Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad. Nižestepeni sudovi su, zbog neujednačene prakse i pogrešnog tumačenja sporazuma, podnositeljku lišili prava na naknadu zarade, što je Ustavom i zakonom nedopustivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Fatime Sijarić iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Fatime Sijarić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 238/07 od 6. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 627/07 od 3. jula 2007. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 627/07 od 3. jula 2007. godine i određuje da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku po žalbi Fatime Sijarić podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 627/07 od 6. marta 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Fatima Sijarić iz Novog Pazara je 17. avgusta 2007. godine, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 238/07 od 6. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 627/07 od 3. jula 2007. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da su u osporenim presudama sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja i odbili njen tužbeni zahtev podnet radi isplate naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 1. decembra 2005. godine do 15. decembra 2006. godine, kao i radi uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve „različite kategorije prava“. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine, gde je sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena navedena ljudska prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljki ustavne žalbe je 15. decembra 2006. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija „Raška“, Novi Pazar, na osnovu rešenja o prestanku radnog odnosa broj 750-274/360 od 15. decembra 2006. godine, jer je proglašena tehnološkim viškom.

Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija „Raška“, Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 15. decembra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugova zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da nema duga Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, po osnovu neisplaćenih zarada, kao i da se Preduzeće obavezuje da uplati Fondu PIO doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5, a sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. februara 2007. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv tuženog Društvenog preduzeća Savremena konfekcija „Raška“, radi isplate naknade zarade u visini minimalne zarade za period od 1. decembra 2005. godine do 15. decembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u periodu od 1. decembra 2005. godine do 15. decembra 2006. godine.

Opštinski sud u Novom Pazaru je 6. marta 2007. godine doneo osporenu presudu P1. 238/07, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje - ovde podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila isplatu naknade zarade u visini minimalne zarade, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 1. decembra 2005. godine do 15. decembra 2006. godine, kada je podnositeljki prestao radni odnos, kao i zahtev za isplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 1. decembra 2005. godine do 15. decembra 2006. godine, a u stavu drugom izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju presude je istaknuto da je sud našao da je tužbeni zahtev neosnovan, jer su stranke sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza, pored ostalog, regulisale i sva međusobna dugovanja na dan prestanka radnog odnosa, što znači i po osnovu minimalne zarade i uplate svih doprinosa, a što je predmet tužbenog zahteva.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 627/07 od 3. jula 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tužilje - ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 238/07 od 6. marta 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, usvojen je tužbeni zahtev tužilje B.M. iz Novog Pazara i obavezan je tuženi - Društveno preduzeće Savremena konfekcija „Raška“ iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, „okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa“.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. Ustavni sud konstatuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama prestala da važi stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije od 2006. godine, ali da su označena prava iz Povelje, kao i prava garantovana Evropskom konvencijom, zajemčena odredbama Ustava, odnosno da se ta prava sadržinski ne razlikuju od Ustavom zajemčenih prava. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava istaknutih u ustavnoj žalbi cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na rad.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini, kao i da izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana (član 116. st. 1. i 2.); da je poslodavac dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

Odredbom člana 14. stav 3. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 116/08) utvrđeno je da se Apelacioni sud osniva za područje više viših sudova.

Odredbom člana 23. stav 2. tačka 2. navedenog Zakona propisano je da Viši sud u drugom stepenu odlučuje o žalbama na rešenja osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima, na presude u sporovima male vrednosti, kao i u izvršnim i vanparničnim postupcima.

Odredbom člana 24. stav 1. tačka 3. istog Zakona propisano je da Apelacioni sud odlučuje o žalbama na presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud.

Odredbom člana 6. tačka 2) Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08) ustanovljen je Apelacioni sud u Kragujevcu, za područja viših sudova u Jagodini, Kragujevcu, Kruševcu, Kraljevu, Novom Pazaru, Čačku i Užicu.

Odredbom člana 468. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da se ne smatraju sporovima male vrednosti, u smislu odredaba glave trideset treće Zakona, sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnog odnosa i sporovi zbog smetanja državine.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog, i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, i zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku zaključili da time što podnositeljka ustavne žalbe nema potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada (član 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade po osnovu plaćenog odsustva, uz obrazloženje da su navedenim sporazumom regulisana sva međusobna prava i obaveze po osnovu rada, a iz čega sledi da se podnositeljka ustavne žalbe potpisivanjem takvog sporazuma u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade. Imajući u vidu navedeno, a naročito obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati zaposlenom sve neisplaćene naknade zarade i to najmanje u visini minimalne zarade, u smislu odredaba čl. 111. do 113. Zakona o radu, Ustavni sud je ocenio da je time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe zaista i isplaćena naknada zarade za utuženi period, povređeno njeno pravo zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je na nedvosmislen način utvrđeno da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, Ustavni sud je, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje.

Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupku P1. 238/07 koji je predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod istog tuženog poslodavca do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži vremenski period nalazili na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužioci su tražili isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja, koje zahteve je tuženi osporio iz razloga što su tužioci potpisali identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev u pogledu isplate naknade zarade i uplate doprinosa za socijalno osiguranje odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio. Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 potvrđena je prvostepena presuda P1. 1079/06, dok je presudom Gž1. 627/07 Okružni sud u Novom Pazaru održao na snazi prvostepenu presudu P1. 238/07 u delu koji se odnosi na isplatu naknade zarade.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od četiri meseca, doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).

Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim odlučivanjem suda povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 238/07 od 6. marta 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 627/07 od 3. jula 2007. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnositeljke. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na to da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava preuranjen, te je stoga odbio ustavnu žalbu u delu u kome se traži utvrđenje povrede ovog prava.

9. Ustavni sud je u svojim odlukama Už - 143/2007 i Už - 197/2007 od 16. jula 2009. godine, u sličnim slučajevima, zauzeo istovetan pravni stav u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić