Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku za ostvarivanje prava na penziju. Poništena je presuda Upravnog suda zbog arbitrernosti i dosuđena naknada štete zbog dugotrajnosti postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 175471 od 3. septembra 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba B. R . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu broj D-26477 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B . R . iz Kraljeva podneo je, 24. februara 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu broj D-26477 i protiv presude Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog istom odredbom Ustava, kao i zbog povrede prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog navodi: da se podnosilac 3. novembra 2003. godine prvi put obratio Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Kraljevu zahtevom za priznavanje prava na starosnu penziju; da je zahtev podnosioca odbijen zbog neuplaćenih doprinosa; da je, odlučujući o novom zahtevu podnetom 22. marta 2004. godine, nadležni organ doneo privremeno rešenje 29. marta 2004. godine; da „ovaj upravni spor traje od 18. oktobra 2004. godine kada je podneta prva upravna tužba i traje već više od osam godina“. Podnosilac detaljno iznosi tok osporenog upravnog postupka, ističući da je Filijala u Kraljevu donela pet rešenja, drugostepeni organ deset rešenja, a nadležni sudovi u upravnom sporu ukupno devet presuda.

Prema navodima ustavne žalbe, Filijala u Kraljevu nije postupala po primedbama iznetim u sudskim presudama da proveru zarada izvrši za svaku godinu posebno, a rešenje od 18. maja 2010. godine se poziva na službenu belešku od 27. juna 2007. godine – „da bi se opravdala navedena visina zarada za 11 godina“, kao i na kartone ličnih dohodaka za četiri godine, a podaci za ostale godine ne postoje“. Po mišljenju podnosioca, osporena presuda Upravnog suda je nepravična i pristrasna, jer je zaključak koji se odnosi na podatke o zaradi podnosioca donet na osnovu neutvrđene činjenice. Podnosilac ukazuje da ti podaci nisu uzeti iz prijava o zaradama M4, „jer one ne postoje, već paušalnom tvrdnjom da zarade iznose toliko koliko se navodi“.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 850.000 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj D -26477, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. decembra 2003. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Kraljevo zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju, koji je odbijen rešenjem D. 26477 od 16. januara 2004. godine iz razloga što nisu plaćeni doprinosi u periodima označenim u rešenju. Upravni postupak po navedenom zahtevu pravnosnažno je okončan presudom Okružnog suda u Kraljevu U. 50/04 od 23. novembra 2004. godine, kojom je odbijena tužba podnosioca kao neosnovana, a Vrhovni sud Srbije je presudom Uvp. II 210/04 od 5. aprila 2006. godine odbio zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje navedene presude.

Rešenjem nadležnog organa od 12. februara 2004. godine podnosiocu ustavne žalbe je odobrena uplata neuplaćenih doprinosa za sporne periode i određeno da će se, po izvršenoj uplati, podaci o stažu i osnovici osiguranja uneti u matičnu evidenciju Fonda. U uverenju od 6. juna 2004. godine konstatovano je da su uplaćeni doprinosi za sporne periode.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. marta 2004. godine podneo Filijali Fonda Kraljevo novi zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju. Privremenim rešenjem D. 26477 od 29. marta 2004. godine utvrđeno je pravo podnosioca ustavne žalbe na starosnu penziju od 1. marta 2004. godine u mesečnom iznosu od 13.549 dinara i određeno da se isplata penzije vrši od navedenog datuma, a da se penzija usklađuje počev od aprila 2004. godine. Rešenjem Direkcije Fonda od 30. jula 2004. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa, a Okružni sud u Kraljevu je presudom U. 52/04 od 23. novembra 2004. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano drugostepeno rešenje. Rešenje Direkcije Fonda od 20. januara 2005. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja od 29. marta 2004. godine, poništeno je presudom Okružnog suda u Kraljevu U. 19/05 od 5. jula 2005. godine. Taj sud je uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe i naložio tuženom organu da proveri da li podaci iz pregleda zarade odgovaraju podacima iz evidencije o zaradi podnosioca za svaku godinu posebno. U izvršenju navedene presude drugostepeni organ je doneo rešenje 27. jula 2005. godine, kojim je delimično uvažio žalbu podnosioca (stav I dispozitiva rešenja) i poništio pobijano rešenje od 29. marta 2004. godine (stav II dispozitiva rešenja), a presudom Okružnog suda u Kraljevu U. 53/05 od 27. marta 2006. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe. Vrhovni sud Srbije je presudom Uvp. II 89/06 od 20. decembra 2006. godine uvažio zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje i preinačio pobijanu pravnosnažnu presudu, tako što je tužbu uvažio i poništio pobijano rešenje od 27. jula 2005. godine, budući da je potpisano od strane lica koje nije bilo ovlašćeno za njegovo donošenje. Rešenjem drugostepenog organa od 3. maja 2007. godine delimično je uvažena žalba podnosioca (stav I dispozitiva rešenja) i poništeno pobijano rešenje od 29. marta 2004. godine (stav II dispozitiva rešenja), a predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da se iz izvoda M4 prijave može utvrditi da su podaci o zaradi podnosioca za period od 1999. do 2002. godine putem prijave promene podataka, obrasca M8, izmenjeni, pa je to potrebno uzeti u obzir prilikom obračuna penzije.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje 26. oktobra 2007. godine, kojim je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na starosnu penziju od 1. marta 2004. godine u mesečnom iznosu od 14.310,48 dinara i odredio da se isplata penzije vrši od navedenog datuma, uz obračun isplaćenih iznosa penzije „po poništenom rešenju od 29. marta 2004. godine“. Rešenjem Direkcije Fonda od 18. decembra 2007. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja, a Okružni sud u Kraljevu je presudom U. 13/08 od 24. marta 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano drugostepeno rešenje. Taj sud je utvrdio da tuženi organ nije postupio po presudi tog suda U. 19/05 od 5. jula 2005. godine i proverio da li podaci iz pregleda zarade odgovaraju podacima iz evidencije o zaradi podnosioca za svaku godinu posebno. U obrazloženju rešenja Direkcije Fonda od 17. aprila 2008. godine, kojim je ponovo odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja od 26. oktobra 2007. godine, navedeno je da je Direkcija proverila podatke o zaradama i stažu osiguranja za period od 1999. do 2002. godine. Presudom Okružnog suda u Kraljevu U. 59/08 od 25. avgusta 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno novo rešenje Direkcije Fonda, jer je utvrđeno da su podaci provereni samo za period od 1999. do 2002. godine, a ne i za ostale godine. U izvršenju navedene presude drugostepeni organ je rešenjem od 7. oktobra 2008. godine uvažio žalbu i poništio rešenje od 26. oktobra 2007. godine, uz nalog prvostepenom organu da u ponovnom postupku proveri podatke o zaradama i stažu osiguranja, kao i stažu osiguranja sa uvećanim trajanjem.

Rešenjem prvostepenog organa od 16. decembra 2009. godine utvrđeno je pravo podnosioca ustavne žalbe na starosnu penziju od 1. marta 2004. godine u mesečnom iznosu od 14.310,48 dinara i određeno da se isplata penzije vrši od navedenog datuma, uz obračun isplaćenih iznosa penzije po poništenom rešenju od 26. oktobra 2007. godine. Prvostepeni organ je u obrazloženju naveo da su izvršene provere kartona ličnih dohodaka za 1971, 1972, 1993. i 1996. godinu i utvrđeno da su u bazi matične evidencije tačno evidentirani, a da je za ostale godine dokumentacija nedostupna. Rešenjem Direkcije Fonda od 9. marta 2010. godine uvažena je žalba podnosioca i poništeno navedeno rešenje, uz nalog prvostepenom organu da postupi u skladu sa primedbama tog organa iz rešenja od 7. oktobra 2008. godine, odnosno iz presude Okružnog suda u Kraljevu U. 59/08 od 25. avgusta 2008. godine. Presudom Upravnog suda U. 20341/10 od 19. januara 2012. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe podneta radi poništaja rešenja Direkcije Fonda od 9. marta 2010. godine, iz razloga što je pobijanim rešenjem poništeno rešenje Filijale u Kraljevu od 16. decembra 2009. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje, te je ocenjeno da će podnosilac u ponovnom postupku pred prvostepenim organom moći da zaštiti svoja prava i interese.

Rešenjem Filijale u Kraljevu od 18. maja 2010. godine, donetim u ponovnom postupku, utvrđeno je pravo podnosioca ustavne žalbe na starosnu penziju od 1. marta 2004. godine u mesečnom iznosu od 14.310,48 dinara i određeno da se isplata penzije vrši od navedenog datuma, uz obračun isplaćenih iznosa penzije po poništenom rešenju od 16. decembra 2009. godine, koje se ovim rešenjem zamenjuje. U obrazloženju je navedeno da je „matična evidencija izvršila proveru staža i zarade za sledeće godine: 1973, 1974, 1979. do 1987. godine i utvrdila da su ti podaci tačni prema službenoj belešci od 27. juna 2007. godine...da je izvršena provera za 1971, 1972, 1993. i 1996. godinu i utvrđeno da podaci iz kartona ličnog dohotka odgovaraju podacima koji se nalaze u bazi matične evidencije, a da za ostale godine nisu dostavljeni kartoni ličnog dohotka iz F. v . K, jer su izgubljeni prilikom selidbe“. Podnosilac je u žalbi protiv navedenog rešenja, između ostalog, naveo: da se službena beleška, na koju se pozvao prvostepeni organ, ne može koristiti u rešavanju ove upravne stvari; da Filijala Kraljevo nije postupila po nalozima Direkcije Fonda i Okružnog suda u Kraljevu; da se podaci o zaradi za 1992. godinu razlikuju za više od 50%; te da su iznosi zarade za 2003. godinu mnogo veći od iznosa utvrđenog pobijanim rešenjem. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 175471 od 3. septembra 2010. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv rešenja prvostepenog organa od 18. maja 2010. godine, a u obrazloženju je navedeno da je prvostepeni organ utvrdio iznos starosne penzije na osnovu podataka utvrđenih u matičnoj evidenciji i da je ponovo izvršio proveru podataka o zaradama, što je konstatovano u obrazloženju pobijanog rešenja, te nije bilo mesta promeni podataka u matičnoj evidenciji. Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj Upravnom sudu protiv navedenog konačnog rešenja istakao da je prvostepeni organ u matičnu evidenciju unosio podatke na osnovu „nekakvih beležaka“ i drugih podataka, iako zakon izričito predviđa da se podaci u matičnu evidenciju unose na osnovu prijave M4 ili druge odgovarajuće koja je u skladu sa zakonom može zameniti. Podnosilac je predložio da sud obaveže tuženog da mu dostavi dokumenta na osnovu kojih je uneo podatke u matičnu evidenciju, jer je uvek dobijao odgovor da se dokumenta „nalaze na filmovanju“. U tužbi je dalje navedeno da tuženi nema dokumentaciju, pa visinu penzije paušalno određuje, a da podnosilac raspolaže tačnim podacima o svojim zaradama, jer poseduje obračune primljenih zarada.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Direkcije Fonda od 3. septembra 2010. godine. Po oceni Upravnog suda, pravilno je tuženi odbio žalbu tužioca, nalazeći da je prvostepeno rešenje doneto na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bez učinjenih povreda pravila postupanja koje bi bile od uticaja na rešenje stvari, uz pravilnu primenu materijalnog prava. Upravni sud je ocenio neosnovanim navode tužbe da su podaci o zaradama u matičnoj evidenciji pogrešno upisani, s obzirom na to da iz obrazloženja osporenog rešenja i spisa predmeta proizlazi da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno činjenično stanje, ponovnom pr overom podataka upisanih u matičnoj evidenciji, „za sve godine za koje je poslodavac podnosioca dostavio prvostepenom organu kartone ličnog dohotka, a da iz spisa predmeta proizlazi da su podaci u matičnoj ev idenciji upisani u skladu sa M4 prijavama“. Polazeći od odredbe člana 85. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC“, broj 34/03 ), kojom je propisano da se penzijski staž i zarade, naknade, ugovorne naknade, odnosno osnovica osiguranja, kao i druge činjenice od uticaja na sticanje utvrđivanje prava, osim nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja, uzimaju u obzir pri ostvarivanju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, na osnovu podataka utvrđenih u matičnoj evidenciji, Upravni sud je našao da je tuženi organ za svoju odluku dao jasne i dovoljne razloge, te da se ostalim navodima tužbe ne dovodi u sumnju praviln ost pobijanog rešenja.

U službenim beleškama od 22. decembra 2009. i 4. maja 2010. godine navodi se da je, prema službenoj belešci od 27. juna 2007. godine (koja se ne nalazi u spisima), izvršena provera kartona ličnog dohotka za 1973, 1974. i 1979. do 1987. godine i utvrđeno da su podaci o stažu i zaradi tačni; da je izvršena provera za 1971, 1972, 1993. i 1996. godinu i utvrđeno da podaci iz kartona ličnog dohotka odgovaraju podacima koji se nalaze u bazi matične evidencije, a da za ostale godine nisu dostavljeni kartoni ličnog dohotka iz F. v . K, jer su izgubljeni prilikom selidbe“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 1 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odred aba člana 32. stav 1 . i člana 36. stav 2. Ustava, kojima se garantuje pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo. Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi, od značaja su i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01), kojima je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, u kom slučaju je drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku koji je okončan osporenim aktom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje, time što Filijala u Kraljevu nije postupala po primedbama iznetim u sudskim presudama da proveru zarada izvrši za svaku godinu posebno. Po mišljenju podnosioca, zaključak Upravnog suda koji se odnosi na podatke o zaradi podnosioca donet je na osnovu neutvrđenih činjenica, budući da „ti podaci nisu uzeti iz prijava o zaradama M4, jer one ne postoje, već paušalnom tvrdnjom da zarade iznose toliko koliko se navodi“.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Ustavni sud naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom.

Ustavni sud konstatuje da je u upravnom i upravnosudskom postupku koji su prethodili podnošenju ustavne žalbe, odlučivano o pravu na starosnu penziju koja, na osnovu utvrđenih činjenica i merodavnog prava, pripada podnosiocu ustavne žalbe. Ovaj sud konstatuje da je drugostepeni organ rešenjem od 9. marta 2010. godine poništio rešenje od 16. decembra 2009. godine, jer prvostepeni organ nije postupio u skladu sa primedbama suda koji je odlučivao u upravnom sporu i proverio da li podaci iz pregleda zarade odgovaraju podacima iz evidencije o zaradi podnosioca za svaku godinu posebno. Ustavni sud dalje konstatuje da je prvostepeni organ u ponovnom postupku doneo rešenje 18. maja 2010. godine, u kome je utvrdio isti iznos starosne penzije podnosiocu ustavne žalbe, navodeći u obrazloženju rešenja da je izvršena provera staža i zarade za pojedine godine, prema službenoj belešci od 27. juna 2007. godine, odnosno prema kartonima ličnog dohotka, a da za ostale godine nisu dostavljeni kartoni ličnog dohotka iz F. v . K, jer su izgubljeni prilikom selidbe. U obrazloženju osporene presude Upravnog suda navedeno je da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno činjenično stanje, ponovnom pr overom podataka upisanih u matičnoj evileniiji, za sve godine za koje je poslodavac podnosioca dostavio prvostepenom organu kartone ličnog dohotka, a da iz spisa predmeta proizlazi da su podaci u matičnoj ev idenciji upisani u skladu sa M4 prijavama.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da su u predmetnom upravnom postupku učinjene povrede pravila postupka, koje nisu otklonjene ni u upravnom sporu pred nadležnim sudom. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda Upravnog suda ne sadrži relevantne i dovoljne razloge za ocenu da je prvostepeni organ u ponovnom postupku proverio da li podaci iz pregleda zarade odgovaraju podacima iz evidencije o zaradi podnosioca za svaku godinu posebno, tim pre što iz samog obrazloženja osporene presude proizlazi da su podaci o zaradama provereni samo za godine za koje je poslodavac podnosioca dostavio prvostepenom organu kartone ličnog dohotka.

Ustavni sud, takođe, nalazi da je Upravni sud trebalo posebno da oceni navode tužbe kojima je ukazivao na to da se podaci o zaradama ne mogu upisivati na osnovu službene beleške prvostepenog organa i da podaci u matičnoj evidenciji nisu upisani u skladu sa M4 prijavama za ceo sporni period, posebno imajući u vidu da iz obrazloženja drugostepenog rešenja od 17. aprila 2008. godine proizlazi da su na osnovu izvoda M4 prijave provereni podaci samo za period od 1999. do 2002. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da osporena presuda Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine nije obrazložena na način koji bi otklonio sumnju u arbitrernost postupanja i odlučivanja, te je, ne prejudicirajući odluku o predmetnoj upravnoj stvari, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odluč ujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 175471 od 3. septembra 2010. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Utvrdivši navedenu povredu prava, Ustavni sud nije razmatrao povredu drugih elemenata prava na pravično suđenje, niti ostale, u ustavnoj žalbi, navedene povrede ustavnih prava.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je u postupku odlučivanja o pravu na starosnu penziju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, ističući da „ovaj upravni spor traje od 18. oktobra 2004. godine kada je podneta prva upravna tužba i traje već više od osam godina“.

Pre ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud konstatuje da je osporeni upravni postupak započeo 22. marta 2004. godine, podnošenjem novog zahteva podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na starosnu penziju, ali da je ustavnom žalbom osporeno trajanje ovog postupka od 18. oktobra 2004. godine, kada je podneta tužba Okružnom sudu u Kraljevu protiv rešenja Direkcije Fonda od 30. jula 2004. godine. Stoga je Ustavni sud, krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, ocenjivao trajanje osporenog postupka od 18. oktobra 2004. godine do donošenja osporene presude Upravnog suda Upravnog suda U. 27439/10 od 19. januara 2012. godine, kojom je taj postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je osporeni deo postupka trajao sedam godina i sedam meseci može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih pravnih pitanja, ali da je složenost predmeta sa aspekta činjeničnog stanja uzrokovalo nepostojanje podataka od značaja za utvrđivanje iznosa starosne penzije podnosioca ustavne žalbe za pojedine periode.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je prvostepeni organ odgovoran za neopravdano i nerazumno dugo trajanje osporenog postupka, budući da nije postupao po nalozima drugostepenog organa koji se odnose na utvrđivanje činjenica od značaja za odlučivanje, što je imalo za posledicu poništavanje rešenja donetih u postupku odlučivanja o pravu podnosioca na starosnu penziju. Ustavni sud, takođe, nalazi da je drugostepeni organ doprineo trajanju postupka propuštanjem da u smislu člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, sam reši upravnu stvar, u situaciji ponovljenog postupanja prvostepenog organa protivno datim nalozima. Odgovornost drugostepenog organa ogleda se i u tome što je naizmenično donosio rešenja kojima se uvažavaju, odnosno odbijaju žalbe podnosioca izjavljene protiv rešenja prvostepenog organa, iako je tim rešenjima bio određen isti iznos starosne penzije. Ustavni sud konstatuje da posledice nepostupanja po primedbama suda koji je odlučivao u upravnom sporu, u konkretnom slučaju, nije bilo moguće otkloniti odlučivanjem u sporu pune jurisdikcije, zbog specifičnosti načina utvrđivanja činjenica od značaja za odlučivanje o predmetnom pravu podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, broj akata donetih u osporenom postupku (četiri prvostepena rešenja, devet drugostepenih rešenja i sedam presuda donetih u upravnom sporu), ukazuje na nedelotvorno postupanje nadležnih organa, iako su ti akti doneti u rokovima koji se mogu oceniti razumnim. Takođe, prema stanovištu Evropsk og sud a za ljudska prava (na primer, videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, broj predstavke 70763/01, i presudu Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, broj predstavke 17271/04) , činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je odluka u osporenom postupku bila za njega od velikog značaja, imajući u vidu da se odlučivalo o pravu na starosnu penziju kao egzistencijalnom prihodu. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne nije doprineo predugom trajanju osporenog postupka, iako je tužbom pobijao konačni upravni akt kojim je poništeno prvostepeno rešenje, budući da je tužbom tražio da sud u upravnom sporu odluči u sporu pune jurisdikcije, zbog nepostupanja tuženog organa u skladu sa presudama donetim u ranije vođenim upravnim sporovima.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Kraljevo u predmetu broj D-26477, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za odlučivanje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrp eo zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti