Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu Velimira Jarića izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije, utvrdivši da pravo na pravično suđenje nije povređeno. Deo žalbe koji se odnosi na zakonitost pritvora odbačen je jer je pritvor okončan pre stupanja na snagu Ustava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1440/2008
31.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Velimira Jarića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao nesnovana ustavna žalba Velimira Jarića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2379/07 od 22. septembra 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Velimira Jarića u delu kojim se osporava „zakonitost pritvaranja“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Velimir Jarić iz Subotice podneo je Ustavnom sudu 3. decembra 2008. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2379/07 od 22. septembra 2008. godine, kojom je preinačena presuda Okružnog suda u Subotici K. 1/04 od 24. novembra 2006. godine u pogledu odluke o kazni, dok su u ostalom delu odbijene kao neosnovane izjavljene žalbe, i to zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih prava, prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog zajemčenih odredbama člana 22 stav 1, člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi iste razloge koji su bili istaknuti i u žalbi protiv prvostepene krivične presude. Smatra, između ostalog: da podnosiocu nije bilo omogućeno da prisustvuje sednici Vrhovnog suda Srbije prilikom odlučivanja o žalbi, jer nije bio uredno pozvan i da je u osporenoj presudi samo konstatovano da podnosilac ustavne žalbe nije mogao biti pronađen na adresi iz spisa, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da prvostepena presuda nije pismeno izrađena u roku iz člana 360. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, čime je učinjena bitna povreda postupka a time i povreda prava na pravično suđenje; da je izreka prvostepene presude nerazumljiva i protivrečna razlozima presude, kao i da su razlozi o odlučnim činjenicama protivrečni izvedenim dokazima; da izreka objavljene presude i otpravljene presude nije identična i da je netačno navedeno da je presuda objavljena 24. novembra 2006. godine, već da je po njegovom sećanju ista objavljena 27. novembra 2006. godine, čime su učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka; da odluka o izuzeću sudije nikada nije bila dostavljena braniocu podnosioca ustavne žalbe, čime je sud učinio bitnu povredu postupka i povredu prava na pravično suđenje i delotvorni pravni lek; da podnosiocu ustavne žalbe nije dostavljena precizirana optužnica, čime je sud učinio bitnu povredu postupka i povredu prava na pravično suđenje i delotvorni pravni lek; da je sud nezakonito obavezao okrivljene da solidarno naknade štetu oštećenom, a da se u krivičnom postupku okrivljeni mogu obavezivati „samo lično i pojedinačno“; da je sud neosnovano odbio dokazne predloge podnosioca ustavne žalbe da se ponovo saslušaju svedoci i veštaci; da je nejasno kako je sud utvrdio da je među okrivljenima postojao prethodni dogovor i da su okrivljeni bili svesni zajedničkog delovanja; da je činjenično stanje tokom postupka pogrešno i nepotpuno utvrđeno.

Na kraju ustavne žalbe podnosilac dodaje da je tokom postupka bio nezakonito pritvoren „na osnovu neurednog izveštaja MUP RS“, što je Vrhovni sud propustio da oceni u osporenoj presudi.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i osporenu presudu Vrhovnog suda poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Okružnog suda u Subotici K. 1/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Protiv podnosica ustavne žalbe i još dva lica vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Subotici u predmetu K. 1/04, koji je pravnosnažno okončan.

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Subotici Kt. 174/03 od 31. decembra 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe i drugim licima stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela prevara iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1. tada važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije.

Dana 1. januara 2006. godine stupio je na snagu novi Krivični zakonik.

Okružno javno tužilaštvo u Subotici je svojim aktom Kt. 174/03 od 11. januara 2006. godine preciziralo optužnicu, tako što je podnosiocu ustavne žalbe i drugim okrivljenima stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi sa stavom 1. i u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, jer je novi Krivični zakonik blaži za učinioce.

Okružni sud u Subotici je 24. novembra 2006. godine doneo presudu kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi sa stavom 1. i u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i izrekao mu je kaznu zatvora u trajanju od dve godine. U izrečenu kaznu zatvora podnosiocu ustavne žalbe je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 11. oktobra 2005. godine pa do 2. novembra 2005. godine.

Vrhovni sud Srbije je 22. septembra 2008. godine doneo osporenu presudu Kž. I 2379/07 kojom je preinačena prvostepena presuda u pogledu odluke o kazni, pa je podnosilac ustavne žalbe osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, dok su ostale žalbe odbijene kao neosnovane. U delu presude kojom se odbijaju kao neosnovane izjavljene žalbe, Vrhovni sud Srbije je dao iscrpne raloge za svoju odluku, detaljno se izjašnjavajući o navodima iz žalbi.

4. Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zajemčeno je svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da u drugom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od pet sudija za krivična dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od petnaest godina ili teža kazna, a u većima sastavljenim od trojice sudija - za krivična dela za koja je propisana blaža kazna (član 24. stav 2.); da će se o sednici veća obavestiti onaj optuženi i njegov branilac koji je u roku predviđenom za žalbu zahtevao da bude obavešten o sednici, a da nedolazak stranaka koje su uredno obaveštene ne sprečava održavanje sednice veća (član 375. st. 1. i 4.); kao i da će drugostepeni sud presudom odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi presudu suda prvog stepena kad utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija niti povrede iz člana 380. stav 1. ovog zakonika (član 388.); da će se pretres pred drugostepenim sudom održati samo ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres (član 377. stav 1.).

5. Ustavni sud je, ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 22, člana 32. stav 1. i člana 33. st. 2, 3. i 5. Ustava i navedenih odredaba Zakonika, utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2379/07 od 22. septembra 2008. godine nisu povređena ustavna prava podnosioca na koja se u ustavnoj žalbi pozvao.

Naime, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica.

Ustavni sud je stanovišta da je osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2379/07 od 22. septembra 2008. godine doneo Ustavom i zakonom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti, u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje, te je Sud utvrdio da se osporena presuda zasniva na postupku sprovedenom u skladu sa zakonom i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava i ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe. U žalbenom postupku Vrhovni sud Srbije je, nakon svestrane ocene žalbenih razloga, utvrdio da je sud prvog stepena na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odgovarajuće odredbe Krivičnog zakonika, te da u postupku nisu počinjene povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku, za šta je u osporenoj presudi dao detaljne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge, koji navodima ustavne žalbe nisu dovedeni u sumnju. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, osporena odluka Vrhovnog suda Srbije se ne može se smatrati proizvoljnom i arbitrernom, niti ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. U odnosu na istaknutu povredu prava na sudsku zaštitu, garantovanu ustavnim načelom o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ovu povredu zapravo zasniva na povredi prava na pravično suđenje, zbog čega se izneta ocena Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe odnosi i na ovu istaknutu povredu.

U odnosu na posebna prava okrivljenog koja su garantovana odredbama člana 33. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ističe povrede prava iz st. 2, 4. i 5. navedenog člana Ustava. Ustavni sud je ocenio da je u postupku odlučivanja o žalbi protiv prvostepene presude, Vrhovni sud Srbije održao sednicu veća u odsustvu podnosioca ustavne žalbe, ali u prisustvu njegovog branioca. Na sednicu veća podnosilac ustavne žalbe je bio pozvan, ali mu poziv nije mogao biti uručen, jer na adresi iz spisa nije mogao biti pronađen. Kako je na sednici drugostepenog veća bio prisutan branilac podnosioca ustavne žalbe, to je Ustavni sud ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru. Takođe, Ustavni sud ističe da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo da mu se sudi u prisustvu, imajući u vidu da se pred Vrhovnim sudom Srbije, kao drugostepenim sudom, nije držao pretres, već sednica veća, na kojoj prisustvo okrivljenog nije obavezno i na kojoj se ne ispituju svedoci odbrane i optužbe. Shodno iznetom, Sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2379/07 od 22. septembra 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena ni Ustavom zajemčena posebna prava okrivljenog.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. stav 1. („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da je tokom postupka bio nezakonito pritvoren „na osnovu neurednog izveštaja MUP RS“, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe pritvor ukinut 2. novembra 2005. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu po svojoj sadržini istovetna je navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

Iz iznetog proizlazi da je zaštita Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Otuda se ustavnom žalbom može isticati povreda ili uskraćivanje nekog od zajemčenih ljudskih prava samo kada je akt ili radnja kojom su te povrede eventualno učinjene, donet, odnosno radnja preduzeta nakon stupanja na snagu Ustava.

Kako se ustavnom žalbom osporava radnja koja je okončana pre stupanja na snagu Ustava, to je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba nedopuštena i iz navedenog razloga je u ovom delu ustavnu žalbu u tački 2. izreke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana člana 45. tačka 9) i 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti