Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je Prvi osnovni sud povredio pravo na pravno sredstvo. Sud je pogrešno odbacio prigovor protiv rešenja kojim je odbijen predlog za plaćanje sudskih penala, restriktivno tumačeći odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . M . iz B ara, Crna Gora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. M . i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 4461/2013/4 od 4. novem bra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 4461/2013/4 od 4. novem bra 2013 . godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Prvog o snovnog suda u Beogradu I. 13787/13 od 16. maja 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M . iz Bar a, Crna Gora, podne o je Ustavnom sudu, 18. februara 2014. godine, p reko punomoćnika Z. C, advokata iz Kruševc a, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 4461/2013/4 od 4. novem bra 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih čl. 21, 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je osporenim rešenjem odbačen kao nedozvoljen prigovor koji je podnosilac izjavi o protiv rešenja kojim je odbijen njegov predlog, kao izvršnog poverioca, za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala; da prema poslednjem stavu člana 52. Zakona o izvršenju i obezbeđenju , prigovor nije dozvoljen protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja, što znači da je prigovor dozvoljen u svim drugim situacijama, pa i u konkretnom slučaju.

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povrede označenih ustavnih prava, da poništi osporene akte, da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom pro tiv rešenja kojim je odbačen njegov predlog za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala, te da mu odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 4461/2013/4 od 4. novem bra 2013. godine odbačen je kao nedozvoljen prigovor izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen protiv rešenja istog suda I. 13878/13 od 16. maja 2013. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je rešenjem istog suda I. 13823/13 od 21. maja 2013. godine, odbijen predlog izvršnog poverioca za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala; da je protiv navedenog rešenja izvršni poverilac blagov remeno izjavio prigovor; da je veće suda odbacilo prigovor kao nedozvoljen, pozivajući se na to da je odredbom člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju utvrđeno da je prigovor na rešenje dozvoljen samo kada je to Zakonom određeno, a kako na rešenje kojim se odbija zahtev za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala iz člana 52. Zakona o izvršenju i obezbeđenju prigovor n ije dozvoljen, to je v eće istog suda prigovor izvršnog poverioca odbacilo kao nedozvoljen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bet diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.): da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi merodavne su i sledeće odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14) (u daljem tekstu: UIO), kojima je propisano: da je prigovor pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku i da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.); da o zahtevu izvršnog poverioca da sud obaveže izvršnog dužnika nenovčane obaveze utvrđene pravnosnažnom sudskom odlukom na plaćanje sudskih penala predviđenih pravilima obligacionog prava, odlučuje sud u izvršnom postupku , te da protiv rešenja kojim se zahtev za plaćanje sudskih penala usvaja nije dozvoljen prigovor (član 52. st. 1. i 5.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da veće Prvog osnovnog sud a u Beogradu u osporenom rešenju, izvodi zaključak da nije dozvoljen prigovor protiv rešenja kojim je odbijen predlog za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala, pozivajući se na to da je odredbom člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju utvrđeno da je prigovor na rešenje dozvoljen samo kada je to Zakonom određeno i da protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala iz člana 52. Zakona o izvršenju i obezbeđenju prigovor nije dozvoljen, te je u konkretnoj situaciji prigovor izvršnog poverioca odbacilo kao nedozvoljen, jer je izjavljen protiv rešenja kojim je odbijen predlog izvršnog poverioca za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala.

Ustavni sud nalazi da ovakvo stanovište izvršnog suda nije ustavnopravno prihvatljivo.

Ustavni sud polazi od opštih odredaba Zakona kojima se uređuje postupak po pravnom leku (član 39 . st. 1. i 2.), kojima je propisano da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kad je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen, ali ima u vidu i posebne odredbe Zakona kojima je uređen poseban postupak povodom zahteva za plaćanje sudskih penala (član 52. st. 1. i 5.).

U konkretnom slučaju, osporenim rešenjem je odbačen kao nedozvoljen prigovor izjavljen protiv rešenja kojim je odbijen zahtev izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala.

Ono što je od ustavnopravnog značaja u konkretnom slučaju je da li je potrebno dozvoliti pravo na pravni lek – prigovor protiv akta kojim je u posebnom postupku konačno odlučeno o zahtevu izvršnog poverioca za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala.

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključaka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. st. 1. i 3. ZIO). Imajući u vidu da je osporenim rešenjem o odbijanju predloga izvršnog poverioca za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala konačno odlučeno o podnetom zahtevu u posebnom postupku, to ima za posledicu da se odluka o zahtevu za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom.

S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da kada se konačnim rešenjem u posebnom izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka, stranke imaju pravo na pravni lek – prigovor, te je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, pripadalo pravo da protiv rešenja kojim se odbija njegov zahtev na utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala, kao u konkretnom slučaju, izjavi prigovor veću prvostepenog suda.

Kad a je reč o odredbi člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja se primenjuje na osnovu člana 10. ZIO, Ustavni sud ukazuje da u konkretnom slučaju, navedena odredba predstavlja samo odgovarajući procesni instrument za ostvarivanje suštine i cilja odredbe člana 36. stav 2. Ustava, kada je u pitanju rešenje suda kojim se konačno odlučuje o pravima i obavezama stranaka u izvršnom postupku , odnosno o istaknutom zahtevu za utvrđenje obaveze plaćanja sudskih penala, kao u ovom slučaju.

Ustavni sud ukazuje da je u Rešenju Už-8166/2012 donetom 23. januara 2014. godine ocenio da kada se u izvršnom postupku rešenjem konačno odlučuje, kao u konkretnom slučaju, o pravima i obavezama stranaka, one tada imaju pravo na pravni lek, odnosno pravo na prigovor.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I). 4461/2013/4 od 4. novembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe po vređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odr edbom člana 36. stav 2. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje i odredio da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljenom protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 13823/13 od 21. maja 2013. godine.

7. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi ostalih prava, imajući u vidu da je utvrdio da je podnosiocu po vređeno pravo na pravno sredstvo i da je odredio otklanjanje štetnih posledica te povrede prava.

8. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.