Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od 16 godina. Istovremeno, žalba u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje u revizijskom postupku je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Anđelića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Anđelića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 2108/01 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Anđelića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 863/08 od 23. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dragan Anđelić iz Šapca je 29. jula 2009. godine, preko punomoćnika Branislava Pajića, advokata iz Koceljeve, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Šapcu, u predmetu P. 2108/01, kao i protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 2. jula 1993. godine Opštinskom sudu u Šapcu podneo tužbu i pokrenuo parnični postupak; da je prvostepeni sud prvu presudu doneo posle više od 14 godina; da su u predmetnoj pravnoj stvari postupali i Okružni sud u Šapcu i Vrhovni sud Srbije; da su svi postupajući sudovi povredili procesno i materijalno pravo, a time i Ustavom garantovana prava podnosioca na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Šapcu P. 2108/01 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dragan Anđelić iz Šapca, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 2. jula 1993. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Šapcu protiv tužene „Zorka – farma“ A.D. iz Šapca, radi poništaja odluke Odbora za zaštitu prava radnika „Zorka – farma“ A.D. iz Šapca, broj 15/93 od 26. maja 1993. godine. Tužbenim zahtevom je traženo da sud donese presudu kojom će poništiti navedenu odluku Odbora kao nezakonitu i obavezati tuženu „Zorka – farma“ A.D. iz Šapca, da tužiocu, Draganu Anđeliću iz Šapca, po osnovu inovacije korisnog predloga isplati naknadu od 2.178,00 DEM ili dinarsku protivvrednost navedenog iznosa po žiralnom kursu na dan isplate, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 2145/93. Pred prvostepenim sudom predmet je više puta menjao oznaku u P. 1023/94, P. 1195/95 i P. 2108/01.

Presudu P. 2108/01, u ovoj pravnoj stvari, Opštinski sud u Šapcu je prvi put doneo posle više od 14 godina od dana pokretanja postupka, 14. septembra 2007. godine.

U sprovedenom postupku, do donošenja navedene presude Opštinski sud u Šapcu je zakazao 26 ročišta za glavnu raspravu (24. avgusta i 22. septembra 1993. godine, 27. maja 1994. godine, 9. marta 1995, 10. marta 1999. godine, 31. oktobra 2000. godine, 28. marta i 16. maja 2002. godine, 24. aprila 2003. godine, 16. maja, 15. jula, 22. septembra, 10. novembra, 23. novembra i 30. decembra 2005. godine, 27. januara, 3. marta, 28. aprila, 15. juna, 19. jula, 31. avgusta, 12. oktobra, 10. i 30. novembra 2006. godine, 7. i 14. septembra 2007. godine), koja su u najvećem broju održana, saslušao parnične stranke i sproveo veštačenje. U radu suda su bili prisutni periodi izrazite neaktivnosti u kojima sud nije zakazivao niti održavao ročišta za glavnu raspravu (period od 9. marta 1995. godine do 10. marta 1999. godine, isto i od 24. aprila 2003. godine do 16. maja 2005. godine). Zbog sprovođenja dokaznog postupka, spisi predmeta su se nalazili kod veštaka u određenim vremenskim periodima, ali Opštinski sud u Šapcu nije preduzimao procesne radnje koje su mu bile na raspolaganju kako bi se veštačenje što pre obavilo i spisi predmeta vratili na dalji postupak pred sudom.

Navedenom presudom Opštinskog suda u Šapcu P. 2108/01 od 14. septembra 2007. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da je tužilac autor tehničkog unapređenja pod nazivom „rekonstrukcija sterilizatora infuzionih rastvora“ i „rekonstrukcija dilatacioni kompenzatori za sušnicu od 1 000 1“, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena „Zorka – farma“ A.D. iz Šapca, da tužiocu Draganu Anđeliću iz Šapca, kao autoru tehničkih unapređenja, na ime korišćenja tehničkog unapređenja „rekonstrukcija sterilizatora infuzionih rastvora“ u periodu od pet godina, i to za „komore i cilindre za sterilizatore infuzionih rastvora“ počev od 26. jula 1989. godine, kao dana početka primene, za „vrata za komoru sterilizatora“ počev od 25. novembra 1991. godine i za „termička izolacija za komoru sterilizatora“ počev od 14. avgusta 1995. godine, kao dana početka primene, isplati ukupan iznos od 1.249.544,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. juna 2007. godine pa do konačne isplate, u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke presude odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca preko dosuđenog pa do traženog iznosa, i to za „rekonstrukciju sterilizatora infuzionih rastvora“ do traženog iznosa od 35.980,00 austriskih šilinga u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate, kao i kamatu na navedeni iznos u visini stope domicila strane valute počev od 22. avgusta 1989. godine pa do konačne isplate i iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 2. avgusta 1994. godine pa do konačne isplate, a stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu kao autoru tehničkog unapređenja „rekonstrukcija dilatacionih kompenzatora“ po osnovu naknade za korišćenje ovog tehničkog unapređenja, isplati iznos od 320 DEM u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate i kamatu na ovaj iznos u visini kamatne stope domicila strane valute počev od 27. juna 1990. godine, pa do konačne isplate i 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 27. juna 1995. godine do konačne isplate. Petim stavom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 323.045,44 dinara, u roku od osam dana od dana prijema presude pod pretnjom izvršenja, dok je zahtev preko ovog iznosa pa do traženog iznosa od 1.120.200 dinara odbijen kao neosnovan.

Postupajući po žalbama tužioca i tužene, Okružni sud u Šapcu je 4. marta 2008. godine doneo presudu Gž. 521/07 kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužioca Dragana Anđelića iz Šapca i tužene „Zorka-farma“ A.D. iz Šapca, i potvrdio presudu Opštinskog suda u Šapcu P. 2108/01 od 14. septembra 2007. godine.

Nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, tužilac je 30. maja 2008. godine preko punomoćnika advokata Branislava Pajića izjavio reviziju.

Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 863/08 od 23. aprila 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 521/07 od 4. marta 2008. godine. U obrazloženju presude je navedeno: da je po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanom drugostepenom presudom pravilno potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu naknade za korišćenje tehničkog unapređenja „rekonstrukcija sterilizatora infuzionih rastvora“ preko dosuđenog iznosa od 1.249.544,30 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počevši od 30. juna 2007. godine pa do isplate; da je u postupku utvrđeno da tužiocu pripada pravo na novčanu naknadu kao autoru tehničkog unapređenja, koju je tužena u obavezi da mu isplati za period njegovog korišćenja, u skladu sa članom 166. i članom 170. stav 1. tada važećeg Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja, a da je visina dosuđene naknade koja tužiocu pripada pravilno utvrđena nalazom i mišljenjem Zavoda za sudska veštačenja, u skladu sa članom 33. Pravilnika tužene o inovacijama, racionalizacijama i drugim oblicima stvaralaštva, te zato zahtev za dosuđivanje većeg iznosa naknade od utvrđenog nije osnovan. U obrazloženju revizijske presude je dalje navedeno da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade za korišćenje tehničkog unapređenja „rekonstrukcija dilatacionih kompenzatora“ pravilno odbijen kao neosnovan zbog zastarelosti potraživanja, u smislu člana 166. tada važećeg Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja i da se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Punomoćnik tužioca je navedenu presudu Vrhovnog suda Srbije primio 7. jula 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, a odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, a kojima je bilo propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da sud može kazniti novčano do 30.000,00 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se izjasne o tome, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Šapcu, u predmetu P. 2108/01 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 2. jula 1993. godine kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Šapcu, pa do njegovog okončanja.

Ustavna žalba je podneta 29. jula 2009. godine, a postupak u ovoj pravnoj stvari okončan je donošenjem revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 863/08 od 7. jula 2009. godine, nakon 16 godina, s tim da je prvostepeni sud prvi put odlučio presudom nakon više od 14 godina od pokretanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku. Ipak, Ustavni sud je kod ocene navoda ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom parničnom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan postupak. Naime, predmet spora je bio zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se utvrdi da je on autor tehničkih unapređenja „rekonstrukcija sterilizatora infuzionih rastvora“ i „rekonstrukcija dilatacionih kompenzatora“ i da se tužena obaveže da mu na ime korišćenja navedenih tehničkih unapređenja isplati opredeljene novčane iznose i zateznu kamatu za određeni vremenski period. U odnosu na postavljeni tužbeni zahtev sud je trebalo da utvrdi da li je tužilac autor navedenih tehničkih unapređenja, kada je tužena počela da ih primenjuje i da odredi visinu naknade tužiocu za tehnička unapređenja koja je tužena koristila. Sud je trebalo da sasluša učesnike u postupku, da izvede potrebne dokaze, a kad je to nužno i veštačenje, i da, na osnovu rezultata celokupnog postupka, u skladu sa odgovarajućim propisima materijalnog prava, odluči o postavljenom tužbenom zahtevu.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da svojim postupcima nije doprineo dužini trajanja predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da blagovremeno okončavanje predmetnog parničnog postupka za podnosioca ustavne žalbe ima nesumnjiv značaj, jer je tužbenim zahtevom potraživao značajna novčana sredstva za korišćenje tehničkih unapređenja čiji je autor.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Šapcu snosi odgovornost za neopravdano dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 2108/01. Odgovornost tog suda se ogleda u činjenici da je prvu presudu u ovom predmetu, P. 2108/01 od 14. septembra 2007. godine, doneo nakon više od 14 godina od dana podnošenja tužbe. Prvostepeni sud nije zakazivao ročišta u dužim vremenskim periodima, pa tako u periodu od četiri godine, od 9. marta 1995. godine do 10. marta 1999. godine, nije zakazao, niti održao ročište za glavnu raspravu, a ni u periodu od dve godine, od 24. aprila 2003. godine do 15. maja 2005. godine.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju neopravdano dugo trajanje parničnog postupka posledica neefikasnog postupanja Opštinskog suda u Šapcu.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 2108/01 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, kao što je navedeno u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 863/08 od 23. aprila 2009. godine nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud Srbije dao jasne, potpune i ustavnoprihvatljive razloge zbog čega je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 521/07 od 4. marta 2008. godine. Naime, Vrhovni sud je našao: da je pobijanom drugostepenom presudom pravilno potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu naknade za korišćenje tehničkog unapređenja „rekonstrukcija sterilizatora infuzionih rastvora“ preko dosuđenog iznosa od 1.249.544,30 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počevši od 30. juna 2007. godine pa do isplate; da je u postupku utvrđeno da tužiocu pripada pravo na novčanu naknadu kao autoru tehničkog unapređenja, koju je tužena u obavezi da mu isplati za period njegovog korišćenja, u skladu sa članom 166. i članom 170. stav 1. tada važećeg Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja, a da je visina dosuđene naknade koja tužiocu pripada pravilno utvrđena nalazom i mišljenjem Zavoda za sudska veštačenja u skladu sa članom 33. Pravilnika tužene o inovacijama, racionalizacijama i drugim oblicima stvaralaštva, te zato zahtev za dosuđivanje većeg iznosa naknade od utvrđenog nije osnovan; da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade za korišćenje tehničkog unapređenja „rekonstrukcija dilatacionih kompenzatora“ pravilno odbijen kao neosnovan zbog zastarelosti potraživanja, u smislu člana 166. tada važećeg Zakona o zaštiti pronalazaka, tehničkih unapređenja i znakova razlikovanja i da se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Prema oceni Ustavnog suda, osporenu revizijsku presudu doneo je Ustavom i zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, a zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi dao detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Drugim rečima, sama okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka ne znači istovremeno da mu, u konkretnom slučaju, nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 863/08 od 23. aprila 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 3. izreke, prvi deo.

8. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na jednaku zaštitu prava garantovanog članom 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe nije priložio odgovarajuće dokaze za svoje tvrdnje da su sudovi u bitno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, a što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud napominje da iz sadržine ustavne žalbe proizilazi da podnosilac zapravo osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog tokom prvostepenog postupka, pravilnost ocene izvedenih dokaza, i s tim u vezi i pravilnost primene materijalnog prava. Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje jedino da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević