Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao duže od osam godina, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. M. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. M . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Vranju u predmetu P. 258/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1620/05 i P. 1993/04), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nema terijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Mini starstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. M . iz Vranja podnela je, 8. januara 2013 . godine, preko punomoćnika A. K, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Rep ublike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 258/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Vranju Gž. 2245/12 od 6. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je prekoračen razuman rok za okončanje predmetnog parničnog postupka, jer je za skoro osam godina samo jednom presuđeno, kao i da je osporenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo na njenu štetu, kada je odbijen njen tužbeni zahtev za isplatu osigurane sume za slučaj smrti u iznosu od 10.500 dinara, odnosno odbačen njen tužbeni zahtev za predaju u svojinu i državinu pokretnih stvari, čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 258/10, da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe podnositeljki, kao i da poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2245/12 od 6. decembra 2012. godine i da naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o njenoj žalbi protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Vranju P. 258/10 od 27. juna 2012. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 258/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1620/05 i P. 1993/04) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja S. S . iz Vranja podnela je , 1. oktobra 2004. godine, Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog S. M. iz Vranja, radi raskida ugovora o prodaji.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1993/2004. Do donošenja rešenja o prekidu postupka zbog smrti tužilje, zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog procesnih nedostataka, jer tuženi nije uredno pozvan. U dokaznom postupku saslušano je šest predloženih svedoka. Tužilja je preminula 7. avgusta 2005. godine, a nastavak postupka je podneskom od 16. avgusta 2005. godine tražila njena ćerka J. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Postupak je nastavljen pod brojem P. 1620/05. U nastavku postupka, na ročištu održanom 14. marta 2006. godine stranke su obavestile sud da je u toku parnica između istih parničnih stranaka u predmetu P. 1138/05, u kojoj je ovde tuženi podneo tužbu protiv tužilje radi utvrđenja prava svojine po osnovu zaključenog spornog ugovora o prodaji. Stranke su predložile da sud spo ji navedene postupke radi njihovog jedinstvenog vođenja i presuđenja. Na ročištu održanom 3. decembra 2007. godine određeno je spajanje postupaka u predmetima P. 1138/05 i P. 1620/05, tako da se jedinstveni postupak vodi u predmetu P. 1620/05. Pre donošenja rešenja o spajanju postupaka, saslušavani su svedoci, obavljeno je medicinsko veštačenje i odlučeno o privremenoj meri i o žalbi protiv određene privremene mere. Nakon spajanja postupaka, određeno je novo psihijatrijsko veštačenje na okolnosti duševnog zdravlja prvobitne tužilje u momentu zaključenja spornog ugovora i usvojena predložena privremena mera kojom je naloženo tuženom da obustavi građevinske radove na predmetnoj nekretnini. Tuženi je izjavio žalbu protiv rešenja o privremenoj meri P. 1620/05 od 17. jula 2008. godine, koja je rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1401/08 od 6. avgusta 2008. godine odbijena. Nakon toga je određeno i sprovedeno superveštačenje preko veštaka neuropsihijatra ustanove Specijalne psihijatriske bolnice „Dr L. L . “ iz Beograda, s obzirom na to da raniji veštaci nisu usaglasili svoje mišljenje. Određeno je i grafološko veštačenje na okolnost da li je tužbu potpisala lično tužilja – sada pok. S . S, kao i ekonomsko - finansijsko veštačenje radi utvrđivanja vrednosti pokretnih stvari pok. S. S, ali su oba rešenja o veštačenju ukinuta jer je tuženi odustao od izvođenja ovih dokaza. Zatim su saslušane parnične stranke i izvršen uvid u potrebnu pismenu dokumentaciju. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 258/10. Od kada je određen nastavak postupka, do donošenja presude, zakazano je ukupno 31 ročište za glavnu raspravu, koja su u najvećem broju i održana.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 258/10 od 27. juna 2012. godine, stavom prvim izreke, odbačen je „kao neblagovremen tužbeni zahtev“ tužilje kojim je tražila da se raskine ugovor o kupoprodaji zaključen između sada pok. S. S, kao prodavca i tuženog-protivtužioca S. M, kao kupca, dana 5. decembra 2011. godine, pod „Ov. br. 4607/01“; stavom drugim izreke usvojen je „alternativni tužbeni zahtev tužilje pa je utvrđeno da je navedeni ugovor ništav i bez pravne važnosti, te je naloženo tuženom da se iseli iz ½ sporne porodično-stambene zgrade i dvorišta uz zgradu, kao i da istu preda tužilji ispražnjenu od lica i stvari; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da se utvrdi da je on vlasnik ½ sporne porodično-stambene zgrade. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene kojim je tražila da joj tuženi-protivtužilac po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 10.500 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 12. avgusta 2005. godine pa do isplate; stavom petim izreke je odbačen kao neuredan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene kojim je tražila da se obaveže tuženi-protivtužilac da joj preda u svojinu i državinu određene pokretne stvari ili da isplati tužilji na ime štete protivvrednost istih, a stavom šestim izreke je obavezan tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj naknadi parnične troškove.

U obrazloženju presude, između ostalog, navedeno je: da iz činjeničnog stanja proizlazi da je tuženi-protivtužilac utrošio sredstva koja je primio po osnovu osiguranja zbog smrti pok. S. S . za troškove njene sahrane, zbog čega je tužbeni zahtev u tom delu neosnovan, jer tužilja nije pružila dokaze da se time što je podigao ova sredstva tuženi neosnovano obogatio. Tužiljin zahtev da se obaveže tuženi da joj preda u svojinu i državinu pokretne stvari ili da joj plati na ime štete njihovu protivrednost, sud je ocenio kao neuredan jer tužbenim zahtevom tužilja nije jasno opredelila pokretne stvari niti je predložila dokaze kojima bi se utvrdilo da su predmetne stvari bile u vlasništvu pok. S . S.

Parnične stranke su izjavile žalbe protiv navedene prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2245/12 od 6. decembra 2012. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 258/10 od 27. juna 2012. godine.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da su neosnovani žalbeni navodi tužilje-protivtužene da prvostepeni sud nije pribavio navedeni ugovor o osiguranju za slučaj smrti sada pok. S.S. i da veštačenjem nije utvrdio koliko su iznosili troškovi sahrane sada pok. S.S. zato što navedene činjenice sud ne utvrđuje po službenoj dužnosti već na predlog stranaka u smislu člana 223. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, pa kako takvih predloga nije bilo, prvostepeni sud je o tom delu tužbenog zahteva pravilno odlučio primenom pravila o teretu dokazivanja. U obrazloženju je dalje navedeno i da su neosnovani žalbeni navodi tužilje- protivtužene koji se odnose na stav peti izreke pobijane presude, jer je prvostepeni sud pravilnom primenom odredbe člana 103. stav 1. tačka 6) Zakona o parničnom postupku odlučio u tom stavu i za svoju odluku dao dovoljne razloge koje prihvata i taj sud.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 20. decembra 2012. godine dostavljen punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 1. oktobra 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2245/12 od 6. decembra 2012. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od osam godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi p očeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnicu u drugoj polovini 2005. godine, na mesto pok. majke, te da je u odnosu na nju postupak trajao više od sedam godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je doneo presudu P. 258/10 od 27. juna 2012. godine nakon više od sedam i po godina od podnošenja tužbe. Prvostepeni parnični postupak je duže trajao prvenstveno zbog više psihijatrijskih veštačenja koja su obavljena u predmetu na okolnosti utvrđivanja duševnog zdravlja prvobitne tužilje S.S. u momentu zaključenja spornog ugovora o poklonu. Pored toga, u dokaznom postupku je saslušan veliki broj svedoka i izvršen uvid u obimnu pismenu dokumentaciju, a bilo je određeno i grafološko i ekonomsko-finansijsko veštačenje, od kojih je tužilac odustao tokom trajanja postupka. Prvostepena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2245/12 od 6. decembra 2012. godine, tako što su žalbe parničnih stranaka odbijene kao neosnovane.

Ustavni sud je našao da je predmetni postupak bio naročito činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, da je sud odredio spajanje postupaka po tužbi i protivtužbi u cilju jedinstvenog vođenja postupka i presuđenja, kao i da je tokom trajanja postupka odlučivano o predlozima tužilje i tuženog za određivanje privremenih mera.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je p odnositeljka imala legitiman interes da ce tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, ipak dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posle dica neefikasnog postupanja prvostepenog suda .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 258/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1620/05 i P. 1993/04).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Mini starstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno du žinu trajanja parničnog postupka, određenu činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora, kao i okolnost da je podnositeljka stupila u parnicu na mesto pok. majke u drugoj polovini 2005. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama p odnosioca ustavne žalbe. Ovo je stanovište i Evropskog sud a za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi Gž. 2245/12 od 6. decembra 2012. godine, dao jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je prvostepenu presudu potvrdio. Naime, drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude dao pravno argumentovane razloge na osnovu kojih podržava stanovište prv ostepenog suda u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje-protivtužene za isplatu iznosa od 10.500 dinara, po osnovu isplaćene osigurane sume, kao i u pogledu neurednosti tužbenog zahteva tužilje-protivtužene da joj tuženi preda u svojinu i državinu pokretne stvari ili da joj isplati na ime štete protivvrednost istih (stavovi četvrti i peti izreke prvostepene presude), a odgovorio je i na ostale bitne žalbene navode i izneo stavove koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i nearbitrarne.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi teljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav, da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.