Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i pravu na imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši da postupak, iako je trajao preko šest godina, nije bio nerazumno dug zbog značajnog doprinosa samog podnosioca njegovom trajanju, podnošenjem neuredne tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. Š . iz S. kod Vrnjačke Banje , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. Š . iz javljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen u predmetu Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 2531/16 (i nicijalno predmet P. 2459/11), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. Š . iz S . kod Vrnjačke Banje izjavio je Ustavnom sudu, 5. februara 201 8. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog s u da u Kragujevcu Gž. 3137/17 od 21. novembra 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i ravnopravnosti svih oblika svojine, utvrđenih odredbama čl . 21. i 86. Ustava, te povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. i 58. st. 1, 2. i 3. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 2531/16 (inicijalno predmet P . 2459 /11).

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je tužbu, radi utvrđenja državine – sudržavine, protiv tuženog JP „S.“ ŠG „R.“ iz Kruševca, podneo 27. septembra 2011. godine, a da je prva prvostepena presuda doneta tek 2016. godine, iako je po oceni prvostepenog suda, a što je potvrđeno i osporenom presudom bila neuredna, pa time i nedopuštena. Spor je pravnosnažno okončan odbijanjem njegovog tužbenog zahteva osporenom presudom 21. novembra 2017. godine. Ovakvim postupanjem sudova on je bio izložen nepotrebnim troškovima i povređeno mu je pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosilac ističe i povredu ostalih označenih načela i prava osporenom presudom, jer je, po njegovom viđenju činjeničnog stanja, kao i spornog pravnog pitanja, a za razliku od nadležnih sudova koji su rešavali u ovoj pravnoj stvari, upravo on imao pravni interes za utvrđivanje prava na sudržavinu na spornom zemljištu, odnosno njegovim delovima, zato je i dokazivao u post upku činjenicu da na njima vrši faktičku vlast, jer od ovih činjenica zavisi njegova krivična odgovornost i pravo da eksploatiše sporno zemljište, a pogotovu što tuženi, kao korisnik , podnosi stalno krivične prijave protiv njega i tužbe za naknadu štete. U zahtevu ustavne žalbe, podnosilac traži da Sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu odluku. Nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta P. 2531/16 Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. septembra 20 11. godine podneo Osnovnom sudu u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji tužbu, radi državine, protiv tuženog JP „S.“ Š. „R .“ iz Kruševca. Podnosilac je angažovao punomoćnika za pisanje podnesaka od 14. novembra 2011. godine, koji je punomoćje predao sudu 10. avgusta 2012. godine i sve vreme ga zastupao u postupku. Predmet je dobio broj P. 2459/11, a kasnije je vođen pod brojem P. 2531/16.

Rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 2459/11 od 2. novembra 2011. godine je odbijen predlog tuženog kojim je tražio da se taj sud oglasni mesno nenadležnim. Rešavajući po žalbi tuženog, Viši sud u Kraljevu je rešenjem Gž. 61/12 od 9. marta 2012. godine odbio nje govu žalbu i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 2459/11 od 2. novembra 2011. godine.

Do donošenja presude Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 2531/16 od 2 2. decembra 201 6. g odine, bilo je zakazano 1 5 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 10. Preostalih pet ročišta nije održano iz sledećih razloga: četiri puta zbog s prečenosti postupajućeg sudije i jednom zbog štrajka advokata . Tokom ovog dela postupka sasluš ano je devet svedoka; obavljena su dva uviđaja na licu mestu; sprovedeno veštačenje veštaka geometra i pribavljene dve skice lica mesta, shodno primedbama stranaka; sasluš an veštak, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke, te pribavljeni spisi i pročitane presude iz više parničnih i krivičnih predmeta. Sud je na ročištu održanom 2. aprila 2015. godine punomoćniku tužioca naložio da precizira tužbu i tužbeni zahtev do 21. jula 2015. godine, a punomoćnik je dostavio podnesak po nalogu suda 20. jula 2015. godine. U ovom delu postupka je neposredno pred ročište zakazano za 12. jun 2015. godine punomoćnik tužioca podneo predlog sudu za određivanje privremene mere, koji je rešenjem P. 2459/11 od 12. juna odbijen. Na sledećem ročištu održanom 20. avgusta 2015. godine je doneto rešenje na Zapisniku da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekida do pravnosnažnog okončanja postupka u krivičnom predmetu Osnovnog suda u Kraljevu K. 1463/13, kojem su zdr uženi spisi predmeta K. 46/11 i parnica P. 557/98 ( sada P. 208/00). Stranke nisu tražile pismeni otpravak rešenja, odrekle su se prava na žalbu i istog dana je rešenje postalo pravnosnažno. Tuženi je uz podnesak od 5. februara 2016. godine dostavio neke od pravnosnažnih krivičnih presuda. Nakon još dva održana ročišta, od kojih je na jednom obavljen uviđaj na licu mesta (15. novembra 2016. godine), Sud je na ročištu koje je održano 22. decembra 2016. godine nastavio postupak i pročitavši dokaze, zaključio glavnu raspravu .

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 2531/16 od 22. decembra 2016. godine je u prvom stavu izreke odbijen kao nosnovan tužbeni zahtev tužioca koji je tražio se utvrdi da tužilac prema tuženom ima pravo sudržavine na spornom zemljištu, bliže opisanom u izreci; u stavu drugom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog s ada u Kragujevcu Gž. 3137/17 od 21. novembra 201 7. godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena prvostepena presuda. Između ostalog, u obrazloženju je navedeno da ovaj sud prihvata zaključak prvostepenog suda sa datim razlozima u obrazloženju kao pravilan, zbog čega je žalbu i odbio. Naime, po oceni prvostepenog suda tužilac je podnetom tužbom i postavljenim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je držalac spornih delova parcela, odnosno da je sa tuženim sudržalac i da se nalaz u faktičkoj sudržavini opisanih delova navedenih parcela, čime tužilac traži da se utvrde određene činjenice, što nije moguć e niti dozvoljeno prema odredbi člana 188. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu ZPP) iz razloga što tužilac traži da se utvrdi državina, odnosno sudržavina, koja predstavlja jedno faktičko stanje, a čija mogućnost utvrđivanja tužbom nije ni predviđena ni moguća. Pritom je tužba neuredna i iz razloga što se zahteva utvrđivanje faktičke sudržavine zajedno sa pravnim sledbenicima pokojnog R.Š, koji n isu navedeni u tužbi, niti se pojavljuju u svojstvu stranaka u postupku. Takođe, drugostepeni sud nalazi da su žalbeni navodi tužioca neosnovani u pogledu postojanja njegovog pravnog interesa za podnošenje tužbe za utvrđenje, i ukazuje da isti nije obuhvatio tužbom ni Republiku Srbiju koja je vlasnik opisanih delova nepokretnosti, kao ni ostale sudržaoce i njihove pravne sledbenike. Drugostepeni sud zaključuje da se radi o tužbi za utvrđenje činjenica, i da takva tužba nije dozvoljena u smislu odredbe člana 188. Zakona o parničnom postupku, pa je prvostepeni sud imao ovlašćenja da je primenom odredbe člana 279. stav 1. tačka 6) ZPP odbaci u postupku prethodnog ispitivanja, što nije učinio, već se upustio u raspravljanje i odlučivao po neurednoj tužbi, pa je pravilno odlučio da je tužbeni zahtev neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme započinjanja parnice b ilo je propisano: da su s tranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom (član 9. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni postupak, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak, od trenutka podnošenja tužbe 27. septembra 20 11. godine Osnovnom sudu u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji , do momenta pravosnažnog okončanja postupka 21. novembra 2017. godine , donošenjem presude Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž. 3137/17, trajao šest godina i dva meseca.

Prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud smatra da bi navedeno trajanje parničnog postupka , samo po sebi , moglo ukazati na neopravdano odugovlačenje postupka. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je, u ovom parničnom postupk u od šest godina, u kome stoji da je i pored obimnog dokaznog postupka postupano po neurednoj tužbi za utvrđenje , bez pravnog interesa tužioca, ovde podnosioca, za podnošenje ove vrste tužbe, ipak značajan doprinos trajanju postupka dao, upravo, podnosi lac ustavne žalbe, a pre svega, kada se ima u vidu da je nepun mesec nakon podnošenja tužbe bio zastupan od strane stručnog lica – advokata što bi trebalo da znači da je i on, pored suda, bio u stanju da shvati da li je dozvoljena ili ne podneta tužba za utvrđenje, te kada je postojala i njegova obaveza da se ponaša u skladu sa procesnim ovlašćenjima.

Naime, iako je prvostepena presuda doneta posle pet godina i tri meseca, te sud propustio da tužbu u postupku prethodnog ispitivanja kao neurednu odbaci, već vodio postupak i meritorno odlučio , pored odgovornosti suda za trajanje ovog postupka koji je pravnosnažno okončan za šest godina i dva meseca, potvrđivanjem prvostepene presude, prvostepeni deo postupka, bez odgovornosti suda, bio je procesno usložnjen i duže je trajao, ne samo zbog prekida postupka u trajanju od godinu i tri meseca, već i odlučivanja o eventualno spornoj mesnoj nadležnosti suda. Međutim, pored ovoga stoji i doprinos ponašanjem podnosioca, o dnosno njegovog punomoćnika, koji je suprotno pravnom inte resu podnosioca da se postupak efikasno i uspešno okonča, kao lice koje raspolaže stručnim znanjem, ostajao pri podnetoj tužbi i postavljanom tužbenom zahtevu, iako se postupak vodio po tužbi koj a je nedozvoljena, jer se njome traži utvrđivanje činjenica što nije mo guće ni dozvoljeno po odredbi člana 188. ZPP, ne obu hvativši tužbom ni R epubliku Srbiju koja je vlasnik opisanih delova nepokretnosti , kao ni druge sudržaoce, odnosno njihove pravne sledbenike.

Iako značaj predmeta spora, kao ni legitiman interes da se o tužbenom zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, o dluči u okviru standarda razumnog roka, ne bi trebalo dovoditi u pitanje za podnosioca, najpre, zbog nj egove procesne uloge u sporu, a zatim , jer , upravo , ustavnom žalbom osporava trajanje parničnog postupka, ipak, Ustavni sud nalazi da se podnosilac, odnosno njegov punomoćnik, u ovom postupka nisu ponašali u skladu sa ovim interesom. Sve ovo je uticalo da postupak duže traje, a Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ali licu koje se samo ponaša na propisan način.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presud u, Ustavni sud, ipak, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nezakonitost osporenog akta i isto dovoditi u vezu sa nedovoljno utvrđenim činjenicama i proizvoljnom primenom merodavnog prava. S obzirom na to da podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Povodom istaknute povrede prava na imovinu donošenjem osporene presude, Ustavni sud ukazuje da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava, koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. U predmetnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu ustavne žalbe u parnici koju je vodio povređeno pravo na pravično suđenje.

Konačno, u odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom , za koju je podnosilac mišljenja da „deluje da su sudovi kao bitne činjenice uzimali samo one koje idu u korist suprotne strane“, povređeno načelo zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava.

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 86. Ustava utvrđuje načelo ekonomskog uređenja u Republici Srbiji – ravnopravnost svih oblika svojine, te ove odredbe ne mogu biti neposredan osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i pravu na imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti