Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko dvanaest godina. Zbog neefikasnog postupanja sudova, podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić , Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. P. i I. Đ, obe iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. P. i I. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 703/18 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 943/06) podnositeljkima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. P. i I. Đ, obe iz Leskovca, podnele su Ustavnom sudu, 15. decembra 2018. godine, preko punomoćnika Z. S. S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 703/18 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 943/06).

U ustavnoj žalbi je ukazano na ukupnu dužinu trajanja postupka više od 12 godina, čime je, po mišljenju podnositeljki, povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljke ustavne žalbe su predložile Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbi i utvrdi povredu označenog ustavnog prava. Tražili su naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 703/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja S. P. podnela je 12. aprila 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog Z. P, radi utvrđenja prava svojine na različitim nepokretnostima, po osnovu sticanja u braku. Uz tužbu podnet je predlog za određivanje privremene mere – zabrana tuženom otuđenja ili opterećenja nepokretnosti. Predmet je formiran pod brojem P. 943/06.

Tužilac Z. P. podneo je 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tužene S. P, radi utvrđenja prava svojine na spornim nepokretnostima. Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 1258/06.

Postupak u predmetu P. 1258/06 je spojen sa postupkom u predmetu P. 943/06, radi zajedničkog odlučivanja.

Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem P. 943/06 od 14. aprila 2006. godine usvojio predlog za određivanje privremene mere.

Tužilja – protivtužena S. P. podnela je još jedan predlog za određivanje privremene mere - da će nakon okončanja parničnog postuka samostalno da koristi prizemni deo kuće.

Sud je dana 26. oktobra 2006. godine izvršio uviđaj na licu mesta.

Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem P. 943/06 od 27. oktobra 2006. godine usvojio predlog za određivanje privremene mere.

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 2988/06 od 7. avgusta 2007. godine potvrdio prvostepena rešenja o određivanju privremenih mera. Spisi predmeti su dostavljeni prvostepenom sudu avgusta meseca 2007. godine.

Tužilja-protivtužena je podneskom od 10. oktobra 2007. godine obavestila sud da je tuženi-protivtužilac preminuo.

Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem P. 943/06 od 10. decembra 2007. godine prekinuo parnični postupak, zbog smrti tuženog-protivtužioca.

I. Đ. i J. P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, su podneskom 2. novembra 2009. godine obavestili sud da preuzimaju postupak kao naslednici tuženog-protivtužioca i tražile su nastavak postupka.

Postupak se dalje vodio u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 943/06.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem P. 943/06 od 26. januara 2010. godine odbacio predlog za nastavak postupka, sa obrazloženjem da ostavinski postupak nije pravnosnažno okončan.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 419/10 od 8. jula 2010. godine ukinuo prvostepeno rešenje. Spisi predmeti su dostavljeni prvostepenom sudu 12. jula 2010. godine. Formiran je novi broj predmeta P. 7641/10.

Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem P. 7641/10 od 1. februara 2012. godine odredio nastavak postupka.

Kasnije je i N. P. izjavio da preuzima parnični postupak ( nije imao zajedničkog punomoćnika kao podnositeljke ustavne žalbe).

Sud je zajedno sa veštakom dana 6. jula 2016. godine izvršio uviđaj na licu mesta.

Sud je rešenjem P. 7641/10 od 26. jula 2016. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske struke, na okolnost određivanja mera nepokretnosti. Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka dostavljen je sudu 24. avgusta 2016. godine, a starnkama 31. avgusta, odnosno 5. septembra 2016. godine.

Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 7641/10 od 23. marta 2017. godine istovremeno delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene i delimično usvojio protivtužebni zahtev podnositeljki.

Osnovni sud u Leskovcu je doneo dopunsku presudu P. 7641/10 od 18. jula 2017. godine, jer nije odlučio o delu tužbenog zahteva o utvrđenju prava svojine na deveznim sredstvima.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 4642/17 od 5. decembra 2017. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi sprovođenja izviđajnih radnji na okolnost da li je prvostepena presuda od 23. marta 2017. godine dostavljena punomoćnicima tuženih - protivtužilaca.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 4642/17 od 30. januara 2018. godine delimično potvrdio i delimično ukinuo prvostepenu presudu, dok je dopunsku presudu ukinuo u celini. Formiran je novi broj predmeta P. 703/18.

Osnovni sud Leskovcu je presudom P. 703/18 od 23. oktobra 2018. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje – protivtužene i protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužioca. Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljkama 26. novembra 2018. godine. Stranke nisu podnele žalbu protiv presude.

U predmetnom parničnom postupku je zakazano 34 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 13 ročišta nije održano ( ročište zakazano za 6. novembar 2006. godine nije održano, jer je tužilja-protivtužena podnesak dostavila suprotnoj stranci neposredno pre održavanja ročišta, te je sud podnesak uručio tuženom-protivtužiocu na samom ročištu, koji je tražio rok da se o tom podnesku izjasni; ročišta zakazana za 8. decembar 2006. godine i 25. januar 2007. godine nisu održana, zbog toga što su se spisi predmeta nalazi u Okružnom sudu, povodom žalbi podnetih protiv rešenja o određivanju privremenih mera; ročište zakazano za 15. mart 2012. godine nije održano, jer je sudska zgrada bila evakuisana zbog dojave o bombi; ročište zakazano za 5. april 2012. godine nije održano na predlog tužilje-protivtužene; ročišta zakazana za 2. jul i 6. septembar 2012. godine nisu održana, na zajednički predlog stranaka, koji su ukazivali sudu da postoji mogućnost mirnog rešavanja spora; ročište zakazano za 21. decembar 2014. godine nije održano, jer se uredno pozvani svedoci nisu odazvali; ročišta zakazana za 3. oktobar 2014. i 17. novembar 2014. godine nisu održana, zbog štrajka advokata; ročište zakazano za 5. oktobar 2016. godine nije održano, jer su stranke tražile dodatni rok da se izjasne o nalazu sa mišljenjem sudskog veštaka, koji je dostavljen stranakama 31. avgusta, odnosno 5. septembra 2016. godine; ročište zakazano za 21. decembar 2017. godine nije održano jer na ročište nisu došli uredno pozvani punomoćnici tuženih – protivtužilaca; ročište zakazano za 7. jun 2018. godine nije održano na predlog tužilje-protivtužene). U toku parničnog postupka sproveden je dokazni postupak veštačenjem, uviđajem na licu mesta ( dva puta), saslušanjem preko deset različitih svedoka, saslušanjem stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 312. stav 2.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova ( stav 2.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da su podnositeljke u postupak stupile kao naslednici (univerzalni sukcesori) tuženog-protivtužioca. U odnosu na njih se razumna dužina trajanja postupka ceni od dana kada je postupak počeo za njihovog pravnog prethodnika (sličan stav je zauzeo Evropski suda za ljudska prava u predmetu Futtererr protiv Hrvatske, broj predstavke 52634/99, od 20. decembra 2001. godine).

Ustavni sud dalje konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda ( među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnositeljkama ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, relevantan je celokupan period, od 12. aprila 2006. godine, kada je tužilja-protivtužena podnela tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, do 23. oktobra 2008. godine, kada je doneta presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 703/18 od 23. oktobra 2018. godine, protiv koje nije podneta žalba, i tako je parnični postupak na pasivni procesni način pravnosnažno okončan. Dakle, predmetni sudski postupak je trajao 12 ipo godina.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je spor bio činjenično i pravno složen. Postupak je vođen radi utvrđenja prava svojine po osnovu sticanja u braku, pri čemu je traženo utvrđenje prava svojine na više različitih nepokretnosti, uz utvrđenje prava svojine na deviznim sredstvima. U postupku je podneta tužba i protivtužba (odnosno tu se radilo o tužbi pravnog prethodnika podnositeljki, a kasnije je spajanjem postupka ova tužba tretirana kao protivtužba), a koji podnesci su sadržili niz zahteva, o kojima je trebalo odlučiti. Pored tužbe, tužilja-protivtužena je podnela i dva različita predloga za određivanje privremene mere, o kojima je pravnosnažno odlučeno. U cilju utvrđenja doprinosa u sticanju bračne imovine saslušano je preko deset različitih svedoka, a radi utvrđenja šta predstavlja bračnu imovinu, odnosno koje nepokretnosti ulaze u bračnu imovinu, sproveden je dokazni postupak uviđajem na licu mesta u dva navrata i veštačenjem. Treba dodati i to da lica u procesnom položaju tuženog-protivtužioca nisu imali zajedničkog punomoćnika. Naime, podnositeljke ustavne žalbe su imale istog punomoćnika iz reda advokata, dok je tuženi-protivtužilac N. P. ima drugog punomoćnika iz reda advokata, a koja okolnost je, takođe, usložila parnični postupak ( zbog pozivanja, dostavljanja akata i podnesaka itd.).

U pogledu značaja prava za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnositeljke ustavne žalbe imali nesumnjiv materijalni interes da sud odluči kako o tužbi, tako i o protivtužbi, u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnositeljki ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud najpre ukazuje na opšti pravni stav Evropskog suda za ljudska prava, koji prihvata i Ustavni sud, da lice o kojem je reč treba da pokaže revnost u preduzimanju procesnih radnji koje se na njega odnose, da se uzdrži od korišćenja taktika odugovlačenja i da koristi sredstva koja domaći zakoni pružaju za skraćivanje postupka ( videti presudu u predmetu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije, broj predstavke 11681/85, od 7. jula 1989. godine, tačka 35 .). Ustavni sud je ocenio da su i podnositeljke ustavne žalbe svojim ponašanjem doprinele dužini trajanja postupka. Naime, ročišta zakazana za 2. jul i 6. septembar 2012. godine nisu održana, na zajednički predlog stranaka, koji su ukazivali sudu da postoji mogućnost mirnog rešavanja spora, a pokušaj postizanja prijateljske nagodbe je okolnost koja utiče na dužinu trajanja postupka za koju su odgovorne stranke ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pizzetti protiv Italije, broj predstavke 8/1992/353/427, od 26. februara 1993, stav 18 ). Zatim, ročište zakazano za 5. oktobar 2016. godine nije održano, jer su stranke tražile dodatni rok da se izjasne o nalazu sa mišljenjem sudskog veštaka, koji je blagovremeno dostavljen stranakama 31. avgusta, odnosno 5. septembra 2016. godine, a ročište zakazano za 21. decembar 2017. godine nije održano, jer na ročište nisu došli uredno pozvani punomoćnici tuženih-protivtužilaca.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud je najpre utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe podneskom od 2. novembra 2009. godine obavestili prvostepeni sud da su naslednice tuženog-protivtužioca, da preuzimaju parnični postupak, te su predložile nastavak postupka, ali je njihov predlog prvostepenim rešenjem od 26. januara 2010. godine odbačen, sa obrazloženjem da ostavinski postupak nije pravnosnažno okončan, a koje rešenje je kasnije ukinuto drugostepenim rešenjem od 8. jula 2010. godine, te je postupak prvostepenim rešenjem nastavljen 1. februara 2012. godine. Znači, od podnošenja podneska za nastavak postupka (2. novembra 2009. godine) do samog nastavka postupka (1. februara 2012. godine), prošlo je više od dve godine. U okviru tog perioda, Ustavni sud je utvrdio da su spisi predmeta, nakon donošenja drugostepenog rešenja kojim se ukida prvostepeno rešenje o odbacivanju predloga za nastavak postupka, dostavljeni prvostepenom sudu dana 12. jula 2010. godine, a da je prvostepeni sud doneo rešenje o nastavku postupku tek 1. februara 2012. godine, znači nakon godinu dana i pet meseci, što predstavlja očiglednu pasivnost prvostepenog suda. Ustavni sud je utvrdio još dva velika perioda neaktivnosti prvostepnog parničnog suda u kojima nije zakazao ročište, niti je preduzeo druge procesne radnje: od 4. juna 2013. godine do 17. januara 2014. godine ( sedam meseci); od 17. novembra 2014. godine do 5. aprila 2016. godine ( godinu dana i tri meseca). Takođe, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, dugi periodi „stagniranja postupka“ bez pružanja ikakvih objašnjenja nisu prihvatljivi ( videti presudu u predmetu Beaumartin protiv Francuske, broj predstavke 15287/89, od 24. novembra 1994. godine, stav 33). Navedeno, predstavlja dovoljno za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

Ustavni sud je ocenio da okolnost koja se ne može na teret sudu u konktekstu povrede prava na suđenje u razumnom roku jeste period od 10. decembra 2007. godine, kada je prekinut parnični postupak zbog smrti tuženog – protivtužioca, do 2. novembra 2009. godine, kada je podnet podnesak za nastavak postupka ( godinu dana i deset meseci). Zatim, okolnost koja se ne može staviti teret sudu jeste neodržavanje ročišta 15. marta 2012. godine, jer je sudska zgrada bila evakuisana zbog dojave o bombi. Takođe, ne može se staviti na teret sudu neodržavanje ročišta zakazana za 3. oktobar i 17. novembar 2014. godine, zbog štrajka advokata ( slični stav je zauzeo Evropski suda za ljudska prava u predmetu Papageorgiou protiv Grčke, broj predstavke 97/1996/716/913, od 22. oktobra 1997. godine, stav 47) . Zatim, Ustavni sud ocenjuje da se ne može staviti na teret sudu neodržavanja ročišta zakazana za 8. decembar 2006. godine i 25. januar 2007. godine, zbog toga što su se spisi predmeta nalazi u Okružnom sudu, povodom žalbi podnetih protiv rešenja o određivanju privremenih mera, jer je prvostepeni sud imao obavezu da dostavi spise predmeta drugostepenom sudu, a drugostepeni sud je u razumnom roku odlučio o žalbama i spise predmeta vratio prvostepenom sudu. Navedeno predstavljaju objektivne okolnosti koje su uticale na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 703/18 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 943/06), podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Ustavni sud najpre ukazuje da se o visini naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku za podnositeljke, koje su naslednice tuženog-protivtuženog, uzima u obzir samo period u kome su učestvovali u postupku. Kako između podnošenja podneska podnositeljki za nastavak postupka, 2. novembra 2009. godine, do samog nastavka postupka, 1. februar a 2012. godine, postoji značajni vremenski razmak, kao trenutak kada podnositeljke učestvuju u postup ku uzima se trenutak podnošenja predmetnog podneska, 2. novembar 2009. godine.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnositeljke pretrpele. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, činjeničnu i pravnu složenost spora, značajan doprinos podnositeljki ustavne žalbe dužini trajanja postupka, objektivne okolnosti koje su doprinele dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnositeljke ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti