Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 21 godinu. S obzirom da podnositeljka nije tražila naknadu nematerijalne štete, Sud je smatrao da je pravično zadovoljenje ostvareno samim utvrđivanjem povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. B. iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. B. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 35705/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B . iz B . podnela je 28. februara 2012. godine, preko punomoćnika M . Đ, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35705/10 od 26. aprila 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14753/10 od 16. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističu i povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i povreda prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava u postupku u kom su donete osporene odluke. Podnositeljka se pozvala i na čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnoh sloboda.

Povredu prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na tvrdnjama da drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke nije ocenio dokaze koji su joj išli u korist, te da nije obrazložio na osnovu kojih dokaza je doneo osporenu presudu, jer nije naveo sadržinu iskaza svedoka koje je saslušao. Takođe osporava način na koji je prvostepeni sud cenio dokaze. Zbog činjenice da je predmetni parnični postupak trajao 22 godine, smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i prava zajemčena članom 36. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i odloži njihovo izvršenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35705/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac "E. B ." podneo je 23. jula 1990. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih M. Z, V . Z . i B . B, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi otkaza ugovora o korišćenju stana i iseljenja.

Nakon održanog pripremnog ročišta tužba je povučena u odnosu na drugotuženu. Prvotuženi je preminuo u toku 2004. godine, ali zbog ove činjenice postupak nije prekidan.

U toku postupka, od ukupno 61 zakazanog ročišta, 22 nisu održana. Najveći broj ročišta nije održan zbog neurednog pozivanja, odnosno nedolaska svedoka, a četiri ročišta nisu održana na molbu tužene, odnosno njenog punomoćnika. Takođe, čet iri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište koje je bilo zakazano za 2. jul 2007. godine doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom, a o predlogu tužioca da se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje, odlučeno je u maju sledeće godine. Pored stranaka, saslušan je i veliki broj svedoka.

Zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepene presude P. 3923/90 od 24. juna 1996. godine i P. 1675/98 od 26. aprila 2002. godine ukinute su rešenjima Okružnog suda u Beogradu Gž. 2828/97 od 30. septembra 1997. i Gž.13730/02 od 23. septembra 2003. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 35705/10 od 26. aprila 2010. godine, između ostalog, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da se iseli iz spornog stana i da ga preda u državinu tužiocu.

Nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom 16. septembra 2011. godine, na kojoj su ponovo saslušana dva svedoka i tužena, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 14753/10 kojom je potvrdio prvostepenu presudu, ocenivši da su u konkretnom slučaju za otkaz ugovora o zakupu stana, ispunjeni uslovi propisani čl. 26. i 52. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 9/85 - PREČIŠĆENI TEKST, 18/85 i 11/88 ). Drugostepeni sud je naveo da je ponovnim saslušanjem svedoka i tužene, kao i na osnovu ostalih izvedenih dokaza utvrdio da je pok. M. Z. ceo sporni stan, na kom je bio nosilac stanarskog prava, izdavao drugim licima u periodu od tri godine. Obrazlažući ovaj činjenični zaključak, drugostepeni sud se posebno pozvao na sadržinu iskaza tužene, citirajući jedan njegov deo.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Kako je sadržina prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda suštinski istovetna odredbama člana člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 21 godinu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem u manjoj meri doprinela njegovom sveukupnom trajanju, budući da četiri ročišta nisu održana na njen predlog, odnosno na predlog njenog punomoćnika. Naime, imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome "samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok" (videti presudu Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da su dve prvostepene presude ukinute zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te da je iz istog razloga, nakon donošenja treće prvostepene presude, rasprava održana pred drugostepenim sudom, i z čega sledi zaključak da je nadležnim sudovima trebalo preko dve decenije da utvrde činjenice od koje zavisi ocena da li je nastupio otkazni razlog iz člana 52. Zakona o stambenim odnosima. Ustavni sud nalazi da okolnost da je u konkretnom slučaju sproveden obiman dokazni postupak saslušanjem velikog broja svedoka, ne može opravdati ovako dugo trajanje postupka, jer je upravo neraspravljanje odlučnih činjenica zahtevalo da se u ponovnim postupcima pred prvostepenim sudom izvođenje ovih dokaza ponavlja.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno nedelotvornim radom nadležnih prvostepenih sudova podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnositeljke u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Razmatrajući navode podnositeljke o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se garancije prava iz člana 32. stav 1. Ustava odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana, pri čemu mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (videti presud e Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine , broj predstavke 18390/91).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da se iz obrazloženja osporene drugostepene presude nedvosmisleno može utvrditi koje je sve okolnosti drugostepeni sud cenio i iz kojih razloga je izveo zaključak da su ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva. Naime, u obrazloženju osporene presu de navedeni su dokazi koje je taj sud izveo na raspravi i na kojima je zasnovao zaključak da je podnositeljkin pokojni suprug ceo sporni stan izdavao podstanarima, kao i razlozi koji su ga opredelili da izvede ovakav zaključak - u prvom redu sadržina iskaza same podnositeljke. Činjenica da u osporenoj presudi nije navedena sadržina iskaza svedoka koje je drugostepeni sud saslušao, sama po sebi, nije dovoljna za tvrdnju o povredi navedenog prava, u situaciji kada drugostepeni sud citira deo podnositeljkinog iskaza na osnovu kog, kako proizlazi iz obrazloženja, izvodi zaključak o odlučnoj činjenici.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku.

Prethodna ocena se odnosi i na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer podnositeljka povredu ovih prava vidi u dužini trajanja konkretnog postupka, a koja okolnost se ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava zajemčenih članom 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda prava na jednaku zaštitu prava , jeste različito postupanje sudova u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji, dok se pravom na pravno sredstvo, pre svega , garantuje dvostepenost u odlučivanju .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povreda prava na obrazloženu sudsku odluku i prava iz člana 36. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode koje podnositeljka iznosi u prilog tvrdnji o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku u odnosu na osporenu prvostepenu presudu, imajući u vidu da su pred drugostepenim sudom ponovo izvođeni i cenjeni dokazi na osnovu kojih je obrazovana činjenična podloga za presuđenje.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.