Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Podnosiocu se, uzimajući u obzir i objektivne razloge kašnjenja, dosuđuje naknada nematerijalne štete od 1.200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G . V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25210/12 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 90/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 20. februara 2017. godine, preko punomoćnika B . T , advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25210/12 od 5. septembra 2014. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4031/15 od 13. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25210/12 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 90/01).

U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka.

Podnosilac us tavne žalbe je predložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude . Tražio je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25210/12 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku :

Tužioci D. B . i M . S . podneli su 8. januara 2001. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih G . V, ovde podnosioca ustavne žalbe, i Stambene zgrade u ulici A . br. 15, radi utvrđenja ništavosti ugovora Ov. 14174/98 od 21. septembra 1998. godine, zaključen između Stambene zgrade u ulici A. br. 15 i podnosioca ustavne žalbe kao investitora, o nadziđivanju stambene zgrade , krova. Predmet je formiran pod broj P. 90/01.

Na pismeni zahtev predsednika veća, predmet je dodeljen u radu drugom veću, rešenjem predsednika suda od 23. septembra 2003. godine.

Na ročištu od 17. februar 2005. godine predsednik Skupštine stanara stambene zgrade u ulici A. (u daljem tekstu: predsednik Skupštine stanara) obavestio je sud da više ne obavlja navedenu funkciju.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 90/01 od 15. juna 2005. godine odbacio tužbu kao neurednu, sa obrazloženjem da je dosadašnji predsednik Skupštine stanara obavestio sud da više ne obavlja navedenu funkciju, te je sud naložio tužiocima da pravilno označe zastupnika drugotuženog u roku od deset dana, a što oni nisu učinili.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12484/05 od 25. avgusta 2006. godine ukinuo prvostepeno rešenje, sa nalogom da se postupak prekine dok se ne izabere novi predsednik Skupštine stanara. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 24. januara 2007. godine, a prvo naredno ročište je zakazano za 15. oktobar 2007. godine, koje nije održano jer nije izabran predsednik Skupštine stanara, a prvo naredno ročište je održano 18. septembra 2009. godine (neposredno pre navedenog ročišta izabran je predsednik Skupštine stanara). Predmet je formiran pod novim brojem P. 435/07.

Nakon uspostavlja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57649/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 57649/10 od 21. februara 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7388/11 od 4. oktobra 2012. godine, u postupku po žalbi, ukinuo prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem P. 25210/12.

Do donošenje prve prvostepene presude zakazano je 22 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu deset ročišta nisu održana (dva ročišta nisu održana zbog suda, jedno ročište nije održano zbog podnosioca ustavne žalbe, jedno ročište nije održano na zajednički predlog parničnih stranaka, dok pet ročišta nisu održana jer nisu postojale procesne pretpostavke za održavanje ročišta – nije bio izabran predsednik Skupštine stanara). U predmetnom parničnom postupku sproveden je dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka, svedoka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 25210/12 od 5. septembra 2014. godine usvojio tužbeni zahtev. Protiv navedene presude podnosilac je podneo žalbu 6. oktobra 2014. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4031/15 od 13. decembra 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio prvostepenu presudu. Osporena drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 24. januara 2017. godine.

Do donošenja druge po redu drugostepene presude zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu nisu održana tri ročišta (dva ročišta nisu održana zbog suda, a jedno ročište nije održano zbog tužilaca).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pokrenut predmetni parnični postupak , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS “, br. 72/11, 49/13-Odluka U S, 74/13-Odluka U S, 55/14 i 87/18), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova ( stav 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih i manjinsk ih prava i slobod a, ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada su tužioci podneli tužbu Drugom oštinskom sudu u Beogradu, 8. januara 2001. godine, do donošenja osporene presude Apelacionionog suda u Beogradu Gž. 4031/15 od 13. decembra 2016. godine , kojo m je pravnosnažno okon čan parnični postupak. Dakle, predmetni parnični postupak je trajao skoro 15 godina .

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosi oce. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, navedeno trajanje predmetnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca, pri čemu podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka. Ustavni sud ukazuje da su postojali značajni vremenski razmaci u zakazivanju ročišta, a što je doprinelo dužini trajanja postupka, zbog čega postoji doprinos nadležnih sudova dugom trajanju parničnom postupka.

Ustavni sud je pri tome imao u vidu da u vremenskom periodu od 17. februara 2005. godine pa do septembra 2009. godine (znači četiri godine i sedam meseci) nisu postojale procesne pretpostavke za zakaz ivanje ročišta, s obzirom na to da u navedenom vremenskom periodu nije bio izabran predsednik Skupštine stanara – zastupnik drugotuženog. Ustavni sud ocenjuje da se radi o objektivnoj okolnosti koja se ne može staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987 , od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25210/12 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 90/01 ), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, utvrđenu objektivnu okolnost koje je doprinela dužini trajanja postupka , kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa nav edenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompe nzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25210/12 od 5. septembra 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4031/15 od 13. decembra 2016. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava , kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih parničnih presuda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti