Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Sud je ocenio da ukupno trajanje postupka od nešto više od četiri godine, pred tri instance, nije nerazumno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14389/2018
18.03.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . N . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. N . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Gradskom upravom grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu u predmetu 132-8148/2016-XIX-03, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. N . iz Novog Sada je, 13. decembra 2018. godine, preko punomoćnika J. Č , advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Gradskom upravom grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu u predmetu 132-8148/2016-XIX-03, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1540/17 od 9. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava . Podnositeljka se istovremeno pozvala na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povred e ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi ukazala da je predmetni postupak započet još 2014. godine, a posebno da Upravni sud nije odlučivao o podnetim tužbama u razumnom roku . Podnositeljka ukazuje na pogr ešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žal be povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 20. juna 2014. godine podnela Gradskoj upravi grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu zahtev za priznavanje prava na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva. Rešenjem tog organa broj 132-6653/2014-XIX-03 od 24. juna 2014. godine podnositeljki je priznato pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva počev od 27. marta 2014. godine, zaključno sa 27. julom 2014. godine, kao i pravo na naknadu zarade za vreme odsustva radi nege deteta od 28. jula 2014. do 26. marta 2015. godine, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 132-04-00118/2014-13 od 4. oktobra 2014. godine.

Podnositeljka je 9. decembra 2014. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 15914/14 od 3. juna 2016. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Rešenjem drugostepenog organa broj 132-04-00118/2014-13 od 22. jula 2016. godine poništeno je prvostepeno rešenje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 132-8148/2016-XIX-03 od 23. septembra 2016. godine kojim je podnositeljki priznato pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva počev od 27. marta 2014. godine, zaključno sa 27. julom 2014. godine, kao i pravo na naknadu zarade za vreme odsustva radi nege deteta od 28. jula 2014. do 26. marta 2015. godine, na način i u iznosu bliže navedenim u tom rešenju.

Rešenjem drugostepenog organa uprave broj 132-04-00350/16-13 od 4. novembra 2016. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv osporenog rešenja.

Podnositeljka je 2. februara 2017. godine podnela tužbu protiv konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1540/17 od 9. oktobra 2018. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno, a vezano za navode podnositeljke koji se odnose na datum otpočinjanja korišćenja porodiljskog odsustva, da isti nisu od uticaja na drugačije odlučivanje, jer je korišćenje porodiljskog odsustva otpočelo u skladu sa članom 94. Zakona o radu, da je poslodavac doneo rešenje o korišćenju porodiljskog odsustva na koji podnositeljka nije imala primedbi, te da nisu postojali opravdani razlozi za izdavanjem novog izveštaja o privremenoj sprečenosti za rad po dobijanju rešenja, osim da se pomeranjem datuma korišćenja porodiljskog odsustva produži dužina radnog odnosa neposredno i neprekidno pre otpočinjanja korišćenja prava, a sa ciljem ostvarivanja naknade zarade u punom nepripadajućem iznosu. Takođe je navedeno da u prilog svemu navedenom ide i činjenica da je Republički fond za zdravstveno osiguranje podnositeljki isplatio naknadu zarade za vreme korišćenja trudničkog bolovanja zaključno sa 26. martom 2014. godine, dakle poslednjim danom pre otpočinjanja korišćenja porodiljskog odsustva.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („ Službeni glasnik RS “, br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka ( član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok ( član 174.).

5. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je u upravnom postupku koji je vođen pred Gradskom upravom grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu u predmetu 132-8148/2016-XIX-03 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 20. juna 2014. godine, zahtevom podnositeljke, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1540/17 od 9. oktobra 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za nešto više od četiri godine i tri meseca.

Iako je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretn om postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda u upravnom sporu , kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud ocenjuje da se trajanje postupka od nešto više od četiri godine, pred tri instance, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke, saglasno odredbama člana 89. stav 1 . Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka izjavila ustavnu žalbu i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1540/17 od 9. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nedostatke sprovedenog dokaznog postupka pred organima uprave i sudom, koji su imali za posledicu da u upravnosudskom postupku činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, a iz čega je proizašla ustavnopravno neprihvatljiva primena materijalnog prava, na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, u kojoj podnositeljka uglavnom ponavlja razloge već iznete u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da podnositeljka nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepila istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama i, drugo, da se pravom na pravno sredstvo iz stava 2. istog člana Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nema zakonskih osnova.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, reš avajući kao u drugom delu izreke.

7. U vezi zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti