mesto boravišta i otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, jer se protiv njega pred Višim sudom u Beogradu - Posebno odeljenje vodi još jedan krivični postupak za istovrsno krivično delo, a imajući u vidu težinu krivičnog dela koja su mu stavljena na teret i visinu propisanih kazni, kao i postojanje opravdane sumnje o visini protavpravno pribavljene imovinske koristi, to se u konkretnom slučaju pokazuje neophodnim da uz određenu meru jemstva i dalje egzistira mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da se mera jemstva sama za sebe u suštini svodi na stavljanje u izgled budućih posledica u slučaju da se uslovi jemstva prekrše, tako da ova mera, bez obzira na visinu novčanog iznosa položenog na ime jemstva, u konkretnom slučaju, nije dovoljna garancija za obezbeđenje prisustva podnosioca u daljem toku krivičnog postupka, imajući u vidu njegove lične i imovinske prilike, te ostale okolnosti, kao i složenost ovog krivičnog postupka;

- da sve navedene okolnosti, u svojoj međusobnoj povezanosti, predstavljaju okolnosti koje ukazuju da bi u konkretnom slučaju podnosilac mogao pobeći, skrivati ce, a posebno otići u inostranstvo ili u nepoznato mesto, a što upravo predstavlja osnov zbog kojeg se okrivljenom može zabraniti da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije, shodno odredbi člana 199. Zakonika o krivičnom postupku, to je u cilju što efikasnijeg vođenja krivičnog postupka, odnosno obezbeđenja prisustva okrivljenih i nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pored mere jemstva, našao da je podnosiocu neophodno produžiti meru zabrane boravišta tako što im se zabranjuje napuštanje teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, jer bi se u suprotnom dala moguđnost podnosiocu da bez kontrole suda napušta teritoriju Republike Srbije, i time onemoguće sud da efikasno rukovodi postupkom u smislu zakazivanja i održavanja glavnih pretresa i preduzimanja drugih procesnih radnji, te na taj način utaču na nesmetano vođenje krivičnog postupka.

Nakon što su spojeni krivični postupci u predmetima Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 i K.Po1. 57/13, prema podnosiocu ustavne žalbe je osporenim rešenjima posebnih odeljenja Višeg i Apelacionog suda u Beogradu K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave.

U obrazloženju osporenih rešenja je, pored ostalog, istaknuto:

- da iz spisa proizilazi da je podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret;

- da i dalje postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost da će podnosilac pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto, ili u inostranstvo, jer postoji opravdana sumnja da je zajedno sa drugim okrivljenim licima pribavio protavpravnu imovinsku korist koja višestruko prevazilazi iznos koji predstavlja kvalifikatornu okolnost konkretnih krivičnih dela koja su predmet optužbe, pri čemu je opravdano sumnjiv da je istovremeno oštetio preduzeća za puteve i njihove poverioce za preko 160.000.000,00 evra što takođe daleko prevazilazi pomenuti kvalifikatorni cenzus;

- da je podnosilac, kao vlasnik i direktor većeg broja privrednih društava, izgradio brojne lične i poslovne kontakte, kako u zemlji tako i u inostranstvu, kao i da postoji opravdana sumnja da je protivpravnim radnjama za koje je opravdano sumnjiv pribavio značajnu imovinsku korist, kako sebi, tako i preduzećima koje drži pod kontrolom, da su pritom neka od tih preduzeća i dalje aktivna, a da sredstva nisu pronađena, ni oduzeta;

- da bi pomenuta sredstva i kontakti u zemlji i inostranstvu mogli biti iskorišćeni za organizovanje i finansiranje infrastrukture i logistike u svrhu bekstva i skrivanja;

- da napred navedene činjenice u kontekstu težine krivičnih dela za koja postoji opravdana sumnja da ih je podnosilac učinio i visine kazni koje su za ta dela zaprećene, u međusobnoj povezanosti, ukazuju da i dalje postoji opasnost da će podnosilac pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto, ili u inostranstvo;

- da stoga i dalje postoje okolnosti koje opravdavaju potrebu da se podnosiocu produže napred navedene mere za obezbeđenje njegovog prisustva tokom postupka i nesmetano vođenje istog;

- da je u konkretnom slučaju neophodno kumulirati više procesnih mera, te je neophodno pored postojeće mere jemstva, produžiti i meru zabrane napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, imajući u vidu fazu u kojoj se krivični postupak nalazi (u međuvremenu je došlo do spajanja krivičnih postupaka u predmetima Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K.Po1. 57/13 i K.Po1. 70/11 radi vođenja jedinstvenog postupka, pa objedinjeni postupak faktički počinje iznova), te ličnost okrivljenog, a posebno njegove iznadprosečne materijalne prilike, te sprečavanje podnosioca da prekrši bilo koju od izrečenih mera i postane nedostupan sudu u daljem toku krivičnog postupka, sve u svrhu obezbeđenja njegovog nesmetanog vođenja;

- da je za sada kumulacija datih mera – položeno jemstvo i mera zabrane napuštanja boravišta, teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, odgovarajuća garancija da će se obezbediti prisustvo podnosioca tokom predmetnog krivičnog postupka, jer upravo takav spoj mera omogućava nesmetan tok i vođenje istog;

- da se sve vreme trajanja predmetnog krivičnog postupka vodilo računa da se prema podnosiocu ne primenjuju teže procesne mere, ako se ista svrha može postići blažim merama;

- da se u međuvremenu relevantne okolnosti nisu u bitnom promenile, što faktički znači da razlozi koji su ranije iziskivali kumulativnu primenu procesnih mera i dalje postoje;

- da su prema podnosiocu teže procesne mere sukcesivno zamenjivane blažim, a mere koje se prema njemu trenutno primenjuju su faktički najblaže mere koje Zakonik o krivičnom postupku propisuje za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka;

- da „mere koje se primenjuju u odnosu na okrivljene predstavljaju ograničavanje prava na slobodu kretanja, ali ne u drastičnoj meri, pošto im je dostupna teritorija Republike Srbije, u okruženju postoje i zemlje u kojima državljani Republike Srbije mogu ući bez putne isprave (pasoša), samo uz ličnu kartu (Crna Gora i BiH), a nije isključena ni mogućnost da im sud, po potrebi, odobri i putovanja u inostranstvo“;

- da „kada se ima u vidu da je centar ličnih, porodičnih i drugih aktivnosti okrivljenih upravo na teritoriji Republike Srbije, to znači da im se pravo na privatnost u najvećem delu ne ograničava, posebno što im nije zabranjeno da putuju u inostranstvo, već im je to ograničeno neophodnim odobrenjem suda“;

- da okolnost da se podnosilac redovno odaziva pozivima suda u situaciji kada se u odnosu na njega kumulativno primenjuju procesne mere za obezbeđenje prisustva, za sada nije dovoljna garancija da bi, ukoliko bi se te mere ukinule, i dalje bio redovan na suđenjima;

- da je „samo ograničenje slobode kretanja u konkretnom slučaju prikladno cilju zbog koga je određeno, tako da ne predstavlja nepotrebno i suvišno opterećenje kao dodatni teret pojedincu, niti je suprotno cilju izricanja mera, a samim tim ne stvara uslove za nastanak nenadoknadive štete“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, te da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189.).

Odredbama člana 199. ZKP je, pored ostalog, propisano: da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije (stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana, okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu ili privremeno oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola (stav 2.); da se merama iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem (stav 3.).

Članom 200. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se okrivljeni u rešenju o određivanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu (stav 3.); da ako okrivljeni iz stava 3. ovog člana ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo (stav 4.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (stav 5.).

Odredbom člana 202. stav 1. ZKP je propisano da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište.

Saglasno odredbama člana 206. ZKP ako okrivljeni prekrši obećanje iz člana 202. stav 1. ovog zakonika, sud će rešenjem oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije (stav 1.) a prema okrivljenom iz stava 1. ovog člana odrediće se pritvor (stav 2.).

Članom 207. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se prema okrivljenom za koga je položeno jemstvo, odrediće se pritvor ako na uredan poziv ne dođe, a izostanak ne opravda ili ako se pojavi drugi razlog za određivanje pritvora (stav 1.); da se u slučaju iz stava 1. ovog člana, jemstvo ukida rešenjem, položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida i da će se na isti način postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno okonča rešenjem o obustavi postupka ili odbijanju optužbe ili presudom (stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, te da u odnosu na osporena rešenja ističe povredu prava na prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na slobodu kretanja.

Polazeći od prethodno iznetog, te navoda ustavne žalbe kojima podnosilac obrazlaže istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 39. st.1. i 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se izneti razlozi u suštini odnose na pravo na slobodu kretanja, te je sve navode ustavne žalbe cenio u odnosu na povredu prava iz člana 39. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 39. Ustava i zakona, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbama člana 20. Ustava, pored ostalog, predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničeno ustavno pravo) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva: ovo pre svega podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom slučaju ima u vidu suština prava koja se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava).

Ustavni sud dalje naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati.

Međutim, navedene slobode nisu apsolutne, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njihovog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ovih sloboda, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za normalan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ mera između potpune slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, broj 23592/07 od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), Ustavni sud smatra da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora ispitati: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

5.1. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja iste došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Ustavni sud naglašava da, kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu ESLjP Raimondo protiv Italije, od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

5.2. Ocenjujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta prema podnosiocu ustavne žalbe uz privremeno oduzimanje putne isprave) propisano zakonom – Zakonikom o krivičnom postupku (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe težilo legitimnom cilju utvrđenim odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka.

Ostaje da se utvrdi da li je trajanje mere zabrane napuštanja boravišta bilo proporcionalno cilju koji se želi postići.

5.3. Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je ovakvo ograničenje slobode kretanja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo i neophodno. Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak redovnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe, do dana podnošenja ustavne žalbe (26. mart 2015. godine), mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave trajala jednu godinu i skoro dva meseca (računajući od 5. februara 2014. godine, kada je naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje pušten na slobodu nakon što je tom sudu dostavljen dokaz o položenom jemstvu, a po rešenju istoga suda Kv.Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine kojim je jemstvo određeno i po kome je takođe određeno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora prema podnosiocu zameniti blažom merom, merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Z. i merom oduzimanja putne isprave).

Međutim, Ustavni sud smatra da se trajanje navedene mere, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa u nesmetanom vođenju krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti odluku ESLjP Hajibeyli protiv Azerbejdžana, broj 16528/05, stav 63.).

Pre svega, Ustavni sud ukazuje da se ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju sastojalo u zabrani napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Ustavni sud dalje ukazuje da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe određena, te osporenim rešenjima produžena, nakon što je prema podnosiocu bila na snazi mera pritvora, a potom i mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, te da je prvobitno uz meru zabrane napuštanja boravišta podnosiocu bilo naloženo da se javlja Policijskoj stanici Z. U smislu navedenog, Ustavni sud konstatuje da su se prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zamenjivale blažim merama.

Drugo, Ustavni sud ukazuje da okrivljenom, saglasno odredbi člana 10. stav 1. ZKP, mogu biti ograničene slobode i prava pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Naime, svaki okrivljeni je, po logici stvari, u velikoj meri ograničen u slobodi kretanja, budući da ima dužnost ne samo da se odaziva svakom pozivu suda, već i da sud obavesti o svakom svom postupku, svakoj promeni adrese ili boravišta i nameri da promeni adresu ili boravište. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave je samo nešto preko toga, u smislu da se postigne veći stepen kontrole.

Treće, Ustavni sud smatra da podnosilac nije apsolutno lišen slobode kretanja, imajući u vidu da ukoliko ima potrebu da putuje u inostranstvo, sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, odnosno jer ima mogućnost da traži posebnu dozvolu i da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga (radi lečenja i slično).

Konačno, navedena mera je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžena u krivičnom postupku koji se protiv njega i drugih lica vodi pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, i to zbog više krivičnih dela, što nesporno ukazuje na činjeničnu i pravnu složenost predmeta koji je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u fazi glavnog pretresa, a koji je u ponovnom postupku za pojedina dela još uvek u toku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava bilo srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i prava podnosioca ustavne žalbe.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE

u predmetu Už-1438/2018 (Už-8863/2014)

Na sednici održanoj 6. decembra 2018. godine, Ustavni sud je u predmetu Už-1438/2018 (Už-8863/2014) odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M. Đ. izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine i Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine zbog povrede prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je podsetio da ograničenje slobode kretanja može biti opravdano u konkretnom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilazi pravo pojedinca na slobodu kretanja (Evropski sud za ljudska prava, Hajibeyli protiv Azerbejdžana, 16528/05, 10. jul 2008, § 63). Prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zamenjivane su blažim merama, a mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave trajala je jednu godinu i nepuna dva meseca. Prema shvatanju Ustavnog suda ova mera unekoliko premaša po intenzitetu ograničenja slobode i prava okrivljenog koja, saglasno članu 10. stav 1. ZKP, mogu biti određena pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Određivanjem navedene mere podnosilac ustavne žalbe nije apsolutno lišen slobode kretanja, jer mu sud može odobriti da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga.

Kada je reč o ograničenju prava i sloboda okrivljenog pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, treba istaći da odredba člana 10. stav 1. ZKP propisuje da to može da bude učinjeno samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka. Pri tome se prilikom određivanja mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog mora voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (član 189. stav 1. ZKP). Zakonodavac dakle obavezuje sud da prilikom ocene ispunjenosti uslova za određivanje neke od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka dâ prednost blažoj meri, pod uslovom da se njenom primenom može ostvariti željeni cilj.

Prema podnosiocu ustavne žalbe su pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje vođena dva krivična postupka (K.Po1. 70/11 i K.Po1. 57/13) koja su spojena rešenjem istog suda Kv.Po1. 644/14 od 10. decembra 2014. godine.

Pre spajanja postupaka, prema podnosiocu ustavne žalbe je u krivičnom postupku K.Po1. 70/11 ukinut pritvor rešenjem tog suda K.Po1. 70/11 od 18. aprila 2012. godine i da mu je određena mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, koja mera je ukinuta rešenjem Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje Kv.Po1. 703/12 od 1. novembra 2012. godine.

U krivičnom postupku koji se vodio pod brojem K.Po1. 57/13, pre spajanja postupaka, prema njemu je bila određena mera pritvora rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki.Po1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, koji mu se računao od 12. decembra 2012. godine kada je lišen slobode. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 359/13 od 11. septembra 2013. godine (kada je preinačeno rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 634/13 od 27. avgusta 2013. godine) mera pritvora je zamenjena merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora.

Nakon toga je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kv.Po1. 754/13 od 21. oktobra 2013. godine, prema podnosiocu ustavne žalbe određeno jemstvo u visini od 3.500.000,00 evra i određeno da će se, nakon pružanja sudu dokaza da je položen iznos jemstva u korist Republike Srbije, odmah pustiti na slobodu, odnosno da će se mera zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, zameniti blažom merom – zabranom napuštanja boravišta uz obavezu javljanja Policijskoj stanici Zvezdara i merom oduzimanja putne isprave. Naredbom predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 5 . februara 2014. godine, nakon dostavljanja dokaza sudu o položenom jemstvu, podnosilac ustavne žalbe je pušten na slobodu, te mu je rešenjem predsednika veća Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 57/13 od 5. maja 2014. godine ukinuta mera javljanja Policijskoj stanici Zvezdara.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje 27. oktobra 2014. godine doneo je rešenje K.Po1. 57/13 kojim mu je ukinuo meru zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, koje rešenje je preinačeno osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine, te mu je navedena mera produžena za tri meseca. Nakon toga je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 70/11 od 6. februara 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 70/15 od 26. februara 2015. godine prema njemu pravosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave za još tri meseca.

S obzirom da je podnosilac ustavne žalbe istakao povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, treba podsetiti da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) iz teksta člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima izveo zaključak o postojanju obaveze obrazlaganja sudske odluke iako pomenuta odredba ne postavlja izričito takav zahtev (ESLjP, Ruiz Torija protiv Španije, 18390/91, 9. decembar 1994, § 29).

Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (ESLjP, Georgiadis protiv Grčke, 21522/93, 29. maj 1997, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 20124/92, 19. februar 1998, § 43). Postojanje obaveze obrazlaganja odluke ne znači, međutim, da u odluci moraju da budu dati odgovori na sve iznete agrumente (ESLjP, Van der Hurk protiv Holandije, 16034/90, 19. april 1994, § 61). To naročito važi za obrazloženje odluke suda pravnog leka u kojoj su prihvaćeni argumenti izneti u odluci nižeg suda. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neohodno je sagledati da li sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se ograničio samo na potvrđivanje odluke nižeg suda (ESLjP, Helle protiv Finske, 20772/92, 19. decembar 1997, § 60).

Odlučno pitanje o kojem je podnosilac ustavne žalbe zahtevao da se izjasni sud pravnog leka odnosilo se na krivični postupak koji se protiv njega vodi u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 70/11, a na koji postupak se Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenom rešenju pozivao. U tom postupku još od 1. novembra 2012. godine prema podnosiocu nije na snazi niti jedna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, a to znači da je do donošenja rešenja o određivanju pritvora u postupku K.Po1. 57/13 na slobodi proveo mesec i po dana. Za to vreme je podnosilac ustavne žalbe u svojstvu okrivljenog na sva tri zakazana ročišta za glavni pretres uredno pristupio. Pored toga, u postuku K.Po1. 57/13 od 5. februara 2014. godine podnosilac se nalazi na slobodi i od tada se uredno odaziva svim pozivima suda, pri čemu je istakao da je glavni pretres zakazan 45 puta.

Za razliku od prvostepenog suda koji je rešenjem K.Po1. 57/13 od 27. oktobra 2014. godine ukinuo meru zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave, našavši da više nema okolnosti koje bi opravdale dalje kumulativnu primenu izrečenih mera, posebno što je prema podnosiocu ostala na snazi teža mera za obezbeđenje njegovog prisustva – jemstvo, Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje izneo je drugačije shvatanje. Reč je o stavu da prvostepeni sud nije sa dovoljnom pažnjom cenio da li u konkretnom slučaju i dalje postoje okolnosti koje ukazuju da bi podnosilac ustavne žalbe mogao pobeći, skrivati ce, a posebno otići u inostranstvo. Prema gledištu žalbenog suda nije došlo do promene bitnih činjenica u pogledu postojanja opravdanosti daljeg trajanja mere zabrane napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave.

Zaključak Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje o „nepromenjenim bitnim činjenicama“ u suprotnosti je sa stavom koji je u istom predmetu pre donošenja osporenog rešenja nekoliko puta (u ustavnoj žalbi je istaknuto da je to učinjeno dva puta) iznosio prilikom ukidanja prvostepenog rešenja kojim je produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Tom prilikom je drugostepeni sud navodio da „nema valjanih razloga da je produženje mera osnovano, obzirom da su iste ušle u jedanaesti mesec svog trajanja, te da je određeno jemstvo koje je najveća garancija prisustva optuženog i daljeg nesmetanog vođenja krivičnog postupka“ i da „jemstvo kao mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u sebi sadrži i zabranu napuštanja boravišta“.

Višestruko ukidanje prvostepenih rešenja o produženju mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku i donošenje novih, a u suštini potpuno istih – prepisanih rešenja od strane suda prvog stepena, bez postupanja po primedbama drugostepenog suda, ukazuje na ozbiljan nedostatak u sudskom sistemu (ESLjP, Wierciszewska protiv Poljske, 41431/98, 25. novembar 2003, § 46). Ovaj nedostatak je utoliko ozbiljniji ako žalbeni sud nakon što je nekoliko puta sa identičnim obrazloženjem ukinuo rešenje o produženje mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičom postupku, prilikom donošenja osporenog rešenja zauzme stanovište koje je u suprotnosti s prethodno iznošenom argumentacijom. Zavređuje da bude pomenuto da je u osnovi ovaj pristup Ustavni sud izneo u predmetu Už-4985/2012 od 12. decembra 2013. godine.

Na osnovu izloženog se može reći da obrazloženje rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2.Po1. 432/14 od 6. novembra 2014. godine ne zadovoljava standarde koji proizilaze iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Usled toga se ne može oceniti ni pitanje osnovanosti povrede prava na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava Republike Srbije.

sudija dr Goran P. Ilić

Odbijanje ustavne žalbe protiv produženja mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti