Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedopuštenosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog nemogućnosti korišćenja novog dokaza nakon isteka žalbenog roka. Sud je istakao da to može biti razlog za ponavljanje postupka pred nadležnim sudom, a ne osnov za ustavnu žalbu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jova Vidarića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 9. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jova Vidarića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9107/10 od 10. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovo Vidarić iz Novog Sada, preko punomoćnika Nikole Stevanića, advokata iz Novog Sada, izjavio je 31. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9107/10 od 10. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 36. st. 1. i 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi navedeno je: da je podnosilac ustavne žalbe, bez svoje krivice, stekao mogućnost da pravnosnažnu odluku krivičnog suda, u parnici koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe, upotrebi tek nakon isteka žalbenog roka, i da bi u toj parnici za njega bila doneta povoljnija odluka da je Apelacioni sud u Novom Sadu prilikom donošenja osporene presude cenio i predmetnu odluku krivičnog suda.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je na osnovu navoda podnosioca ustavne žalbe i dostavljenih isprava utvrdio: da je između podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca-protivtuženog, i prvotuženog D.V. i drugotuženog-protivtužioca G.V, pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 292/10 vođen parnični postupak, radi naknade nematerijalne štete nanete u tuči; da je taj parnični postupak okončan osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9107/10 od 10. februara 2011. godine kojom je, po žalbama tužioca i tuženih, delimično preinačena, a delimično potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 292/10 od 3. marta 2010. godine; da je istovremeno sa parničnim postupkom, povodom istog događaja, pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 4145/10 vođen i krivični postupak; da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu K. 4145/10 od 7. aprila 2010. godine D.V. oglašen krivim zbog lake telesne povrede koju je kritičnom prilikom naneo podnosiocu ustavne žalbe i da mu je zbog toga izrečena sudska opomena; da je protiv predmetnog rešenja o izricanju sudske opomene D.V. izjavio žalbu, ali da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 1091/10 od 9. juna 2010. godine, njegova žalba odbijena; da je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan nakon što je podnosiocu ustavne žalbe istekao rok za žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 292/10 od 3. marta 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe se, u parnici koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe, podneskom predatim sudu nakon isteka roka za žalbu, pozvao na okolnost da je D.V. pravnosnažno osuđen, međutim Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporene presude taj podnesak nije razmatrao zbog toga što je podnet nakon isteka roka za žalbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, dok se odredbom stava 2. istog člana svakome jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i predlažu nove dokaze (član 300. stav 2.); da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude (član 355. stav 1.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave (član 359. stav 1.); da se postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može, po predlogu stranke, ponoviti ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku (član 422. tačka 11))

5. Ustavna žalba je dopuštena ako se njome ukazuje na povredu Ustavom zajemčenih prava podnosioca, i ako su prethodno iscrpljena sva pravna sredstva kojima se pred redovnim sudovima mogu štititi ustavna prava zbog kojih je ona izjavljena. Ustavna žalba nije dopuštena ako se njome traži da Ustavni sud preispita pravilnost primene procesnog prava od strane parničnih sudova. Navodi ustavne žalbe se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava, potvrđuju navodi o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Pošto se ustavna žalba ne može podnositi iz razloga zbog kojih se izjavljuju pravna sredstva u parničnom postupku, Ustavni sud ne može preispitivati pravilnost primene Zakona o parničnom postupku od strane drugostepenog suda, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je primena procesnih odredbi u parnici koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorna i da je zbog takvih proceduralnih nepravilnosti moglo doći do povrede ustavnih prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava ili pravno sredstvo.

Ustavni sud smatra da konkretna ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi mogli ukazivati na povredu nekog od označenih ustavnih prava, već da njome podnosilac iznosi razloge zbog kojih smatra da bi u parnici, koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe, za njega mogla biti doneta povoljnija odluka da je kao dokaz mogao da upotrebi rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 1091/10 od 9. juna 2010. godine.

Okolnost da navedeno drugostepeno rešenje doneto u krivičnom postupku podnosilac nije mogao da upotrebi bez svoje krivice u okviru žalbenog roka potpuno je irelevantna. Navedena okolnost bi, prema odredbi člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku, mogla biti od značaja da je podnosilac u parnici nakon zaključenja glavne rasprave, a u okviru roka za žalbu, izneo činjenice i predložio dokaze, koje u toku glavne rasprave nije mogao izneti, odnosno predložiti.

Pozivanje podnosioca na povredu prava na pravno sredstvo nije potkrepljeno ustavnopravnim razlozima, dok je stav donosioca osporenog akta, opisan u tački 3. stav 2. obrazloženja ovog rešenja, prihvatljiv sa stanovišta zaštita ljudskih prava. Naime, okolnost da se odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo, ni u kom slučaju ne znači da je sud pravnog leka dužan da razmatra navode koje je žalilac prvi put izneo po isteku zakonom propisanog i prekluzivnog roka za izjavljivanje žalbe.

Ustavni sud smatra da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno poziva na povrede procesnih garancija utvrđenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava, a da suštinski ukazuje da je, u parnici koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe, za njega mogla biti doneta povoljnija odluka da je kao dokaz mogao da upotrebi rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 1091/10 od 9. juna 2010. godine. Navedena okolnost ne predstavlja ustavnopravni razlog koji može ukazivati na povredu tih procesnih garancija, već eventualno može predstavljati razlog za ponavljanje postupka iz tačka 9) člana 422. Zakona o parničnom postupku, o čemu, pod uslovom da su ispunjene ostale procesne pretpostavke, može odlučivati nadležni prvostepeni, a ne Ustavni sud.

Ocenjujući navode podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi, niti priloženi dokazi, da je podnosilac ustavne žalbe stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na protivnu parničnu stranku, ili treća lica, a šta je neophodna pretpostavka da bi se mogla ispitati povreda prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Kako podnosilac ustavne žalbe ne navodi ustavnopravne razloge koji bi mogli potkrepiti tvrdnju da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedopuštenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti