Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe za sticanje svojine održajem

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za sticanje prava svojine održajem na nepokretnosti. Sud potvrđuje stav da državina podnositeljke nije bila ni zakonita ni savesna, te da nisu ispunjeni uslovi za redovan niti vanredan održaj.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. Ć. iz B. J , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. Ć. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 454/11 od 10. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. Ć. iz B. J. podnela je 31. marta 2011. godine, preko punomoćnika Z. P, advokata iz T, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 454/11 od 10. februara 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Povredu označenih ustavnih prava podnositeljka zasniva na tvrdnji o pravno neosnovanom stavu drugostepenog suda, kojim je, kako smatra sprečena da ostvari svoja prava i na zakonu zasnovane interese. Naime, podnositeljka smatra da je pravno neutemeljena ocena drugostepenog suda da je njena državina na spornoj parceli nezakonita i nesavesna. Pored toga, podnositeljka je mišljenja da je Apelacioni sud u Novom Sadu bez pravnog osnova upućuje na vođenje upravnog postupka radi utvrđivanja naknade za oduzeto zemljište. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i postupi u skladu sa članom 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Temerinu P. 52188/10 od 17. novembra 2010. godine utvrđeno je da je tužilja Z. Ć, ovde podnositeljka ustavne žalbe, po osnovu održaja stekla pravo svojine na katastarskoj parceli broj 2155 "J.", upisanoj u LN broj 254 KO B. J, što je tužena Republika Srbija dužna da prizna i trpi da tužilja u katastar nepokretnosti uknjiži svoje pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 454/11 od 10. februara 2011. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje Z. Ć. Apelacioni sud u Novom Sadu je konstatovao da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da je tužiljinom pravnom prethodniku D.Ć, rešenjem Opštine Temerin, Komiteta za urbanizam i komunalno-stambene poslove broj 465-14/91-06 od 12. jula 1991. godine uzeto iz poseda neizgrađeno građevinsko zemljište - parcela broj 1764 KO B. J. radi privođenja nameni proširenja groblja; da je istim rešenjem određeno da će se naknada za oduzeto zemljište utvrditi u posebnom postupku; da se predmetni upravni spis ne nalazi u arhivi opštinske uprave; da opštinska uprava ne poseduje bilo kakve isprave u vezi isplate naknade za oduzeto zemljište, niti podatke o dodeli i uvođenju u posed tužiljinog pravnog prethodnika u parcelu broj 2155, njiva "J.", koja je predmet spora; da opštinska uprava ne poseduje podatke ni o tome da je tužiljinom pravnom prethodniku 1991. godine tadašnji korisnik parcele broj 2155 DP "P." istu dodelio kao naknadu za oduzeto zemljište premeravanjem i faktičkim uvođenjem u posed; da ugovor o zameni parcela 2155 i 1764 nije zaključen; da je spornu parcelu broj 2155 tužiljin otac nesmetano koristio i da je nakon njegove smrti tužilja nastavila da koristi tu parcelu. Prema nalaženju Apelacionog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kada je zaključio da se tužilja, a pre nje i njen otac, nalaze više od deset godina u zakonitoj i savesnoj državini sporne parcele. Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio da tužilja ni njen pravni prethodnik nemaju zakonitu državinu, budući da nemaju odluku nadležnog upravnog organa da je naknada za oduzetu parcelu broj 1764 KO B. J. utvrđena dodelom sporne parcele broj 2155. Ukazujući na sadržinu odredbe člana 28. stav 5. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, drugostepeni sud je dalje ocenio da tužilja nema ni savesnu državinu, jer je imovinu pokojnog oca nasledila 2004. godine. Polazeći od toga da tužilja nema ni savesnu ni zakonitu državinu, Apelacioni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. navedenog zakona za sticanje svojine održajem na spornoj parceli. Pored toga, drugostepeni sud je, imajući u vidu da je tužiljinom pravnom prethodniku uzeto iz poseda neizgrađeno građevinsko zemljište i da se u arhivi opštinske uprave ne nalaze spisi vođenog upravnog postupka, ukazao da tužilji stoji na raspolaganju upravni, odnosno vanparnični postupak radi utvrđivanja naknade za oduzeto građevinsko zemljište za slučaj da o tome nije pravnosnažno odlučeno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da se jemči jednakla zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 29. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 ) bilo je propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem. Navedena zakonska odredba brisana je čl anom 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravni m odnos ima („Službeni list SRJ“, broj 29/96), koji je stupio na snagu 3. avgusta 1996. godine.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 , "Službeni list SRJ", br oj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05 ) propisano je: da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (član 28. stav 2.); da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 4); da naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasleđa i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac, a naslednik to nije znao niti je mogao znati, a vreme za održaj počinje teći od trenutka otvaranja nasleđa (član 28. stav 5.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (član 30. stav 1.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, i da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (član 72. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu , Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu navedenog prava isključivo zasniva na tvrdnji o pravnoj neutemeljenosti ocene drugostepenog suda o kvalitetu njene državine, što ju je, kako navodi , sprečilo da ostvari svoja prava i na zakonu zasnovane interese u pogledu sporne parcele. Iz izloženog sledi da podnositeljka, u konkretnom slučaju, osporava pravilnost tumačenja i primene odredaba merodavnog prava i isto dovodi u kontekst ispunjena uslova za sticanje prava svojine na spornoj parceli.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Ustavni sud podseća da se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti presudu u predmetu Marckx protiv Belgije, od 13. juna 1979. godine). Međutim, koncept imovine u praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) ne podrazumeva samo pojam svojine, već pokriva širok spektar interesa koji imaju ekonomsku vrednost, uključujući i potraživanja u pogledu kojih podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno (videti presude Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine, Jantner protiv Slovačke, od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije, od 23. februara 1995. godine). Pri tome, "legitimno očekivanje" mora biti više od "obične nade" da će podnosilac uspeti sa zahtevom, tj. da će steći uživanje vlasničkog prava (videti odluku Peter Gratzinger i Eva Gratzingerova protiv Češke Republike, od 10. jula 2002. godine), odnosno potraživanje se može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno da bi bilo izvršivo ( Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98, stav 35.).

Primenjujući navedeno na konretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen povodom podnositeljkinog zahteva za utvrđenje prava svojine, pa se stoga ne može govriti o podnositeljkinoj postojećoj imovini. Dakle, radilo se o zahtevu koji je u svojoj osnovi imao određeni imovinski interes, pa je stoga potrebno razmotriti pitanje da li je podnositeljka ustavne žalbe u odnosu na postavljeni zahtev imala legitimno očekivanje, da bi se isti mogao smatrati imovinom u smislu člana 58. Ustava. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da imovina u smislu garancija iz člana 58. Ustava ne postoji u slučaju kada postoji spor o tumačenju i primeni merodavnog prava i kada se o ispunjenosti zakonom propisanih uslova odlučivalo u sudskom postupku, osim u slučaju da je reč o arbitrernoj sudskoj odluci.

Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, kao i to da podnositeljka osporava pravne zaključke Apelacionog suda u Novom Sadu, Ustavni sud je zaključio da, i pored toga što podnositeljka ne ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ima osnova da se, u kontekstu eventualne povrede tog prava, pre ocene osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, ispita da li je osporena drugostepena odluka doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da se osporena drugostepena odluka zasniva na oceni Apelacionog suda u Novom Sadu da nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine redovnim održajem jer podnositeljka nema zakonitu državinu, kao ni uslovi za sticanje svojine vanrednim održajem, jer nije protekao zakonom propisani rok za vanredan održaj. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno članu 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu tj. na pravnom poslu ili na pravnom aktu koji je podoban za sticanje one vrste prava čiju sadržinu držalac vrši, iz čega proizlazi da zakonitu svojinsku državinu ima ono lice koje je do državine došlo poslom podobnim za prenos tog prava. Kako je u konkretnom slučaju, u posupku pred redovnim sudovima, utvrđeno da ne postoji nikakav pravni osnov sticanja sporne parcele (ugovor ili akt nadležnog upravnog organa) to je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da se ne radi o zakonitoj državini. Nadalje, Ustavni sud podseća da je, saglasno članu 28. stav 4. navedenog zakona, vreme potrebno za vanredan održaj kod nepokretnosti 20 godina, pri čemu rok počinje da teče onog dana kad je držalac stupio u državinu stvari, s tim što se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje je prethodnik sadašnjeg držaoca držao stvar. S obzirom na to da je u postupku pred redovnim sudovima utvrđeno da je podnositeljkin prethodnik u državinu sporne parcele stupio 1991. godine, pri čemu se do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima 3. avgusta 1996. godine, na stvari u društvenoj svojini nije moglo steći pravo svojine održajem, to je , po nalaženju Ustavnog suda , ustavnopravno prihvatljiv i zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nije proteklo vreme za vanredan održaj.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporena drugostepena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da stoga ne može biti reč o arbitrernom postupanju Apelacionog suda u Novom Sadu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da nije bilo arbitrernosti u tumačenju i primeni merodavnog prava prilikom donošenja osporene drugostepene presude, to nema osnova za zaključak da je podnositeljka ustavne žalbe imala utemeljen zahtev koji bi se mogao smatrati "legitimnim očekivanjem" potraživanja, koji potpada pod pojam imovine u smislu člana 58. Ustava. S obzirom na to da u konkretnom slučaju ne postoji imovina koja uživa zaštitu iz člana 58. Ustava, to je, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog prava. Ustavni sud ukazuje da je i ESLjP u odluci Štokalo i drugi protiv Hrvatske, od 3. maja 2011. godine , zauzeo stav da ne postoji imovina u smislu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kada postoji spor o pravilnom tumačenju i primeni merodavnog prava i kad se o pitanju da li je podnosilac zahteva ispunio zakonom propisane uslove za sticanje imovine odlučuje u merodavnom postupku, te da je u tom slučaju tvrdnja o povredi prava iz člana 1. Protokola 1 ratione materiae nespojiva sa odredbama Evropske konvencije.

U pogledu tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije dostavila dokaz o različitom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti je na takvo postupanje ukazala u ustavnoj žalbi, što je osnovna pretpostavka da se navodi o povredi označenog prava učine ustavnopravno utemeljenim. Ustavni sud i ovom prilikom podseća da formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe za sticanje svojine održajem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti