Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Žalba se nije zasnivala na ustavnopravnim razlozima, već je od Suda traženo da, kao instancioni sud, ocenjuje zakonitost osporene presude, što nije u njegovoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Milenkovića iz sela Gare, opština Gadžin Han, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dejana Milenkovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 881/09 od 5. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Milenković iz sela Gare, opština Gadžin Han, je 1. marta 2010. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 881/09 od 5. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ceni da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda, te se stoga i navodi u ustavnoj žalbi moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Nišu P. 5403/07 od 20. februara 2008. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta broj 5147 Niš, da mu isplati određene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete proistekle iz učešća u ratnim dejstvima u okolini Niša, tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 1729/08 od 12. maja 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 881/09 od 5. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da su nižestepeni sudovi, primenom odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pravilno zaključili da je tužiočevo potraživanje zastarelo, imajući u vidu da je rok zastarelosti potraživanja nematerijalne štete za pretrpljeni strah počeo da teče od prestanka straha, pa kako je strah prestao po okončanju rata, to je potraživanje ovog vida nematerijalne štete zastarelo, što se jednako odnosi i na potraživanje naknade zbog umanjenja životne aktivnosti usled pretrpljenog posttraumatskog stresnog poremećaja. Takođe, po oceni revizijskog suda, neosnovani su navodi revidenta da je trebalo primeniti privilegovane rokove zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije nastala kao posledica izvršenja određenog krivičnog dela, već straha usled njegovog boravka na ratištu.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava ili sloboda zajemčenih Ustavom. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava na koja se žalbom poziva. Naime, podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje argumentuje time da je Vrhovni sud Srbije u ovom predmetu, vezujući početak toka zastarelosti za „sam čin nastanka štete“, postupio drugačije u odnosu na svoje ranije načelne pravne stavove, gde je početak toka zastarelosti vezivao za „momenat završetka lečenja odnosno trenutak kada je oštećeni saznao za konačnost svoje bolesti odnosno povrede“. Podnosilac ustavne žalbe ovu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava nije potkrepio dostavljanjem dokaza, što je osnovna pretpostavka da se navod o različitom postupanju Vrhovnog suda Srbije u istim činjeničnim i pravnim situacijama, učini pravno utemeljenim, posebno imajući u vidu da je u ime podnosioca ustavnu žalbu podneo punomoćnik koji je advokat. Takođe, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu, pa i pravo na izjavljivanje vanrednog pravnog sredstva o čijoj osnovanosti je odlučivao Vrhovni sud Srbije. Konačno, kako se u ustavnoj žalbi ističe isključivo dužina trajanja pravnosnažno okončanog parničnog postupka koji je, po navodima ustavne žalbe, u sve tri sudske instance trajao kraće od dve godine, ocena Ustavnog suda je da ovaj navod podnosioca ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da se u predmetnoj ustavnoj žalbi ne navode razlozi, niti dostavljaju dokazi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, već se od Ustavnog suda traži da ocenjujući zakonitost osporene revizijske presude postupa kao instancioni sud u odnosu na Vrhovni sud Srbije, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti