Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništena je presuda Upravnog suda jer podnosiocu nije omogućeno izjašnjenje o dokazima, a odluka nije adekvatno obrazložena. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. V . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. V . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11943/11 od 26. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11943/11 od 26. decembra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograda UP-2 broj 60-3/93-16/05 od 28. jula 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba P. V . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2895 Lađevci u predmetu int. broj 60-1/2211-38 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. V . iz Kraljeva podn eo je Ustavnom sudu, 18. februara 20 14. godine, preko punomoćnika mr Ž . V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11943/11 od 26. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao od „5. aprila 2005. Godine“ do 26. decembra 2013. godine. Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je trajao punih „devet“ godina, iako je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak. Dalje se navodi da pravo na pravično suđenje sadrži i garanciju da odluka suda o nečijem pravu mora biti doneta u postupku sprovedenom u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi, ističe se da Upravni sud nije cenio navode tužbe kojima je ukazivano na to da je drugostepeni organ utvrđivao činjenično stanje na osnovu dokaza pribavljenih nakon prestanka službe, kao i da podnosiocu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku i da dokazuje činjenice koje su odlučne u ovoj pravnoj stvari.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i vrati predmet na ponovni postupak i odlučivanje, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 450.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/93-16/05, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 2895 Lađevci int. broj 60-1/2211-38 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, po potrebi službe, na osnovu člana 143. tačka 9) i člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 21. aprila 2005. godine izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, VP 1094 Beograda je rešenjem UP-2 broj 60-3/93-2 od 14. maja 2005. godine istu odbila.

O tužbi podnosioca podnetoj protiv navedenog drugostepenog rešenja, odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1174/06 od 30. jula 2008. godine, tako što je tužbu uvažio i poništio pobijano rešenje. Taj sud je utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi odluka ministra odbrane kojim je ukinuto radno mesto podnosioca ustavne žalbe, kao i da tuženi organ nije dao ocenu navoda žalbe o nejednakom tretiranju civilnih lica pri donošenju odluke o prestanku službe i da su u jedinici ostali KV vozači.

Podnosilac se zbog nedonošenja novog rešenja u zakonskom roku naknadnim podneskom obratio drugostepenom organu, a potom i Vrhovnom sudu Srbije zahtevom za donošenje rešenja u izvršenju navedene presude tog suda.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje UP-2 broj 60-3/93-8/05 od 3. decembra 2008. godine, kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizacijske promene u MO i VSCG str. pov. 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 285. vazduhoplovne baze (VP 2895 Lađevci), kojom je predviđeno da se u logističkom bataljonu, u automobilskom vodu, u 2. odeljenju, na formacijskom mestu „vozač autobusa“, CL, VES 62701, VKV, GRM/bb 06/680, odrede dva umesto četiri izvršioca, što se dokazuje potvrdom Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 25. novembra 2008. godine; da se podnosiocu nije moglo obezbediti ni jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, što se dokazuje potvrdom Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 8631-12 od 9. septembra 2008. godine i dopisom Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Kraljevo broj 1202-1695/2008 od 12. juna 2008. godine.

Podnosilac je u tužbi podnetoj 22. decembra 2008. godine istakao da u upravnom postupku nije mogao da se izjasni o naknadno pribavljenim ispravama, niti mu je dato pravo da pruži dokaze o odlučnim činjenicama.

Upravni sud je presudom U. 10801/10 (2009) od 9. juna 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da u drugostepenom rešenju nisu dati razlozi da pribavljene potvrde imaju značaj javnih isprava, u skladu sa članom 161. stav 2. u vezi sa stavom 1. tog člana Zakona o opštem upravnom postupku, niti su u tim potvrdama navedeni propisi na osnovu kojih njihovi izdavaoci vode službenu evidenciju o činjenicama sadržanim u tim potvrdama. Dodatno je našao da u potvrdi Uprave za kadrove od 9. septembra 2008. godine nije označen vremenski period na koji se ona odnosi, niti je precizno navedeno da se podnosiocu nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koji odgovara njegovoj stručnoj spremi.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je 28. jula 2011. godine doneo rešenje UP-2 broj 60-3/93-16/05 kojim je ponovo odbio žalbu podnosioca. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da su obe potvrde izdate na osnovu člana 161. Zakona o opštem upravnom postupku, na osnovu podataka o kojima ti organi vode službenu evidenciju, te da imaju snagu javne isprave; da je prvostepeni organ, na osnovu člana 44. Uredbe o službi civilnih lica u Vojsci SCG, formirao komisiju za ispitivanje razloga za smanjenje broja izvršilaca na jednom radnom mestu, koja je utvrdila činjenično stanje i sačinila izveštaj od 14. septembra 2009. godine; da u tom izveštaju stoji da je podnosilac ustavne žalbe za 2004. godinu ocenjen sa 90 bodova, a da su druga dva civilna lica R.K. i M.L, raspoređena na istom radnom mestu, pokazali bolje rezultate rada i kvalitete rada od podnosioca.

Podnosilac je u tužbi podnetoj 1. novembra 2011. godine ponovio navod iz ranije tužbe da mu tuženi organ, suprotno članu 9. Zakona o opštem upravnom postupku, nije dostavio na izjašnjenje dokaze koje je izveo, te o njima nije mogao da se izjasni.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11943/11 od 26. decembra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da je tuženi organ otklonio povrede pravila postupka na koje je Upravni sud ukazao u presudi od 9. juna 2011. godine. Polazeći od odredaba člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i zaključka usvojenog na sednici svih sudija 19. novembra 2012. godine, Upravni sud je našao da je podnosiocu pravilno utvrđen prestanak službe u Vojsci sa danom 10. maja 2005. godine, jer je došlo "ukidanja" njegovog radnog mesta, a nije postojala mogućnost zaposlenja na drugom radnom mestu, niti mogućnost dokvalifikacije ili prekvalifikacije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, a da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije ocenio navode tužbe kojima je isticano da je drugostepeno rešenje zasnovano na naknadno pribavljenim dokazima i da mu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, broj 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, broj 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da rešenje o prestanku službe civilnom licu u Vojsci, u slučaju smanjenja broja izvršilaca na njegovom radnom mestu, mora da sadrži razloge zbog kojih služba prestaje upravo tom licu, kao i razloge zbog kojih se tom licu nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih zakonom (videti Odluku Ustavnog suda Už-563/2009 od 9. juna 2010. godine). Imajući u vidu da je Upravni sud osporenom presudom potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud je ocenio da je ostvarivanje prava podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku bilo povezano sa stavovima i ocenama zauzetim u drugostepenom rešenju. Ustavni sud konstatuje da je u drugostepenom rešenju stoji da je komisija koju je prvostepeni organ formirao radi ispitivanja razloga za smanjenje broja izvršilaca na jednom radnom mestu, utvrdila da su druga dva civilna lica pokazala bolje rezultate i kvalitete rada od podnosioca ustavne žalbe. Međutim, drugostepeni organ, osim ocene podnosioca za 2004. godinu, nije naveo druge činjenice na kojima su zasnovani izneti razlozi o smanjenju broja izvršilaca, niti su one sadržane u izveštaju koji je sačinila pomenuta komisija.

Ustavni sud napominje da je postojala obaveza nadležnog organa da utvrdi i izloži činjenice, kao i opravdane razloge, koji bi jasno upućivali na zaključak da dva civilna lica, a ne podnosilac i još jedno lice, u većoj meri zadovoljavaju zahteve formacijskog mesta na kome se smanjuje broj izvršilaca. Na taj način bi se pokazalo da je ovlašćenje tog organa da odredi lice kome prestaje služba korišćeno u svrhu obezbeđivanja najboljeg funkcionisanja službe nakon smanjenja broja izvršilaca, a ne da je primenjeno suprotno toj svrsi ili da je ono zloupotrebljeno (videti Odluku Ustavnog suda Už-5826/2013 od 2. oktobra 2014. godine).

Ustavni sud je potom uzeo u obzir da Upravni sud u osporenoj presudi nije posebno ocenio navode tužbe da drugostepeni organ nije ovlašćen da u ponovnom postupku naknadno pribavlja dokaze i da na osnovu njih utvrđuje činjenično stanje, kao i da mu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku.

Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, saglasno odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, iz čega sledi da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija o podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje na to da se nakon donošenja prvostepenog rešenja ne mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje.

Ustavni sud, međutim, ukazuje da navedeno ovlašćenje iz člana 232. stav 1. Zakona, ne oslobađa drugostepeni organ obaveze da dokaze koje je pribavio u dopunjenom postupku dostavi stranci radi izjašnjenja i da joj omogući učešće u postupku, budući da se odredbe o postupku donošenja prvostepenog rešenja, saglasno odredbi člana 235. stav 1. Zakona, shodno primenjuju i u drugostepenom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-4577/2010 od 6. novembra 2013. godine).

Izložena ocena je primenjiva na potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 25. novembra 2008. godine i Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 8631-12 od 9. septembra 2008. godine, kao i dopis Nacionaln e služb e za zapošljavanje - Filijala Kraljevo broj 1202-1695/2008 od 12. juna 2008. godine . Podnosilac ustavne žalbe je imao pravo da svim dokaznim sredstvima pokuša da dokaže da pravno relevantne činjenice sadržane u tim ispravama nisu odgovarale stvarnom stanju pre prestanka njegove službe, što mu u konkretnom slučaju nije bilo omogućeno. Prema raspoloživim podacima u spisima predmeta i sadržini donetih akata, navedene isprave, ni u jednoj fazi postupka, nisu bile dostavljene podnosiocu na izjašnjenje, iako je za to bilo prilike u drugostepenom upravnom postupku, ali i u upravnom sporu. Stoga je Ustavni sud zaključio da je podnosiocu nije pružena mogućnost da u ispitnom postupku pred nadležnim organom ospori tačnost činjenica koje su potvrđene u tim ispravama, iako su na njima isključivo zasnovani razlozi zbog kojih je utvrđeno da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je raspoređen i da mu se pre prestanka civilne službe nije moglo obezbediti nijedno od prava predviđenih odredbom članom 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije .

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava tog suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje „poverenje podnosioca u sprovođenje pravde“, koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji su se, u ovom predmetu, pozvali drugostepeni organ u svom rešenju, kao i sud u osporenoj presudi (videti presudu ESLjP Nideröst-Huber protiv Švajcarske, broj 18990/91, stav 29, od 18. februara 1997. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se ocenila zakonitost konačnog upravnog akta. Nalazeći da obrazloženja osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11943/11 od 26. decembra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograda UP-2 broj 60-3/93-16/05 od 28. jula 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 2895 Lađevci int. broj 60-1/2211-38 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 21. aprila 2005. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu u upravnom postupku, do 26. decembra 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11943/11. Dakle, osam godina i osam meseci.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen ukinuto ili je na njemu smanjen broj izvršilaca, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu na čijem se radnom mestu smanjuje broj izvršilaca. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti naredbe na osnovu koje mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa uticalo na duže trajanje osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno ukidanje radnog mesta ili smanjenje broja izvršilaca na tom radnom mestu, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenj e bude poništeno u upravnom sporu. Iako je drugostepeni organ još 2008. godine pribavio isprave, za koje će se u krajnjem ishodu postupka, ispostaviti da su prihvatljive kao dokazi o odlučnim činjenicama, Upravni sud nije prihvat io te isprave kao dokaze sve do donošenja osporene presude Upravnog suda od 26. decembra 2013. godine.

Kada je u pitanju doprinos nadležnih sudova u upravnom sporu trajanju predmetnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je pomenuto stanovište Upravnog suda u presudi iz 2011. godine vezano za validnost naknadno pribavljenih dokaza uticalo na trajanje upravnog postupka koji je vođen u izvršenju te presude. Ustavni sud je uzeo u obzir i duže trajanje upravnih sporova, zbog čega napominje da je produženi karakter osporenog postupka u kome je vođeno više upravnih sporova nalagao sudovima da brže odlučuju o docnijim tužbama podnosioca.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporije odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i doprinos upravnih organa i nadležnih sudova. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti