Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava roditelja iz člana 65. Ustava zbog neefikasnog postupanja izvršnog suda i organa starateljstva u sprovođenju odluke o viđanju oca sa decom. Dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog propusta države.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Snežana Marković, Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi S. Š. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Š. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Š. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 14. decembra 2018. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 13. februara i 22. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je neizvršavanjem presude parničnog suda kojom je uređen model održavanja ličnih odnosa između njega i njegove maloletne dece povređeno označeno ustavno pravo i, pored ostalog, ističe da je 28. februara 2017. godine podneo predlog za izvršenje, da je rešenje o izvršenju doneto 10. jula 2017. godine, da je prigovor koji je izvršni dužnik – majka dece izjavila protiv rešenja o izvršenju odbijen, ali da se izvršenje ne sprovodi pune dve godine, za koje vreme uopšte nije video svoju decu. Takođe navodi da Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je i doneo navedenu presudu, „neće da sprovede izvršenje“ i da „ne samo što ne postupa hitno, već postupak smišljeno i namerno odugovlači dve godine“. Ističe da „trpi nenadoknadivu štetu jer je onemogućen u ostvarivanju svojih elementarnih ljudskih i roditeljskih prava i viđenja sa svojom decom“ i dodaje da se neosnovano u izvršnom postupku ispituje pravilnost pravnosnažne presude koja je bila predmet ispitivanja u postupku po žalbi i reviziji. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200.000 dinara zbog povrede njegovih Ustavom zajemčenih prava, te da odredi privremenu meru i naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da odmah po prijemu odluke Ustavnog suda sprovede predmetno izvršenje.

Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, u kojoj podnosilac navodi da „trpi nenadoknadivu štetu, jer je onemogućen u ostvarivanju svojih elementarnih ljudskih i roditeljskih prava i viđenja sa svojom decom“, dopisom od 28. oktobra 2019. godine, zatražio od podnosioca da uredi ustavnu žalbu tako što će precizirati zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči označavanjem ustavnog prava i odredbe Ustava kojom se to pravo jemči. Ustavni sud je, pritom, imao u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Šaćirović i drugi protiv Srbije (presuda od 20. februara 2018. godine, predstavke br. 54001/15, 55113/15, 60075/15 i 7193/16, stav 12.), prema kome bi Ustavni sud, ukoliko bi mu, u izuzetnom slučaju, bile neophodne dodatne informacije ili dokumentacija, mogao od podnosilaca predstavki zatražiti da ih dostave.

Postupajući po navedenom dopisu, podnosilac je, 7. novembra 2019. godine, Ustavnom sudu dostavio uređenu ustavnu žalbu, u kojoj, ponavljajući ranije iznete navode, ističe da ustavnu žalbu podnosi zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 636/18. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350.000 dinara zbog povrede njegovih ustavom zajemčenih prava, te da odredi privremenu meru i naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da odmah po prijemu odluke Ustavnog suda sprovede predmetno izvršenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 636/18 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 492/13 od 4. decembra 2013. godine razveden je brak podnosioca ustavne žalbe i Đ.Š. Zajednička maloletna deca (ćerka S.Š, koja je rođena 2006. godine i sin Đ.Š, koji je rođen 2008. godine) poverena su majci radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, uređen je model održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem i obavezan je otac da doprinosi njihovom izdržavanju.

Bivša supruga podnosioca ustavne žalbe Đ.Š. je 26. maja 2015. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu, u svoje ime i u ime svoje maloletne dece S.Š. i Đ.Š. kao njihov zakonski zastupnik, podnela tužbe protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi određivanja mera zaštite od nasilja u porodici i izmene modela održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 5. avgusta 2015. godine određena je privremena mera kojom je uređen model održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem, na taj način što će se isti odvijati jednom mesečno u trajanju od sat vremena, u strogo kontrolisanim uslovima u prostorijama G. centra za socijalni rad u B. – Odeljenje P. (u daljem tekstu: Centar za socijalni rad Palilula) i određene su privremene mere zaštite od nasilja u porodici, pa je zabranjeno tuženom: da se približava maloletnoj deci na udaljenosti manjoj od 500 metara, osim u terminima kada se održavaju njihovi lični odnosi u strogo kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad P; da se približava bivšoj supruzi na udaljenosti manjoj od 500 metara; da se približava mestu stanovanja i osnovnoj školi maloletne ćerke S.Š. na udaljenosti manjoj od 500 metara; da se približava mestu stanovanja i predškolskoj ustanovi maloletnog sina Đ.Š. na udaljenosti manjoj od 500 metara; da na bilo koji način dalje uznemirava bivšu suprugu i maloletnu decu i određeno je da će ove privremene mere ostati na snazi do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 27. maja 2016. godine, stavom 1. izreke, određena je mera zaštite od nasilja u porodici, pa je zabranjeno tuženom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da na bilo koji način uznemirava maloletne tužioce S.Š. i Đ. Š. i naloženo mu je da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo maloletnih tužilaca, pod pretnjom prinudnog izvršenja, te je određeno da će ta mera trajati godinu dana počev od 5. avgusta 2015. godine, kao dana određivanja privremene mere; stavom 2. izreke uređen je model održavanja ličnih odnosa maloletnih S.Š. i Đ.Š. sa ocem, na taj način što će se do okončanja porodične terapije deca sa ocem viđati svake srede u periodu od 15,00 do 19,00 časova, a svake druge subote i nedelje će boraviti kod oca, bez spavanja, u periodu od 08,00 do 18,00 časova, a nakon okončanja porodične terapije, a uz prezentovanje potvrde terapeuta o uspešno okončanoj porodičnoj terapiji, deca će sa ocem provoditi svaki drugi vikend od petka u 16,00 časova do nedelje u 18,00 časova, svaki drugi državni ili verski praznik, mesec dana letnjeg i deset dana zimskog odmora, a eventualno i u drugim terminima prema dogovoru roditelja, a sve u skladu sa željama i potrebama dece; stavom 3. izreke naloženo je parničnim strankama prvotužilji Đ.Š. i tuženom da se sa maloletnom decom uključe u proces psihoterapeutskog savetovanja u Klinici za psihijatrijske bolesti „L.“ ili na terapiju u drugim specijalizovanim ustanovama po dogovoru roditelja; stavom 4. izreke stavljeno je van snage rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 965/15 od 5. avgusta 2015. godine; stavom 5. izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se odrede mere zaštite od nasilja u porodici kojima bi se tuženom zabranilo da uznemirava prvotužilju Đ.Š, da se približava tužiocima, da pristupa u prostor oko mesta stanovanja, mesta rada prvotužilje, mesta škole maloletne dece, sve na udaljenosti manjoj od 500 metara, kao i tužbeni zahtev tužilaca da se uredi model viđanja maloletne dece sa ocem u strogo kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad; stavom 6. izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da od donošenja rešenja o određivanju privremenih mera tuženi nije prilazio ni prvotužilji ni maloletnoj deci, nije ih zvao telefonom, niti ih je uznemiravao.

Navedena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu je u st. 2, 3, 4. i 5. izreke postala pravnosnažna i izvršna 13. jula 2016. godine, dok je protiv st. 1. i 6. izreke tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 873/16 od 3. novembra 2016. godine ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 27. maja 2016. godine u st. 1. i 6. izreke i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, u ponovnom postupku, 9. marta 2017. godine, doneo presudu P2. 2372/16, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca da se odrede mere zaštite od nasilja u porodici kojima bi se tuženom zabranilo da na bilo koji način dalje uznemirava maloletne tužioce (stav 1. izreke) i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 2. izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 447/17 od 18. septembra 2017. godine ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 2372/16 od 9. marta 2017. godine u stavu 1. izreke, te je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev maloletnih tužilaca da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici kojom bi tuženom bilo zabranjeno da ih na bilo koji način dalje uznemirava, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu 2. izreke i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 407/18 od 21. februara 2018. godine odbijena je kao neosnovana revizija maloletnih tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 447/17 od 18. septembra 2017. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su maloletni tužioci tvrdili da ih je tuženi u dužem vremenskom periodu psihički i verbalno zlostavljao tako što ih je navodio da igraju kompjuterske igrice neadekvatnog sadržaja za njihov uzrast, sa prizorima nasilja i neadekvatnog seksualnog sadržaja; da je veštačenje izvršila komisija sudskih veštaka sačinjena od psihologa i psihijatra; da su, prema nalazu veštaka, oba roditelja podobna za vršenje roditeljskog prava i spadaju u normalno strukturisane ličnosti bez psihopatoloških poremećaja, te da su oboje motivisani za vršenje roditeljskog prava; da kod tuženog nema psihičkih poremećaja niti devijantnih crta koje bi mogle uticati na decu; da deca nisu bila izložena psihičkom nasilju od strane tuženog, već da je odnos između roditelja jako poremećen, što se reflektuje na ponašanje dece, koja se pod uticajem sukoba roditelja ponašaju na način za koji misle da će biti sigurniji i zbog toga podržavaju majku iako nemaju loših osećanja prema ocu; da dečak izražava jaku želju da viđa oca i bude sa njim, dok je devojčica imala puno primedaba na očev račun, ali nije izražavala suštinske primedbe na oca kada ostane sama sa veštacima, a sadržaj primedaba ukazuje na preuzimanje majčinog obrasca; da deca prilikom razgovora sa veštacima nisu pokazivala strah od oca, niti su potvrdila njegovo perverzno ponašanje i da nakon razgovora sa njima podaci iz tužbe o izlaganju dece neprimerenim sadržajima bivaju relativizovani i gube na ubedljivosti; da deca žive u atmosferi govora o nasilju i trude se da budu dobra prema majci sa kojom žive, što ih čini anksioznim, a devojčica na starmali način izražava verbalnu agresiju prema ocu.

Iz izveštaja Odseka za brak i porodicu Instituta za mentalno zdravlje od 13. jula 2016. godine, u koji su se podnosilac ustavne žalbe i njegova bivša supruga javili po nalogu Prvog osnovnog suda u Beogradu, a zbog psihoterapeutskog savetovanja sa maloletnom decom, utvrđuje se da je, nakon obavljenog zajedničkog razgovora, „aktuelno procenjeno da nema uslova za zajednički savetodavni rad zbog visoke tenzije i različitih sagledavanja aktuelne porodične problematike, bez minimuma roditeljske saradnje oko maloletne dece“.

Dopisom Centra za socijalni rad P. broj 56054-4609/15 od 18. avgusta 2016. godine podnosilac ustavne žalbe je, povodom njegovog obraćanja Centru od 15. avgusta 2016. godine, upućen da se obrati sudu radi izvršenja navedene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu, u delu kojim je uređen model održavanja ličnih odnosa sa maloletnom decom.

Dopisom Centra za socijalni rad P. broj 56089-9888/16 od 20. decembra 2016. godine podnosilac ustavne žalbe je, povodom njegovog prigovora G. centru za socijalni rad u B, a koji je prosleđen Centru, pored ostalog, obavešten o tome da, iako je u vezi sa uputom Centra na pokretanje izvršnog postupka pokazao „visok nivo očinske pažnje konstatujući da bi to moglo da na decu loše utiče“, budući da majka dece ne želi da sarađuje sa Centrom – u tim uslovima „Centar ima malo prostora za rad i stvarne efekte“.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. februara 2017. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika – majke dece Đ.Š, a na osnovu pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 965/15 od 27. maja 2016. godine u delu kojim je uređen model održavanja ličnih odnosa sa decom. U predlogu za izvršenje je naveo da mu bivša supruga ne dozvoljava da održava lične odnose sa decom, da „kad god on pokuša da ih uzme, ona decu krije u kući, preti da će da zove policiju…“ i da odbija svaku saradnju sa Centrom za socijalni rad P, zbog čega ga je nadležni voditelj slučaja uputio da pokrene izvršni postupak. Predložio je da se izvršni dužnik obaveže da mu omogući ostvarivanje ličnih odnosa i viđanja sa decom, a po modelu određenom do okončanja porodične terapije, preuzimanjem dece ispred škole koju pohađaju, ispred Centra za socijalni rad P. ili na drugom javnom mestu po odluci izvršnog suda „da ne bi dolazilo do nemilih situacija ispred kuće u kojoj deca žive“. Takođe je naveo da je lošeg zdravstvenog stanja i da, između ostalog, boluje i od maligne bolesti.

Dopisom G. centra za socijalni rad u B. broj 550-6/228-5/16 od 6. marta 2017. godine Centar za socijalni rad P. je, povodom upućivanja porodice Š. na savetodavno-psihoterapijski tretman u Savetovalište za brak i porodicu, a po nalogu suda, obavešten o tome da nema uslova za započinjanje tog tretmana, budući da majka dece nije došla u zakazano vreme, nije obavestila o svom nedolasku, niti je pozvala da se zakaže novi termin, dok je sa ocem dece obavljen početni informativni razgovor u kome je on potvrdio da želi da se uključi u porodični savetodavno-psihoterapijski tretman.

Sud je dopisom od 25. aprila 2017. godine (koji je iz suda ekspedovan 12. maja 2017. godine i kojem su prethodila obraćanja podnosioca ustavne žalbe sudu od 29. marta i 25. aprila 2017. godine) izvršnom poveriocu naložio da uredi predlog za izvršenje tako što će u njemu navesti onako kako stoji u izvršnoj ispravi.

Predlog za izvršenje je uređen najpre 22. maja 2017. godine, a zatim, po ponovnom nalogu suda, 22. juna 2017. godine, u svemu u skladu sa izvršnom ispravom.

Podnosilac je u podnesku upućenom sudu istoga dana kada je podneo i uređeni predlog za izvršenje (22. juna 2017. godine) naveo da je izvršni dužnik još tokom parničnog postupka više puta menjala adresu, te da mu je poznata samo ona njena adresa koja je navedena u izvršnoj ispravi i koju je naveo u predlogu za izvršenje, pa je obavestio sud o adresi ustanove u kojoj je zaposlena i predložio da sud, eventualno, po službenoj dužnosti pribavi tačnu adresu na kojoj se ona trenutno nalazi.

Centar za socijalni rad P. je u dopisu broj 56089-1506/17 od 22. juna 2017. godine, upućenom Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, pored ostalog, naveo da „što se tiče izjašnjavanja o postojanju nasilja, S. Š. decu nije video poslednjih godinu dana, tj. od jula 2016. godine… pa nije ni bio u situaciji da ih zlostavlja.“

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 238/17 od 10. jula 2017. godine odredio predloženo izvršenje.

Protiv rešenja o izvršenju izvršni dužnik je 1. avgusta 2017. godine izjavila žalbu (koju je dopunila 3. avgusta 2017. godine).

Sud je zakazao izvršenje za 20. septembar 2017. godine (na adresi izvršnog dužnika iz izvršne isprave), koje nije sprovedeno. Sudski izvršitelj je u zapisniku konstatovao da je na datoj adresi u zakazano vreme zatekao oca i majku izvršnog dužnika koji su izjavili da je njihova ćerka „u Ze. na adresi koju je dala u predmet sa decom zbog škole“.

Zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 238/17 od 22. septembra 2017. godine naloženo je GCSR u B. – Odeljenje Ze. (u daljem tekstu: Centar za socijalni rad Ze.) da dostavi sudu Plan intervencije pri sprovođenju izvršenja, sa mišljenjem psihologa o najpovoljnijem sredstvu izvršenja.

Izjašnjavajući se na nalog suda, Centar za socijalni rad Ze. je dopisom broj 56089-6995/17 od 9. oktobra 2017. godine obavestio sud da je, nakon preuzimanja predmeta od ranije nadležnog Centra za socijalni rad P, upoznat da je majka dece protiv oca dece podnela dve krivične prijave za porodično nasilje i da je utvrđeno da deca pokazuju autentični strah i otpor u odnosu na oca, te da imajući to u vidu, a „prvenstveno prirodu nasilja koje je majka dece prijavila“, smatra kontraindikovanim sprovođenje izvršenja.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gži. 2824/17 od 26. oktobra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba izvršnog dužnika i rešenje o izvršenju je potvrđeno. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je navod žalbe da su protiv izvršnog poverioca podnete dve krivične prijave bez uticaja na ovaj izvršni postupak, da su bez uticaja i navodi žalbe da izvršna isprava nije podobna za izvršenje jer se deca plaše oca, a i on sam nikada ne dolazi da ih vidi, jer je izvršnom ispravom uređen način održavanja ličnih odnosa između izvršnog poverioca – oca i dece koja su poverena izvršnom dužniku, kao majci, a kojeg su roditelji dužni da se pridržavaju, te da ako izvršni dužnik smatra da su se posle donošenja izvršne isprave promenile okolnosti tako da taj način nije adekvatan, može pokrenuti parnični postupak u cilju izmene modela održavanja ličnih odnosa dece sa ocem.

Po prijemu odluke drugostepenog suda (22. novembra 2017. godine), sud je, nakon dva obraćanja izvršnog poverioca (od 27. novembra i 13. decembra 2017. godine), dopisom od 29. decembra 2017. godine spise predmeta dostavio Trećem osnovnom sudu u Beogradu (na čijoj teritoriji je trenutna adresa izvršnog dužnika) na sprovođenje izvršenja.

Izvršenje zakazano za 17. januar 2018. godine (na adresi izvršnog dužnika u Ze.) nije sprovedeno. Sudski izvršitelj je u zapisniku konstatovao da izvršni dužnik nije prisutna i da je na licu mesta u zakazano vreme zatekao izvršnog poverioca i stanodavca izvršnog dužnika, koja je izjavila da izvršni dužnik nije kod kuće i da je otišla u posetu bolesnoj majci i da deca takođe nisu u kući, te da je iz gore navedenih razloga viđenje dece proteklo bez uspeha.

Treći osnovni sud u Beogradu je dopisom od 24. januara 2018. godine spise predmeta vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, zajedno sa mišljenjem Centra za socijalni rad Ze. od 23. januara 2018. godine.

Dopisom zamenika v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu Su VI-47/2018 od 20. februara 2018. godine podnosilac ustavne žalbe je obavešten o tome da je njegova pritužba vezana za predmet I. 238/17 ocenjena kao osnovana, o čemu je obavešten i postupajući sudija.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 238/17 od 2. marta 2018. godine obustavljeno je izvršenje određeno rešenjem o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 238/17 od 10. jula 2017. godine i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju je navedeno da je Centar za socijalni rad Ze. 23. januara 2018. godine sudu dostavio mišljenje da sprovođenje izvršenja nije u najboljem interesu dece, te predložio da sud obustavi postupak izvršenja, jer je ocu neophodno izreći meru zabrane uznemiravanja i meru zabrane približavanja mestu stanovanja, školi dece i radnom mestu majke, na udaljenosti manjoj od 500 metara, čime bi oni bili zaštićeni od daljeg nasilja, a koje mišljenje je Centar dostavio Trećem osnovnom sudu u Beogradu pred kojim se vodi postupak lišenja roditeljskog prava oca.

Uvidom u mišljenje Centra za socijalni rad Ze. od 23. januara 2018. godine na osnovu kojeg je sud obustavio izvršenje, utvrđuje se da je postupak lišenja roditeljskog prava, zapravo, pokrenuo otac protiv majke (a ne majka protiv oca, kako je navedeno u rešenju o obustavi izvršenja). U mišljenju Centra je navedeno i da se istovremeno vode postupci po dve krivične prijave koje je majka dece podnela protiv oca dece za porodično nasilje i da je procenjeno da deca ispoljavaju autentični strah i otpor u odnosu na oca.

Iz dopisa Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 551-00-00048/18-14 od 13. aprila 2018. godine upućenog podnosiocu ustavne žalbe, a povodom njegove pritužbe na rad Centra za socijalni rad Ze, proizlazi da je to ministarstvo, na osnovu dostupne dokumentacije i dostavljenog izveštaja Centra, konstatovalo da u postupanju Centra nije bilo propusta, te da je izvršenje obustavljeno.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu GžI. 1418/18 od 26. aprila 2018. godine ukinuto je rešenje o obustavi izvršenja i predmet je dobio nov broj I. 636/18.

Sud je dopisom od 14. septembra 2018. godine od Centra za socijalni rad Ze. zatražio izjašnjenje o eventualnom pokretanju postupka za izmenu izvršne isprave.

Zamenik predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 21. januara 2019. godine uputio urgenciju postupajućem sudiji u predmetu I. 636/18, kojom mu je ukazano na to da je neophodno da bez odlaganja preduzme sve zakonom propisane radnje u cilju što skorijeg okončanja postupka.

Dopisom od 30. januara 2019. godine sud je od G. centra za socijalni rad u B.– Odeljenje Z. (u daljem tekstu: Centar za socijalni rad Z.) zatražio da se uključi u rad u ovom predmetu, da dâ svoje mišljenje povodom viđanja dece sa izvršnim poveriocem i da uskladi svoje mišljenje sa mišljenjem Centra za socijalni rad Ze.

Centar za socijalni rad Z. je dopisom broj 56089-989/19 od 14. februara 2019. godine obavestio Prvi osnovni sud u Beogradu da na teritoriji opštine Z. živi samo otac dece koji je u tom centru procenjivan po zamolnici u parničnom postupku za vršenje roditeljskog prava, a da deca nikada nisu procenjivana u tom centru, te da nije celishodno da taj centar daje mišljenje bez dovoljno informacija i potpuno van porodičnog konteksta.

Zamenik predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 25. februara 2019. godine uputio ponovnu urgenciju postupajućem sudiji u predmetu I. 636/18.

Dopisom zamenika predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu Su VI-47/2018 od 25. februara 2019. godine podnosilac ustavne žalbe je obavešten da je njegova pritužba vezana za navedeni predmet, polazeći od činjeničnog stanja u spisima predmeta, posebno broja i dinamike u preduzimanju radnji, ocenjena kao osnovana, da su radnje u predmetu preduzimane u rokovima koji se ne mogu smatrati redovnim, odnosno uobičajenim rokovima za postupanje u predmetima izvršenja, posebno imajući u vidu da se u konkretnom predmetu sprovodi izvršenje presude iz oblasti porodičnog prava, te da je dugom trajanju postupka doprineo i veliki broj predmeta kojima su zadužene sudije izvršnog odeljenja.

Imajući u vidu naročitu hitnost predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je, odmah nakon izvršenog uvida, dopisom od 21. marta 2019. godine, spise predmeta vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

Proverom podataka objavljenih na „Portalu sudova Srbije“, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak i dalje u toku.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ističe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) propisano je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 i 113/17) i Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr. zakon i 6/15):

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je: da se izvršni postupak pokreće tako što izvršni poverilac podnosi predlog za izvršenje, o kojem odlučuje sud, da kada se donese rešenje o izvršenju, sprovodi se izvršenje i da je pri odlučivanju o predlogu za izvršenje sud vezan izvršnom ispravom i nije ovlašćen da ispituje zakonitost i pravilnost izvršne isprave (čl. 3. i 5.); da je izvršni postupak hitan, da u izvršnom postupku nije dozvoljen zastoj u postupku, da rok u kome su stranke i druga lica dužni da po nalogu suda preduzmu radnje ne može biti duži od osam dana, ako ovim zakonom nije određen drukčiji rok, da je sud dužan da o zahtevu ili predlogu stranke ili drugog lica odluči u roku od osam dana i da donetu odluku otpravi u narednih pet radnih dana, ako ovim zakonom nije određen kraći ili duži rok (član 15.); da nepostupanje sudija u rokovima za donošenje odluka koji su određeni ovim zakonom predstavlja disciplinski prekršaj sudije (član 16.); da su sredstva izvršenja radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja, pored ostalog, predaja deteta i izvršenje drugih odluka u vezi s porodičnim odnosima (član 54. stav 3.); da o predlogu za izvršenje sud odlučuje u roku od osam dana od dana prijema predloga (član 64. stav 1.); da prvostepeni sud žalbu protiv rešenja o izvršenju dostavlja na odgovor izvršnom poveriocu, u roku od pet dana od dana prijema žalbe (član 77. stav 1.); da prvostepeni sud dostavlja žalbu, odgovor na žalbu i spise predmeta drugostepenom sudu narednog radnog dana od prijema odgovora na žalbu ili isteka roka za odgovor na žalbu, a da kopija spisa predmeta ostaje prvostepenom sudu (član 78. st. 1. i 2.); da se izvršnom dužniku koji, pored ostalog, sprečava sud da preduzme pojedine radnje izvršenja izriče novčana kazna, da izvršnom dužniku može da se izrekne novčana kazna ako ne postupi po nalogu suda, da novčanu kaznu izriče sud rešenjem, na sopstvenu inicijativu ili na predlog izvršnog poverioca, vodeći računa o značaju radnje ili propuštanja zbog kojih se izriče kazna, da se fizičkom licu izriče novčana kazna od 10.000 do 200.000 dinara i da novčana kazna može ponovo da se izriče, dok ne prestanu razlozi za njeno izricanje (član 131.); da izvršenje na osnovu izvršne isprave počinje da se sprovodi pre pravnosnažnosti rešenja o izvršenju (član 133. stav 1.); da izvršni poverilac može da se namiri i pre pravnosnažnosti rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave (član 135. stav 1.); da, ako je sud isključivo nadležan za izvršenje, on prelazi na sprovođenje izvršenja po službenoj dužnosti kada, s obzirom na sredstvo izvršenja, preduzme prvu radnju određenu ovim zakonom (član 136. stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je i: da se u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju pojedine odredbe glave pete ovog zakona – „Izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima“ (čl. 368, 370, 371, 375, 376. i 377.) (član 379.); da u predlogu za izvršenje radi predaje deteta ne mora da bude naznačeno sredstvo izvršenja, a ako je i naznačeno sud nije njime vezan (član 370.); da sud posebno vodi računa o tome da se što bolje zaštiti interes deteta i da sud može izuzetno zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 371.); da se najkasnije deset dana pre početka izvršenja, rešenje o izvršenju dostavlja nadležnom organu starateljstva, u čije ime u izvršnom postupku učestvuje psiholog (član 375. stav 1.); da se školi, porodičnom savetovalištu i drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima dostavlja poziv da učestvuju u izvršnom postupku ako je to neophodno (član 375. stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da utvrdi emocionalni status deteta, način njegovog reagovanja na stres i mehanizme preovladavanja, brzinu prilagođavanja na promene, emocionalne odnose deteta i lica sa kojim dete živi i licem kome treba da bude predato i druge činjenice značajne za samo organizovanje radnji izvršenja, kao i da obavi informativno savetodavni rad sa licem sa kojim dete živi i pokuša da izdejstvuje dobrovoljnu predaju deteta (upoznavanje sa time da dobrovoljnom predajom deteta izbegavaju traumatsko reagovanje deteta i štetne posledice po njegov rast i razvoj i sl.) (član 375. stav 3.); da na osnovu rezultata rada svog psihologa, organ starateljstva može predložiti sudiji podrobnije uslove uređenja prostora u kome se sprovodi izvršenje i način predaje deteta (član 375. stav 4.); da je psiholog organa starateljstva dužan da se i pre izvršenja i u toku samog izvršenja rukovodi zaštitom najboljeg interesa deteta (član 375. stav 5.); da sud obaveštava stranku koja je podnela predlog za izvršenje i lice kome treba da se preda dete o vremenu i mestu oduzimanja i predaje deteta, po pravilima o ličnom dostavljanju (član 376. stav 1.); da dete prinudno oduzima i predaje sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, školom, porodičnim savetovalištem ili drugim specijalizovanim ustanovama za posredovanje u porodičnim odnosima (član 376. stav 2.); da je psiholog organa starateljstva dužan da u toku oduzimanja i predaje deteta prati ponašanje i reakcije deteta i lica kome se dete oduzima, da utiče na sprečavanje ili smanjenje ponašanja koja mogu izazvati sukob ili traumatsko reagovanje deteta, da savetuje sudiju kako da se oduzimanje i predaja deteta ostvare sa što manje štete po rast i razvoj deteta i da sam preduzima sve potrebne radnje u te svrhe i da unese svoja zapažanja u zapisnik o oduzimanju i predaji deteta i potpiše ga (član 376. stav 3.); da kad je rešenjem o izvršenju naloženo da se dete odmah preda, rešenje o izvršenju predaje se licu od koga se dete oduzima pri preduzimanju prve izvršne radnje, a ako to lice nije prisutno pri oduzimanju deteta, rešenje o izvršenju dostavlja mu se naknadno, da ako se dete oduzima od lica na koje se odnosi izvršna isprava, njemu se predaju rešenje o izvršenju i zapisnik o oduzimanju deteta i da odsutnost lica od koga se dete oduzima ne sprečava oduzimanje deteta (član 377.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11-dr. zakon i 6/15) propisano je: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. st. 1 – 3.); da je zabranjeno nasilje u porodici i da svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici (član 10.); da nadzor nad stručnim radom organa starateljstva vrši ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu (član 14. stav 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta i da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (član 61. st. 1, 2. i 3.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da dete ima pravo da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna za formiranje svog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta (član 65. st. 1, 2. i 3.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.); da korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava obavlja organ starateljstva kada donosi odluke kojima ispravlja roditelje u vršenju roditeljskog prava i da u obavljanju korektivnog nadzora organ starateljstva donosi, pored ostalog, odluke kojima upozorava roditelje na nedostatke u vršenju roditeljskog prava (član 80. stav 1. i stav 2. tačka 1.); da roditelj koji zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti potpuno lišen roditeljskog prava i da roditelj grubo zanemaruje dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, pored ostalog, ako izbegava da održava lične odnose sa detetom sa kojim ne živi, odnosno ako sprečava održavanje ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim dete ne živi (član 81. stav 1. i stav 3. tačka 3)).

5. Podnosilac u ustavnoj žalbi tvrdi da su mu Ustavom zajemčena prava povređena zbog toga što pravnosnažna i izvršna presuda kojom je uređen model održavanja ličnih odnosa između njega i njegove maloletne dece, usled propusta u radu izvršnog suda i nadležnog organa starateljstva, nijednom nije izvršena, iz kog razloga je on već duže vreme uskraćen za kontakt sa svojom decom. Ustavnom žalbom se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i povreda prava roditelja iz člana 65. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Polazeći od toga da se ustavnom žalbom osporava postupanje suda i organa starateljstva u izvršnom postupku koji i dalje traje, Ustavni sud konstatuje da ne postoji njegova nadležnost kada je reč o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, imajući u vidu da podnosiocu ustavne žalbe još uvek stoji na raspolaganju posebno pravno sredstvo kojim zaštitu navedenog ustavnog prava može zahtevati od nadležnog suda.

Međutim, kada je reč o pravima roditelja iz člana 65. Ustava, Ustavni sud podseća da je u svojoj praksi, u više odluka, iskazao stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Konvencije (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Monory protiv Rumunije i Mađarske od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70. i V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Konvencije proizlazi da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja od strane javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje na to da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog i u razumnom roku. Dakle, ono što je odlučujuće je da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne mere za sprovođenje izvršenja koje se mogu opravdano i razumno očekivati u okolnostima konkretnog slučaja, pri čemu adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske, od 23. septembra 1994. godine, predstavka broj 19823/92, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, od 25. januara 2000. godine, predstavka broj 31679/96, stav 94. i V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, st. 132. i 133.). Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom progresivno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihove prirodne veze neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.). Prema tome, kako neizvršenje pravnosnažne i izvršne presude, kojom je uređen način održavanja kontakta između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi, može imati negativne posledice po njihov odnos, a što dalje može dovesti u pitanje i mogućnost roditelja da nesmetano vrši roditeljska prava i ispunjava roditeljske dužnosti, Ustavni sud zaključuje da je ustavna žalba, bez obzira na činjenicu da je predmetni izvršni postupak još uvek u toku, dopuštena sa aspekta člana 65. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je presuda kojom je uređen model održavanja ličnih odnosa podnosioca ustavne žalbe sa njegovom maloletnom decom, u vreme podnošenja ustavne žalbe, bila neizvršena godinu dana i deset i po meseci, računajući od 28. februara 2017. godine, kao dana podnošenja predloga za izvršenje, odnosno godinu dana i nešto više od pet meseci, računajući od 10. jula 2017. godine, kao dana donošenja rešenja o izvršenju. Sud, takođe, konstatuje da je ista i dalje neizvršena.

Prema činjenicama i okolnostima utvrđenim uvidom u spise predmeta, a za period do 21. marta 2019. godine (kada su spisi predmeta, nakon izvršenog uvida, vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu), sud je samo dva puta zakazao i pokušao da sprovede izvršenje, oba puta bezuspešno (prvi put nakon više od dva meseca od donošenja rešenja o izvršenju, i to na adresi za koju je prethodno od strane podnosioca ustavne žalbe blagovremeno obavešten o tome da se izvršni dužnik na istoj trenutno ne nalazi, a drugi put nakon gotovo puna četiri meseca od prvog bezuspešnog pokušaja) i nakon toga nije preduzeo nijednu drugu konkretnu radnju u cilju sprovođenja izvršenja (ni pored više urgencija izvršnog poverioca i uvažavanja njegovih pritužbi na rad postupajućeg sudije), a nadležni organ starateljstva, koji u izvršnom postupku radi održavanja ličnih odnosa sa detetom ima ulogu pomoćnog organa suda, koji pre izvršenja i u toku samog izvršenja treba da pruži podršku na prvom mestu detetu, van granica svoje zakonom definisane uloge predložio je obustavu izvršnog postupka, što je rezultiralo donošenjem rešenja o obustavi izvršenja koje je u žalbenom postupku ukinuto. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da, iako sprovođenje izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom u određenom trenutku može biti neizvodljivo zbog odbijanja deteta da viđa roditelja sa kojim ne živi, to ne može biti razlog za obustavljanje izvršnog postupka, već, naprotiv, razlog za primenu dodatnih mera kako bi se obezbedilo izvršenje pravnosnažne presude.

Izvršni sud je, takođe, imao zakonsku mogućnost da pozove školu koju deca pohađaju da učestvuje u izvršnom postupku, kako bi se deci pomoglo da prihvate viđanje sa ocem, a što nije učinio.

Ustavni sud, dalje, konstatuje da je u mišljenju Centra za socijalni rad Ze. od 23. januara 2018. godine (kojim je predložena obustava izvršnog postupka i na osnovu kojeg je izvršenje i obustavljeno) navedeno da se istovremeno vode postupci po dve krivične prijave koje je majka dece podnela protiv oca dece za porodično nasilje i da je procenjeno da deca ispoljavaju autentični strah i otpor u odnosu na oca. Sud primećuje da su isti razlozi za zaključak da je sprovođenje izvršenja kontraindikovano navedeni i u mišljenju Centra od 9. oktobra 2017. godine, nakon kojeg je sud ipak odlučio da naloži sprovođenje izvršenja. Ostaje nejasno zbog čega je sud, ceneći iste navode Centra, najpre odlučio da ipak naloži sprovođenje izvršenja, očigledno ih smatrajući irelevantnim za izvršni postupak, da bi zatim zbog istih razloga izvršni postupak obustavio.

Pored toga, izvršni sud je, i pored jasno iskazanog stava drugostepenog suda u rešenju kojim je potvrđeno rešenje o izvršenju (da je činjenica da je izvršni dužnik protiv izvršnog poverioca podnela dve krivične prijave bez uticaja na izvršni postupak, da su navodi žalbe izvršnog dužnika da se deca plaše oca, takođe, bez uticaja jer je izvršnom ispravom uređen način održavanja ličnih odnosa između izvršnog poverioca i dece, a kojeg su roditelji dužni da se pridržavaju, te da izvršni dužnik može pokrenuti parnični postupak u cilju izmene modela održavanja ličnih odnosa dece sa ocem ako smatra da su se posle donošenja izvršne isprave promenile okolnosti tako da utvrđeni model više nije adekvatan), obustavio izvršenje na osnovu mišljenja nadležnog organa starateljstva, koji je takvo mišljenje dao rukovodeći se upravo razlozima po kojima se drugostepeni sud već jasno odredio.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da se sud za sve vreme trajanja predmetnog izvršnog postupka nije koristio zakonskom mogućnošću da izvršnom dužniku izrekne novčanu kaznu, iako je bar iz drugog neuspelog pokušaja sprovođenja izvršenja bilo jasno da izvršni dužnik – majka dece (kod koje se deca nalaze i od čije volje, praktično, zavisi da li će se i kada presuda izvršiti) sprečava izvršenje, imajući u vidu da ni ona ni deca nisu bili prisutni u zakazano vreme na datoj adresi. Takođe, izvršni dužnik je dužna da pripremi decu za kontakt sa ocem i njeno odbijanje ili pasivno ponašanje u tom smislu je suprotno najboljim interesima dece i može se smatrati sprečavanjem izvršenja, što na kraju može rezultirati potpunim prekidom kontakta dece sa ocem. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da prinuda u odnosu na roditelja nije isto što i prinuda u odnosu na dete, koju treba uvek izbegavati. Na ovom mestu Sud podseća na praksu ESLjP prema kojoj iako mere prinude protiv dece nisu poželjne u ovoj osetljivoj oblasti, upotreba kazni ne treba da bude isključena u slučaju nezakonitog ponašanja roditelja sa kojim dete živi (videti, pored ostalih, presude ESLjP u predmetima Zdravković protiv Srbije, od 20. septembra 2016. godine, broj predstavke 28181/11, stav 65. i Felbab protiv Srbije, od 14. aprila 2009. godine, broj predstavke 14011/07, stav 68.). Praksa ESLjP govori i o tome da domaći organi nisu oslobođeni obaveze da preduzimaju sve odgovarajuće korake kako bi omogućili kontakt, čak i kada postoji mogućnost da teže sankcije ne bi promenile opšti stav roditelja (videti presude ESLjP R.I. i ostali protiv Rumunije, od 4. decembra 2018. godine, predstavka broj 57077/16, stav 57. i Kuppinger protiv Nemačke, od 30. januara 2015. godine, predstavka broj 62198/11, st. 103 i 107).

Takođe, iz zapisnika koje su sačinili sudski izvršitelji prilikom pokušaja sprovođenja izvršenja proizlazi da psiholog organa starateljstva nije bio prisutan, niti je bio pozvan da prisustvuje, iako se njegovo aktivno učešće moglo razumno očekivati. Ovo s obzirom na to da je već iz samih navoda izvršnog poverioca, te posebno iz izvršne isprave, bilo jasno da su odnosi između roditelja dece ozbiljno narušeni, a što je izvršni sud morao da ima u vidu kako bi se sprovođenje radnji izvršenja organizovalo tako da se zaštite interesi dece.

Dalje, iz spisa izvršnog predmeta proizlazi da Centar za socijalni rad Ze. nije odgovorio na dopis suda od 14. septembra 2018. godine kojim je zatraženo izjašnjenje o eventualnom pokretanju postupka za izmenu izvršne isprave, a da sud za sve to vreme (punih šest meseci) nije urgirao za odgovor. Iz navedenog je jasno da mere preduzete od sudske uprave (ukazivanje postupajućim sudijama na neophodnost hitnog preduzimanja svih zakonom propisanih radnji u cilju što skorijeg okončanja postupka) nisu bile delotvorne, a veliki broj predmeta kojima su zadužene sudije izvršnog odeljenja ne može biti opravdanje za neefikasno i nedelotvorno postupanje suda (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu V.A.M. protiv Srbije, od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 100.).

Ustavni sud ponavlja da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Polazeći od navedenog, Sud je ocenio da je u konkretnom slučaju izvršni sud u dosadašnjem toku postupka očigledno propustio da na efikasan i delotvoran način zaštiti ne samo pravo podnosioca ustavne žalbe kao roditelja, već i najbolje interese maloletne dece, a koji prema izvršnoj ispravi (kojom je utvrđeno da je u njihovom najboljem interesu da imaju redovne kontakte sa svojim ocem) korespondiraju sa pravom i interesima samog oca. Budući da se porodični odnosi, po prirodi stvari, odvijaju u vremenskom kontinuitetu, Ustavni sud nalazi da je ne samo sa aspekta zaštite prava i interesa podnosioca ustavne žalbe, već upravo u cilju zaštite najboljih interesa maloletne dece, opravdano i potrebno imati u vidu celinu situacije u ovom slučaju: da su deca sa ocem još od 5. avgusta 2015. godine, kada su određene privremene mere koje su bile na snazi godinu dana, imala veoma retke i veoma kratke kontakte – jednom mesečno na po sat vremena, i to u strogo kontrolisanim uslovima u prostorijama nadležnog organa starateljstva, dok od donošenja izvršne isprave, a kako to proizlazi iz dokumentacije u spisima izvršnog predmeta, zbog ozbiljno narušenih odnosa između roditelja, uopšte nemaju kontakte, da su sve to vreme pod isključivim uticajem majke sa kojom žive, a za koju je komisija sudskih veštaka na čijem nalazu je zasnovana izvršna isprava našla da ima jak uticaj na decu, da deca žive u atmosferi govora o nasilju i da se trude da budu dobra prema majci sa kojom žive, što ih čini anksioznim, iako nemaju loših osećanja prema ocu (u vezi sa čime nema dokaza da je majka dece u vezi sa vršenjem svog roditeljskog prava ikada stavljena pod korektivni nadzor organa starateljstva, niti da je ta mogućnost uopšte razmatrana), te teško zdravstveno stanje podnosioca ustavne žalbe. Zbog svega toga, po oceni Ustavnog suda, izvršni sud je morao da uloži posebne napore da se izvršenje sprovede efikasno, a uz stručnu pomoć psihologa nadležnog organa starateljstva. U tom kontekstu, a s obzirom na posledice koje u ovakvim slučajevima može imati protek vremena – potpuni prekid kontakta deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, u kom slučaju je žrtva, pre svega, dete, nije bez značaja činjenica da je izvršni sud više puta tokom postupka značajno premašio zakonom propisani rok za postupanje (tako je tek nakon dva i po meseca po prijemu predloga za izvršenje preduzeo prvu radnju u postupku, tj. poslao nalog za uređenje predloga, da bi zatim i rešenje o izvršenju doneo premašujući zakonski rok; zatim mu je, po prijemu odluke drugostepenog suda kojom je potvrđeno rešenje o izvršenju, trebalo više od mesec dana da preduzme sledeću radnju izvršenja, i to tek nakon dva obraćanja podnosioca ustavne žalbe, da bi mu, posle ukidanja rešenja o obustavi izvršenja, trebalo skoro punih pet meseci samo da uputi dopis Centru za socijalni rad Ze, čiji odgovor nikada nije dobio, a, zatim, isto toliko da se obrati Centru za socijalni rad Z.). Svi navedeni periodi neaktivnosti izvršnog suda, posebno imajući u vidu njihovo produženo ponavljanje, su, s obzirom na prirodu i značaj predmeta u pitanju, po oceni Ustavnog suda, predugački.

Sud dodatno ukazuje na to da je organ starateljstva, čija je uloga posebno važna u ovakvim postupcima, trebalo da ima proaktivniji pristup sa ciljem da se omogući kontakt podnosioca ustavne žalbe sa maloletnom decom, bar u kontrolisanim uslovima, dok se ne steknu uslovi da se ti kontakti ostvaruju na način određen izvršnom ispravom, a imajući u vidu da otac nije lišen roditeljskog prava i da nije dokazano da je bio nasilan prema njima (krivične prijave koje je protiv njega podnela majka dece ne mogu predstavljati takav dokaz).

Ustavni sud ima u vidu da su u konkretnom izvršnom postupku i sud i organ starateljstva suočeni sa teškoćama zbog sukoba između roditelja. S tim u vezi, Sud ukazuje na praksu ESLjP prema kojoj nedostatak saradnje između roditelja koji su razdvojeni nije okolnost koja sama po sebi može osloboditi vlasti od pozitivnih obaveza koje imaju prema članu 8. Konvencije, a koji im nalaže da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najvažnije interese deteta (videti presudu ESLjP u predmetu Grujić protiv Srbije od 28. avgusta 2018. godine, broj predstavke 203/07, stav 65.). S druge strane, ne osporavajući procenu stručnog tima organa starateljstva da deca ispoljavaju autentični strah i otpor u odnosu na oca, Ustavni sud nalazi da propust organa starateljstva da obavi korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava majke i pored napred navedenog nalaza komisije sudskih veštaka, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju nisu preduzete sve neophodne mere koje su se opravdano i razumno mogle očekivati u okolnostima ovog slučaja. Ovakva procena organa starateljstva dodatno potvrđuje presudnu ulogu vremena kada se radi o odnosu između deteta i roditelja sa kojim ne živi.

Prilikom odlučivanja, Ustavni sud je uzeo u obzir i to da je u postupku pred parničnim sudom nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe u svemu poštovao privremene mere koje su prethodile donošenju presude i da za vreme u kojem su one bile na snazi nijednim postupkom nije pokazao da ne poštuje institucije, kao i da je dao opravdane razloge zašto nije odmah po izvršnosti presude tražio njeno prinudno izvršenje (bojazan da će se to negativno odraziti na decu), obraćajući se nadležnom centru za socijalni rad za pomoć, te da se sudu obratio onda kada je postalo jasno da ne može da izdejstvuje dobrovoljno izvršenje presude. Takođe, u samom predlogu za izvršenje je predložio da decu preuzima ispred škole koju pohađaju, ispred nadležnog centra za socijalni rad ili na drugom javnom mestu po odluci izvršnog suda „da ne bi dolazilo do nemilih situacija ispred kuće u kojoj deca žive“, što, istina, nije bilo u skladu sa izvršnom ispravom kojom nije određeno mesto preuzimanja dece, ali je i time, po oceni Suda, pokazao dovoljan stepen spremnosti na saradnju sa nadležnim organima i visoku motivisanost za održavanje ličnih odnosa sa decom.

Imajući u vidu izneto, te uvažavajući, s jedne strane, delikatnost predmetnog izvršnog postupka i ne prejudicirajući njegov krajnji ishod, a s druge strane, naročiti značaj koji on ima za podnosioca ustavne žalbe kao roditelja, Ustavni sud je ocenio da su nedelotvornim postupanjem nadležnih organa u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava.

S obzirom na sve prethodno izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 43/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava roditelja ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu dužinu vremenskog perioda u kome je podnosilac uskraćen za kontakt sa svojom maloletnom decom, a posebno da nakon donošenja izvršne isprave nije ostvaren nijedan kontakt, što za podnosioca svakako predstavlja stalni izvor uznemirenosti, te iz razloga što dugotrajna razdvojenost između dece i roditelja sa kojim ona ne žive nesumnjivo proizvodi štetne posledice po njihov odnos. Istovremeno, Ustavni sud smatra da na visinu naknade utiče i činjenica da je predmetni izvršni postupak i dalje u toku, te da je efikasnim preduzimanjem adekvatnih pojedinačnih mera nadležnih državnih organa moguće sprečiti dalje kršenje prava podnosioca koje je Sud u ovom slučaju utvrdio i, u izvesnoj meri, ispraviti posledice tog kršenja. U tom kontekstu, Ustavni sud dodaje da podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost i da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, prigovorom radi ubrzavanja postupka obrati nadležnom redovnom sudu, što predstavlja pravni mehanizam za sprečavanje povrede navedenog ustavnog prava, kao i da se za povredu koja je već nastupila obezbedi odgovarajuće obeštećenje. Naime, odredbom člana 26. stav 1. navedenog Zakona predviđeno je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za pravično obeštećenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je takođe uzeo u obzir svoju i praksu ESLjP u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zahtevom ustavne žalbe da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da odmah po prijemu odluke Ustavnog suda sprovede predmetno izvršenje, Ustavni sud još jednom napominje da podnosilac ustavne žalbe ima mogućnost da se, u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, prigovorom radi ubrzavanja postupka obrati nadležnom redovnom sudu, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

IZDVOJENO SAGLASNO MIŠLjENjE

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-14395/2018 od 26. decembra 2019. godine

Na poslednjoj sednici Ustavnog suda u 2019. godini jednoglasno je usvojena ustavna žalba i utvrđeno da je u izvršnom postupku došlo do povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava, te je sledstveno utvrđena nadoknada nematerijalne štete. Ova Odluka Ustavnog suda oslikava sadržinu člana 65. Ustava u veoma važnom aspektu ovog ustavnog prava, a koji se odnosi na nivo zaštite roditeljskog prava koji država mora da obezbedi. Obaveza države u zaštiti roditeljskog prava stoji direktno nasuprot onim situacijama u kojima usled duboko neprijateljskih odnosa između roditelja, država u nekom trenutku odustane od truda da sprovede svoju presudu. Odustajanje države, a time i pobeda jednog roditelja, figurativno „jedne ratujuće strane u ratu bivših supružnika“ dovodi do kršenja člana 65. Ustava, ostavljajući time pojedince bez zaštite koju im garantuje Ustav. Gubitnik u tom ratu nije samo bivši bračni partner, već su to ponajpre i ponajviše deca koja se koriste kao najsnažnije oružje tog porodičnog rata.

Razlog koji me je posebno motivisao da istaknem saglasno mišljenje uz ovu odluku je sticaj tri srodne odluke u vremenskom periodu od nepuna tri meseca, sve tri donete u istom aspektu zaštite roditeljskih prava, odnosno u kristalizaciji načina na koji država mora postupati u izvršnom postupku za ostvarenje modela viđanja roditelja i dece, i to pored ovde konkretne Odluke, Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Milovanović protiv Srbije od 8. oktobra 2019. godine i Odluka Ustavnog suda u predmetu Už-4395/2017 od 28. novembra 2019. godine. Odluka doneta u konkretnom predmetu nastavlja se na druge dve primenom iste logike, a može se reći da ova Odluka i novembarska Odluka Ustavnog suda prestavljaju i usklađivanje stavova Ustavnog suda sa stavovima i jurisprudencijom Evropskog suda za ljudska prava u materiji roditeljskih prava i obaveza.

Članom 65. Ustava propisano je da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni. U odnosu na ovako formulisano ustavno pravo Ustavni sud razvija njegovu sadržinu i kristališe njegove garancije. U konkretnoj Odluci, pod tačkom 5, ističe: „Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (..).“ Oslanjajući se na stav Evropskog suda za ljudska prava u tumačenju člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i to konkretno u odnosu na formulisanje pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, Ustavni sud ističe svoj stav: „...pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omogući, pored ostalog i u razumnom roku.“ U odnosu na situacije kada dete pokazuje jak otpor u odnosu na roditelja i odbija kontakte, a što najčešće služi kao osnov izvršnim sudovima da obustave izvršenje, Ustavni sud ističe sledeći stav: „...iako sprovođenje izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom u određenom trenutku može biti neizvodljivo zbog odbijanja deteta da viđa roditelja sa kojim ne živi, to ne može biti razlog za obustavljanje izvršnog postupka, već naprotiv, razlog za primenu dodatnih mera kako bi se obezbedilo izvršenje pravnosnažne presude.“ Ocenjujući da je „izvršni sud u dosadašnjem toku postupka očigledno propustio da na efikasan i delotvoran način zaštiti ne samo pravo podnosioca ustavne žalbe kao roditelja, već i najbolje interese maloletne dece“ Ustavni sud ističe da je izvršni sud „...morao da uloži posebne napore da se izvršenje sprovede efikasno, a uz stručnu pomoć psihologa nadležnog organa starateljstva.“, a izražava i stav da je organ starateljstva „...trebalo da ima proaktivniji pristup sa ciljem da se omogući kontakt podnosioca ustavne žalbe sa maloletnom decom...“. U odnosu na organ starateljstva Ustavni sud dodatno ističe da je ovaj organ propustio da obavi korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava majke te time izveo zaključak da „...u konkretnom slučaju nisu preduzete sve neophodne mere koje su se opravdano i razumno mogle očekivati u okolnostima ovog slučaja.“ Konačni zaključak Ustavnog suda iskazan je formulacijom „...da su nedelotvornim postupanjem nadležnih organa u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava.“

U konkretnom predmetu okosnica je preneta na ugroženi odnos između roditelja i dece, te je Ustavni sud dodatno isticao značaj proteka vremena u proceni najboljeg interesa dece. U spominjanom predmetu Už-4395/2017 okosnica predmeta bila je na duboko poremećnim odnosima između roditelja, te je s obzirom na to Ustavni sud u Odluci od 28. novembra 2019. godine istakao stav: „Nedostatak saradnje između roditelja koji su razdvojeni nije okolnost koja sama po sebi može osloboditi nacionalne organe pozitivnih obaveza prema članu 8. Evropske konvencije.“ Iako je u ovom predmetu Ustavni sud ocenio rad Centra za socijalni rad dobrim, sa upućivanjem informacija izvršnom sudu o opstruiranju susretanja oca i deteta od strane majke, Ustavni sud u ovom predmetu zaključuje da je: „...neizvršenjem pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, kojima je utvrđeno pravo na održavanje ličnih odnosa sa maloletnim detetom, u periodu od skoro osam godina, podnosilac ustavne žalbe bio sprečen u vršenju prava roditelja da svoje dete neguje, čuva i vaspitava.“

Sadržina člana 65. Ustava značajno je pojašnjena ovim dvema odlukama Ustavnog suda. Da bi se mogla konzumirati ustavna prava i obaveze roditelja neophodno je obezbediti susretanje roditelja i dece, odnosno kontinuirano održavanje njihovog odnosa. Sadržinu člana 65. Ustava čine pravo na održavanje ličnih odnosa sa maloletnim detetom i pravo roditelja da svoje dete neguje, čuva i vaspitava. Garancija ustavnog prava ogleda se u obavezi i organa starateljstva i izvršnog suda, odnosno obavezi države da obezbedi da roditelj konzumira svoja ustavna prava i izvršava svoje ustavne obaveze. Nedelotvorno ponašanje države dovodi do povrede člana 65. Ustava.

Ovako iskristalisana sadržina i garancija člana 65. Ustava u odnosu na ostvarivanje susreta i obezbeđenje provođenja zajedničkog vremena roditelja i dece, sledstveno se prenosi i na druge aspekte ovog prava. Tako na primer, obaveza države u odnosu na viđanje deteta na isti način mora se odnositi i na izdržavanja deteta, od strane roditelja sa kojim ne živi. Istaknuta garancija obaveze države na delotvorno ponašanje znači da i u postupcima iz aspekta izdržavanja deteta država mora istrajati u tome da izvrši presudu kojom je definisano izdržavanje, a ne da obustavi izvršni postupak usled kontinuirane očigledne opstrukcije od strane roditelja obveznika izdržavanja. Ista ova logika o obavezi države, posredstvom člana 65. Ustava, morala bi se odnositi i na krivične postupke za krivično delo nedavanje izdržavanja. Kontinuirano ponavljanje sankcije u vidu uslovne osude, bez konačnog efekta po obavezu uspostavljenu sudskom presudom, moralo bi se takođe smatrati nedelotvornim postupanjem države i kršenjem garancije po osnovu člana 65. Ustava.

Odluka u ovde konkretnom predmetu karakteristična je i veoma značajna i sa stanovišta ustavnog procesnog prava.[1] Naime, u ovde predmetnoj ustavnoj žalbi podnosilac nije jednoznačno istakao povredu člana 65. Ustava, već je svoje navode vezivao za povredu člana 32. stav 1. Ustava. Kako su navodi ustavne žalbe upućivali na povredu drugog ustavnog prava i kako je sasvim očigledno da se ovde radi o povredi u primeni Ustava, a ne u povredi primene zakonskog prava, a što je srž ustavnog prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava, Ustavni sud je zatražio od podnosioca ustavne žalbe uređenje ustavne žalbe i preciziranje zahteva o kome Ustavni sud treba da odluči.

Činjenica jeste da je Ustavni sud na redovnim sednicama 30. oktobra 2008. godine i 2. aprila 2009. godine usvojio stav: „Ustavni sud je, u pogledu utvrđivanja povrede ili uskraćivanja prava ili slobode „vezan“ zahtevom iz ustavne žalbe i prilikom odlučivanja kreće se u granicama postavljenog zahteva“. Činjenica takođe jeste da Ustavni može da se obrati podnosiocu ustavne žalbe sa zahtevom za uređenje i preciziranje. Poslovnikom o radu Ustavnog suda u članu 45. stav 1. propisano je da kada je ustavna žalba, inter alia, nerazumljiva, nepotpuna, ne sadrži podatke neophodne za vođenje postupka ili ima drugi nedostatak koji onemogućava postupanje u predmetu, sudija izvestilac može zatražiti otklanjanje nedostataka. Zanimljivo je da je u ovom predmetu Ustavni sud pokazao visok stepen opreza u odnosu na proširivanje opsega sagledavanja konkretnog ustavnosudskog predmeta, te je to učinio oslanjajući se na stav Evropskog suda za ljudska prava iskazan u presudi Šaćirović i drugi protiv Srbije od 20. februara 2018. godine. U tački 12. navedene Presude stoji: „Ukoliko bi, u izuzetnom slučaju, Ustavnom sudu bile neophodne dodatne informacije ili dokumentacija, isti bi od podnosilaca predstavki mogao zatražiti da ih dostave.“ Nemoguće mi je na ovom mestu a ne primetiti da je upravo presudom Evropskog suda za ljudska prava u napred pomenutom predmetu Milovanović protiv Srbije ustanovljeno kršenje člana 8. Evropske konvencije od strane Srbije i pored toga što je Ustavni sud u predmetu koji je prethodio postupku pred Evropskim sudom ustavnu žalbu usvojio, ali samo u onom opsegu u kome je bio definisan zahtev, konkretno u odnosu na član 32. S obzirom na to da Ustavni sud u tom predmetu nije iskoristio mogućnost upućivanja zahteva za uređenje, niti je proširio razmatranje predmeta svojom inicijativom, i pored toga što je sasvim očigledno bilo da je srž prava koje je povređeno upravo roditeljsko pravo, podnositeljka se mogla obratiti Evropskom sudu za ljudska prava, što je i učinila, a što je u krajnjem ishodu dovelo do presude kojom se utvrđuje odgovornost Srbije za kršenje člana 8. Evropske konvencije.

S druge strane, Ustavni sud je u više predmeta „zaključio iz navoda ustavne žalbe“ da podnosilac u stvari ističe povredu člana 32. te je ustavnosudski predmet razmatrao sa stanovišta tog prava. Tako je na primer u Odlukama Už-6065/2011 od 20. decembra 2012. godine, Už-3096/2011 od 18. oktobra 2012. godine i Už-3188/2011 od 4. aprila 2013. godine utvrdio povredu prava na pravično suđenje odnosno člana 32. Ustava, iako su podnosioci istakli povredu načela i prava iz čl. 18, 21. i 70. Ustava Republike Srbije. U Odluci Už-6037/2015 od 26. oktobra 2017. godine Ustavni sud je ustanovio povredu člana 32. stav 1. i pored toga što su podnosioci ustavne žalbe istakli povredu čl. 21. i 58. Ustava, kao i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. U Rešenju Už-6720/2019 od 26. decembra 2019. godine, i pored toga što je podnositeljka jasno istakla i obrazložila povredu samo člana 65. Ustava, Ustavni sud je „zaključio da podnositeljka ističe i povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava“, te je u odnosu na to pravo u jednom delu rešenja obrazlagao svoj stav.

Evropski sud za ljudska prava ima drugačiji stav - Sud je gospodar pravne kvalifikacije, nije vezan pravnim osnovom koji je naveden u predstavci, te može ispitivati predstavku sa stanovišta i drugog prava garantovanog Evropskom konvencijom, umesto prava istaknutog u predstavci. Tako je postupio, na primer, u presudi Lütfiye Zengin i drugi protiv Turske od 14. aprila 2015. godine utvrdivši povredu člana 11, navodeći da su se podnosioci „u suštini“ pozvali na taj član, iako su se žalili na osnovu člana 10; u presudi Sarihan protiv Turske od 6. decembra 2016. godine predstavka je razmatrana sa stanovišta člana 2. Evropske konvencije, iako se podnosilac pozvao na čl. 1, 6. i 13; u presudi Poede protiv Rumunije od 15. septembra 2015. godine utvrđena je povreda člana 3. Evropske konvencije, iako se podnosilac pozvao na čl. 6. i 7.; u presudi Zehentner protiv Austrije od 16. jula 2009. godine, Sud je ispitivao predstavku i sa stanovišta prava iz čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije, iako se podnosilac žalio samo na povredu prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Trogodišnje iskustvo rešavanja ustavnih žalbi dovelo me je do zaključka da podnosioci ustavnih žalbi, odnosno njihovi advokati, često imaju problem u formulisanju povreda onih prava za koja praksa Ustavnog suda nije obimna, odnosno onih prava koja se ređe pojavljuju pred Ustavnim sudom. Tako se stvara začarani krug u kome Ustavni sud nema dovoljno prilika da iskristališe sadržinu i garancije pojedinih ustavnih prava, podnosioci ustavnih žalbi time ne dobijaju saznanja o vrsti navoda koje je potrebno istaći, a nepostojanje adekvatnih navoda u ustavnoj žalbi Ustavni sud gura u pravcu odbacivanja usled neobrazloženih povreda istaknutih ustavnih prava. Upravo stoga se najčešće pribegava pravu na pravično suđenje, kako od strane podnosilaca ustavnih žalbi, tako i od strane Ustavnog suda, kao pravu koje je najrazrađenije i u odnosu na koga su utemeljene kako njegova sadržina tako i njegove garancije.

Moje mišljenje o mestu prava na pravično suđenje u odnosu na druga ljudska prava zajemčena kako Ustavom, tako i međunarodnim pravom, odstupa od preovlađujućeg stava Ustavnog suda. Pravo na pravično suđenje je pravo kojim se u suštini razmatra da li su redovni sudovi pravilno primenjivali zakonsko pravo, u svim aspektima zakonskih rešenja. Primenjujući garancije člana 32. Ustavni sud faktički kontroliše rad redovnih sudova. Za razliku od toga, druga Ustavom zajemčena ljudska prava, imaju sama sebi svoju svrhu, imaju svoju sadržinu i svoje garancije, koje i pored toga što se razrađuju zakonima, imaju svoju samosvojnu zaštitu koju im pruža upravo Ustavni sud. Sasvim je moguće da redovni sud pravilno primenjuje zakon, ali da tumačeći neku zakonsku odredbu nema u vidu garancije nekog ustavnog prava, te tako on ne povređuje pravo na pravično suđenje, ne povređuje zakonsko pravo, ali može povrediti ustavno pravo.

Stoga, glavni zadatak Ustavnog suda je u zaštiti Ustava, a da bi se u aspektu ljudskih prava to moglo činiti, neophodno je da kroz svoju praksu Ustavni sud razvija sadržinu i garancije ljudskih prava. Ova konkretna Odluka upravo je odličan primer razvijanja sadržine i garancija člana 65. Ustava i sasvim sigurno će biti od značaja i pomoći podnosiocima ustavnih žalbi u budućem obraćanju Ustavnom sudu, isticanju navoda o povredama roditeljskih prava i obaveza i pravilnom opredeljenju ustavnog prava koje je povređeno.

Dr Tijana Šurlan

Sudija Ustavnog suda

[1] Videti: Dragan Stojanović, Ustavno pravosuđe – Ustavno procesno pravo, Niš, 2016.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava roditelja zbog neizvršenja sudske odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti