Utvrđivanje povrede prava na imovinu i dosuđivanje materijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na imovinu zbog neisplaćenog potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad preduzećem sa društvenim kapitalom i dosuđuje naknadu materijalne štete. Zahtev za nematerijalnu štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-14406/2024
12.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. T. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. T. i utvrđuje da joj je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10.

2. Utvrđuje se pravo O. T. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba O. T. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. T. iz Kraljeva podnela je Osnovnom sudu u Kraljevu, 23. septembra 2024. godine, preko punomoćnika I. V, advokata iz Kragujevca, na osnovu člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), tužbe protiv Republike Srbije – Privredni sud u Beogradu, radi naknade nematerijalne i materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10, nad stečajnim dužnikom „J.“ a.d. Beograd.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a da je odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), koja je takođe počela da se primenjuje od navedenog datuma, propisano da se izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Osnovni sud u Kraljevu je dostavio predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljka je u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona imaju smatrati ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), navela da je zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavila prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem Privrednog suda u Beogradu i utvrđena joj je povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je istakla da joj je u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa, kao bivšem radniku stečajnog dužnika „J.“ a.d. Beograd, koje još uvek nije isplaćeno. Zahteva da joj se na ime novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi iznos od 2.000 evra, kao i imovinska šteta u visini iznosa utvrđenog potraživanja, sa zateznom kamatom od otvaranja stečajnog postupka do konačne ispate. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova postupka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „J.“ a.d. Beograd otvoren je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 22/02 od 3. januara 2002. godine.

Podnositeljka ustavnih žalbi je u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavila svoje potraživanje po osnovu radnog odnosa, koje joj je utvrđeno u iznosu od 10.193,41 dinara, ali koje još uvek nije namireno.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St. 924/23 od 10. maja 2023. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavnih žalbi, te je utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10 i naloženo je stečajnim organima da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzmu sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka. Istim rešenjem je obavezana Republika Srbija da na ime troškova postupka isplati predlagaču iznos od 9.000 dinara.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.“

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredaba člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na novčano obeštećenje (nematerijalna šteta), odnosno naknadu imovinske (materijalne) štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. st. 3. i 4.. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnositeljke u kojima su istaknuti zahtevi za novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

6. Razmatrajući najpre ustavnu žalbu kojom je podnositeljka tražila naknadu materijalne (imovinske) štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u ovom delu odlučivao o tome da li je podnositeljki povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenog potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, kao i o zahtevu za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja u predmetnom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te s tim u vezi, konstatuje da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnositeljke i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, u kome je prijavljeno potraživanje iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, koje je u tom postupku utvrđeno, ali nije namireno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 59/10, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Ustavnog suda Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda). Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 59/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnositeljka istakla i zahtev za isplatu zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

8. Kada je reč o ustavnoj žalbi izjavljenoj zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud još jednom konstatuje da je podnositeljki pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St. 924/23 od 10. maja 2023. godine utvrđena povreda tog prava u predmetnom stečajnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud u ovom delu, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučuje samo o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnositeljke za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, od značaja su stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda).

S tim u vezi, Ustavni sud smatra da se u situaciji kada je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud (iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra, koji se može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku).

Međutim, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, pre svega, da je podnositeljki ustavnih žalbi u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno novčano potraživanje u iznosu od 10.193,41 dinara, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda po kome se stepen ozbiljnosti spornog predmeta i značaja predmeta za podnosioca predstavke procenjuje u svetlu finansijskog uticaja (Odluke Burov protiv Moldavije, broj predstavke 38875/03, od 14. juna 2011. godine, stav 25. i Spasić protiv Srbije, broj predstavke 21477/13, od 3. februara 2015. godine). Podsećajući na takav svoj stav, Evropski sud je u Odluci Živkov Aksin protiv Srbije, broj predstavke 35107/22, od 31. avgusta 2023. godine, zaključio da pošto nema dokaza da su finansijske prilike podnosioca predstavke takve da bi neplaćanje potraživanog iznosa imalo značajan uticaj na njegov privatni život, sledi da on nije pretrpeo značajnu štetu usled navodne povrede Konvencije.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da utvrđivanje prava podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku nije opravdano, imajući u vidu značaj povređenog dobra, kao i cilj kome služi ta naknada, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji su nakon toga ustupljeni na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje na to da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnositeljke u smislu citiranih izmena Zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud primećuje da je punomoćnik podnositeljke ustavnih žalbi izjavio veći broj pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca, pri čemu su i ovi zahtevi dodatno fragmentisani tako što su, kao i ovom slučaju, podnošeni posebni zahtevi (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebni zahtevi (tužbe) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnositeljki ustavnih žalbi odlukom nadležnog suda kojom je usvojen njen prigovor radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljke, koja će, u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za utvrđivanje prava na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na imovinu i dosuđivanje materijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti