Odluka Ustavnog suda o nadležnosti sudova za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu ratnog veterana i poništio rešenje kojim su se redovni sudovi oglasili nenadležnim za isplatu dnevnica. Sud je utvrdio da nadležnost upravnih organa ne isključuje nadležnost parničnog suda za odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1441/2011
24.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Dmitrovića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Dmitrovića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 11971/10 od 9. februara 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 11971/10 od 9. februara 2011. godine i određuje da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 13573/09 od 3. decembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Dmitrović iz Užica je 31. marta 2011. godine, preko punomoćnika Milije Jevtovića, advokata iz Užica, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenj a Višeg suda u Beogradu Gž. 11971/10 od 9. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je za vreme NATO napada na Srbiju mobilisan u ratnu jedinicu i da mu je naknada za vreme učešća u ratnim dejstvima isplaćena za osam umesto za 24 časova, zbog čega je podneo tužbu redovnom sudu radi duga, ali da se redovni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odlučivanje po ovakvoj tužbi. Podnosilac smatra da ovaj spor spada u sudsku nadležnost, o čemu svedoče brojne odluke donete u ovoj vrsti spora.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zoran Dmitrović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo tužbu Prvom opštinskom sud u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva odbrane – Vojna pošta 2828 i 3636 Kruševac i Vojna pošta 1351 Uroševac, radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije tokom 1999. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 13573/09 od 3. decembra 2009. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovom sporu, te je odbacio tužbu.

Odlučujući o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 11971/10 od 9. februara 2011. godine potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, u suštini navedeno da se o pravu na naknadu dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu, pa je sud na osnovu 387. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav. 1); da se jemči pravo na imovinu (član 58.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da redovni sudovi nisu mogli odbaciti tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da sud u parnici nije nadležan za postupanje u konkretnom slučaju. Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno na sednici održanoj 26. maja 2003. godine, nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u toku NATO bombardovanja SRJ 1999. godine ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Iz izloženog proizilazi da i u slučaju kad organ uprave nije doneo posebno rešenje o utvrđivanju prava na dnevnice, parnični sudovi ne mogu odbaciti tužbeni zahtev kojim se traži njihova isplata. Ovo stoga što sud ima obavezu da postup a po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4. ZPP) . Dakle, obaveza suda je da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome tužbeni zahtev proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ovoj parnici to nije bio slučaj. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Ustavnog suda Už-2340/2009 od 7. marta 2012. godine.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 11971/10 od 9. februara 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja i određivanjem da u ponovnom postupku Viši sud u Beogradu odlučio o izjavljenoj žalbi podnosioca, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući navode iz ustavne žalbe sa stanovišta člana 58. Ustava, kojim se utvrđuje pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i opravdano mešanje države u privatnu imovinsku sferu pojedinaca, Sud ističe da se povreda prava na imovinu ne može dovesti u vezu sa osporenim sudskim rešenjem koje je procesnopravne prirode.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem se ističe povreda prava iz člana 58. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o nadležnosti sudova za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti