Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih krivičnih presuda. Utvrđeno je da podnosiocu nisu povređena prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, dok je ostali deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1446/2009
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Pantića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Pantića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2404/08 od 22. januara 2009. godine i presude Okružnog suda u Kraljevu K. 97/05 od 15. aprila 2008. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Pantić iz Čačka, preko punomoćnika Olge Mirković, advokata iz Čačka, podneo je Ustavnom sudu 29. jula 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2404/08 od 22. januara 2009. godine i presude Okružnog suda u Kraljevu K. 97/05 od 15. aprila 2008. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da Okružni sud u Kraljevu, sprovodeći prvostepeni krivični postupak, nije pravilno cenio iskaze saslušanih svedoka, niti odbranu podnosioca kao okrivljenog, koji je nevin i „žrtva insceniranog primanja mita“, zbog čega je ostao bez posla i sredstava za život. Podnosilac smatra da je prvostepeni sud postupao pristrasno i nepravično utvrđujući krivicu podnosioca, iako izvedeni dokazi to ne potvrđuju. Smatra da četiri godine trajanja ovog postupka predstavlja rok koji je nerazumno dug, čime se dovodi u sumnju i nepristrasnost suda. Predlaže „poništenje ili preinačenje osporenih presuda, ili vraćanje predmeta u pređašnje stanje i ponovno suđenje... bez odugovlačenja i vraćanje na rad u MUP“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporene presude, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od uticaja na odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Okružni sud u Kraljevu sproveo je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i R.C, nakon čega je 15. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu K. 97/05, kojom je okrivljenog Zorana Pantića, ovde podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao mu uslovnu osudu tako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, koja se neće izvršiti pod uslovom da u roku od jedne godine od pravnosnažnosti ne učini novo krivično delo. Istom presudom, sud je R.C. oglasio krivim za krivično delo davanje mita iz člana 255. stav 1. ovog Zakona, ali ga je oslobodio od kazne. U obrazloženju presude navodi se da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret na taj način što je 29. septembra 2005. godine, u svojstvu saobraćajnog policajca Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Sekretarijata u Kraljevu, obavljajući službenu dužnost, od R.C. zahtevao i primio novac u iznosu od 500 dinara da autobus kojim je R.C. upravljao ne bi isključio iz saobraćaja i da ne bi podneo odgovarajuće prijave sanitarnoj i tržišnoj inspekciji zbog nepropisnog prevoza svežeg mesa.

Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o žalbi podnosioca i njegovog branioca protiv prvostepene presude, doneo 22. januara 2009. godine osporenu presudu Kž. 2404/08 kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio navode prvostepenog suda, ocenivši da je taj sud pravilno ocenio izvedene dokaze, s obzirom na to da je potpuno i pravilno utvrdio sve odlučne činjenice i o tome dao jasne, dovoljne i argumentovane razloge.

4. Ustav u članu 32. stav 1. utvrđuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 33. stav 6. Ustava utvrđeno je da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Odredbama člana 60. Ustava, između ostalog, utvrđeno je: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.).

Odredbom člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03), koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je propisano da će se službeno lice koje zahteva ili primi poklon ili kakvu drugu korist, ili koje primi obećanje poklona ili kakve koristi, da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti, ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti, kazniti zatvorom najmanje jednu godinu.

5. Podnosilac ustavne žalbe ističe povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akti krše ustavna prava podnosioca. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporeni pojedinačni akti doneti od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je na snagu stupio Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. U konkretnom slučaju, krivični postupak je započeo podizanjem optužnice 11. novembra 2005. godine a drugostepena presuda je doneta 22. januara 2009. godine, tako da je krivični postupak ukupno trajao nešto duže od tri godine. Imajući u vidu svoju dosadašnju praksu kod ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju period od tri godine, u kome je pravnosnažno okončan kompletan krivični postupak, ne predstavlja period koji bi se mogao okarakterisati kao nerazumno dug.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. U cilju utvrđivanja postojanja povrede prava na nepristrasan sud, takođe kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac nije naveo razloge ni dokaze koji bi ukazivali na pristrasnost prvostepenog i drugostepenog krivičnog suda, niti je Ustavni sud, u sprovedenom postupku, našao elemente koji bi ove navode potvrdili.

Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ukazuje na to da u osporenom krivičnom postupku činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, odnosno da izvedeni dokazi nisu pravilno ocenjeni. U tom smislu, od Ustavnog suda se zahteva da postupa kao instancioni sud i da vrši ocenu izvedenih dokaza, što ne spada u nadležnosti Ustavnog suda utvrđenu odredbama čl. 167. i 170. Ustava.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ni posebne razloge koji bi ukazivali na povredu prava iz člana 33. stav 6. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi ovih prava zasniva na povredi prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da nema povrede prava na pravično suđenje, to ne postoje ni procesne pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o povredi ostalih prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 60. st. 1, 3. i 4. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07 i 27/07), Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti